Pax Americana odlazi u istoriju

BIZNIS.RS: RUDNIK ZLATA LECE U STEČAJU DOBIO NOVOG VLASNIKA ZA 34,5 MILIONA EVRA. NA LICITACIJU SE PRIJAVIO SAMO JEDAN KUPAC. SAMO PROŠLE GODINE RUDNIK JE OSTVARIO PRIHOD OD 34,2 MILIONA EVRA

BORKO STEFANOVIĆ: STUDENTI U BLOKADI I OPOZICIJA ŽELE ISTU STVAR, STUDENTSKI ZAHTEVI SU NEŠTO OKO ČEGA JE POTREBNO OKUPITI SE. U PITANjU JE OZDRAVLjENjE I OSLOBAĐANjE SRBIJE IZ KANDŽI JEDNOG MAFIJAŠKOG REŽIMA

BEOGRAD: ŽENA AUTOMOBILOM PROBILA BLOKADU KOD EKONOMSKOG FAKULTETA, UDARILA STUDENTA I NOSILA GA NA HAUBI. IVANjICA: VOZAČ "AUDIJA" PUNIM GASOM PROBIO BLOKADU BEZ USPORAVANjA

DMITRIJ MEDVEDEV: BROD SA NORVEŠKOM ZASTAVOM ODBIO DA UKRCA RUSKE MORNARE KOJI SU TONULI U SREDOZEMNOM MORU. EVROPU TREBA KAZNITI SVIM SREDSTVIMA, A SAD IGNORISATI

VJT: ZAGORKA DOLOVAC SPREMNA DA SE U BILO KOM TRENUTKU SASTANE SA PREDSTAVNICIMA STUDENATA I DA IM STAVI NA UVID SVU RASPOLOŽIVU DOKUMENTACIJU U VEZI SA PADOM NADSTREŠNICE U NOVOM SADU

DS I ZAJEDNO POTPISALI SPORAZUM O UJEDINjENjU, UBUDUĆE ĆE DELOVATI KAO DEMOKRATSKA STRANKA

NOVI SAD: ISPRED ZGRADE RTV ODRŽAN PROTEST STUDENATA I ZAPOSLENIH, POLICIJA S OPREMOM ZA RAZBIJANjE DEMONSTRACIJA RASPOREĐENA U ZGRADI

NIŠ: STUDENTI ODRŽALI BLOKADU NA MOSTU MLADOSTI

BEOGRAD: STUDENTI BLOKIRALI AUTOKOMANDU I ODRŽALI PERFORMANS ISPRED MINISTARSTVA PROSVETE

SSP: PROSVETNI INSPEKTORI U VOJVODINI VRŠE PRITISAK I PRETE OTKAZIMA DIREKTORIMA I NASTAVNICIMA

ILjA MUSULIN: „TOJOTA“ SE KLADI NA KINU, OTVARA NOVU FABRIKU ELEKTRIČNIH „LEKSUSA“ U ŠANGAJU

ALEKSANDAR VUČIĆ ZA „HANDELSBLAT“: GASOVOD „SEVERNI TOK“ ĆE NAJKASNIJE ZA GODINU DANA BITI U VLASNIŠTVU AMERIKANACA. SRBIJA ĆE DIREKTNO ISPORUČIVATI LITIJUM NEMAČKOJ I POSTATI STUB NEMAČKE AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE

petak, 27. decembar 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Posebna izdanja

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Pax Americana odlazi u istoriju

Savremeni svet
Pax Americana odlazi u istoriju

Dragomir Anđelković
subota, 30. avgust 2008.
Ohrabrivanje i potom priznavanje secesije Kosova, nije samo grubo kršenje međunarodnog prava, već i završnica jedne faze u međunarodnim odnosima. Rusija je na tom štivu konačno izučila „američku školu“, i tako je iza nas ostalo vreme u kome su sve zemlje svega, izuzev SAD, bile sputane međunarodnim normama. Kao i vreme kada je ogromna većina zemalja smatrala da je uputno da se prave „slepe, gluve i neme“ i igraju u skladu sa onim što je Vašington govorio, ma koliko to bilo cinično i u koliziji za realnošću. Odnosno, kada se radilo o „regionalnim silama“ koje nisu pod američkom hegemonijom, kada su se one mlako i načelno suprotstavljale samovolji svetskog hegemona. OSETINSKA KLOPKA Za to što svet, na radost mnogih, postaje drugačiji – treba zahvaliti SAD. Pošto su pomislile da su nametanjem svoje volju na Balkanu (nezavisnost Kosova, pacifikovanje ostatka Srbije) definitivno „očistile dvorište“ – narušile su čak i ravnotežu uticaja koju su održavale sa Rusijom u njenom ataru. Iako je stalno demonstrirala ko je „globalni gazda“, makar u neposrednom dvorištu Rusije, Kine, Indije, Brazila –Amerika je dotada prihvatala ravnotežu moći po principu: „mi se tu nećemo ponašati baš onoliko bahato kao u drugim delovima sveta, ali i vi poštujte naše interese“. Napad gruzijskih snaga na Abhaziju i Južnu Osetiju (što je isto kao da je naša vojska upala na KiM pošto je doneta rezolucija 1244), predstavljao je bacanje rukavice direktno u lice Moskvi. U vremenima kada je jasno da nastupa još veća „naftna žeđ“ i „sirovinska glad“, samouverena Amerika se nestrpljivo ustremila ka resursima Srednje Azije. Rusija je trebalo da bude dovedena u položaj da prihvati započinjanje svog transfera iz zone suverenih zemalja u periferno polje evroatlantskog bloka. To bi se gotovo neposredno desilo da je zbunjeno posmatrala uspostavljanje američke kontrole nad Kavkazom. Time bi potpuno izgubila autoritet i na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, i dopustila bi Vašingtonu da i tamo uspostavi svoju prevlast. U takvim okolnostima, i ako u Moskvi i dalje na vlasti ne bi bili ideološki evroatlantisti, kao u doba Borisa Jeljcina, Rusija bi brzo postala deo američkog sistema država. No, američki planeri nisu „jeli bunike“ i spomenuti scenario sigurno nisu smatrali realnim. Svakako su očekivali da će se Rusija suprotstaviti izazovu i efikasno vojno intervenisati. Međutim, očito su bili ubeđeni da će ruski otpor, iako većeg intenziteta nego ranije, biti u duhu nametnute matrice. Evroazijska sila će pokazati zube, ali neće izaći iz okvira tzv. asimetričnog međunarodnog poretka. Iz takvog razvoja događaja, SAD će izvući korist. Ruski otpor je trebalo da posluži za suzbijanje protivljenja nekih savezničkih krugova američkoj politici stvaranja evropskog raketnog štita, odnosno, energičnog širenja uticaja na prostor Kavkaza i Srednje Azije. Na unutrašnjem planu, rusko pokazivanje „mišića“ trebalo je da podgreje patriotska osećanja Amerikanaca i pomogne posustalom republikanskom kandidatu. Sve u svemu, Vašington je smatrao da će i u slučaju da Moskva zauzme čvrst stav, iskoristiti situaciju da dogradi svoj „Novi svetski poredak“, i da zauzme bolji položaj za dalji „prodor ka Istoku“. A usled puzeće infiltracije NATO-a i prodora evroatlantskog kapitala, Rusija bi, pre ili kasnije, bila prisiljena da započne spomenuti transfer. Štaviše, i da zapadnim kompanijama ozbiljnije otvori strateške privredne sektore na kojima bazira obnovu svoje moći. Time bi mogla da nastavi ekonomski da se razvija kao periferni deo evroatlantskog bloka, ali bi nepovratno odustala od obnove statusa prvorazredne sile. Uostalom, za to više ne bi imala ni prostor. SVET KOJI SE RAĐA No, Moskva je prestala da se ponaša u skladu sa nametnutim klišeom. Na izazov je odgovorila radikalno, i to na „američki način“. Doduše, olakšavajuća okolnost za nju je to što je tako počela da deluje na prostoru koji mnogi Rusi, ne bez razloga, smatraju svojim. Carska Rusija je objektivno srušena na nelegalan način, a njen državni prostor je po boljševičkim kriterijumima podeljen. Ako ćemo da pričamo o pravu, možda nije loše da se vratimo u 1917. godinu. Ipak, o tome ćemo drugi put. Kada je Moskva okrenula „drugi list“, Vašington se našao u „nebranom grožđu“ Izvukao je neku korist iz izazvane krize (npr. raketni štit), ali to je mala kompenzacija za cenu koju će u budućnosti platiti. Silnički autističan, Vašington je ignorisao do koje mere je Rusija ekonomski ojačala i postala nezaobilazni faktor energetske stabilnosti Evrope, i, da bi sve to imalo pravi značaj, koliko se psihološki povratila. Moskva je sada u punoj meri svesna svoje moći. I uz to je prilično kivna, kako zbog onoga što je sama dopustila u razdoblju „pomućene svesti“, tako i zbog potcenjivanja sa kojim se „do juče“ suočavala. Pošto je Rusija prelomila, priznavši nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, i iskoračila iz „asimetričnog međunarodnog pravnog poretka“, neumitno će i dalje delovati inspirisana „američkim spoljnopolitičkim principima“. Do sada je mnogim zemljama iz sastava Zajednice nezavisnih država, dopuštala da vode politiku tipa „ni tamo, ni ovamo“. Drugim rečima, da budu bliske sa Moskvom na koju su upućene na osnovu veza proizašlih iz vekovnog života u zajedničkoj državi, i u dometu čije realne sile se nalaze (ali koju ona ni indirektno nije efikasno koristila), ali i da izgrađuju prisne odnose sa Vašingtonom. I time omogućavaju prodor američkog kapitala u vitalne sektore i širenje političkog uticaja, odnosno stvaranja uporišta za dalji prodor kada za to nastupe pogodne okolnosti. Čak se ni bliski ruski saveznici kao što je Kazahstan, u uslovima dok je Moskva bila uljudna i uzdržana, nisu utrkivali u pružanju podrške Rusiji kada bi njeni interesi došli u koliziju sa SAD. Te zemlje nisu htele da se nepotrebno zameraju Vašingtonu koji je pokazivao mnogo veću sklonost zlopamćenju od Moskve. S druge strane, nastojale su da u odnosu sa mnogo snažnijim susedom održe izvesnu distancu. No, sada kada je Rusija zaigrala „američki fudbal“, neće više biti prostora za veliko manevrisanje. Bivše sovjetske republike, pogotovo one koje imaju veliku i kompaktno nastanjenu rusku manjinu, odnosno tesno su upućene na Rusiju, moraće da povedu računa o novoj geopolitičkoj realnosti. Kirgizija, Tadžikistan, Kazahstan i Uzbekistan, verovatno će se brzo naći u situaciji da ojačaju svoje veze sa Rusijom i da demonstriraju da su pravi saveznici. Dodatno će savezničke spone sa Moskvom pojačati Belorusija i Jermenija. SAD nemaju mogućnosti da svemu tome istinski pariraju, a jedini način da Srednja Azija za njih ostane otvorena, bio je da ne navedu Moskvu da skine rukavice i amerikanizuje svoju spoljnu politiku. A sada kada se to desilo, američki uticaj verovatno neće odneti prevagu ni u Azerbejdžanu odnosno Turkmenistanu – sklonim prijateljstvu sa Vašingtonom. Čak će i Ukrajina mnogo više meriti svoje reči i dela. Ma koliko da retorika Kijeva deluje evroatlantski i agresivno, verovatno će vlast te istočnoslovenske zemlje brzo početi da se prilagođava realnosti. Većina Ukrajinaca koja se priklonila „narandžastima“, daleko je od antiruskog stava. Naprosto, učinilo im se da evroatlantske snage mogu da im obezbede bolji život. Dosadašnje njihovo opredeljivanje zasnivalo se na ubeđenju da račun može da se pravi i bez istočnog „krčmara“ tj. da će on malo da gunđa kada se nešto radi na uštrb njegovih interesa, ali od toga neće biti velike štete. Sada kada postaje jasno da će svako delovanje za koje Rusija smatra da je ugrožava, povući ozbiljne posledice (sigurno veće od moguće dobiti), ukrajinski narod će drugačije prosuđivati o spoljnopolitičkoj orijentaciji svoje zemlje. Svaka ozbiljnija konfrontacija na relaciji Kijev – Moskva, ugroziće podršku ukrajinskom rukovodstvu. Radikalno antiruska Zapadna Ukrajina, ne donosi pobedu na izborima! Konačno, i ako zanemarimo unutrašnjopolitička kretanja, antiruska vlast u Kijevu verovatno je već uvidela do čega može da dovede izazivanje Moskve. Što se zemalja van prostora nekadašnjeg SSSR-a tiče, mnoge od onih nezadovoljnih američkim poretkom, pošto su uvidele da je Rusija stvarno rešila da bude ozbiljan međunarodni faktor, dići će glavu. Već stižu izrazi podrške Moskvi iz nekih arapskih i latinoameričkih zemalja. Mnoge vlade ćute jer se plaše potpunog sumraka međunarodnog prava, ali nesumnjivo imaju simpatije prema zemlji koja se suprotstavila američkoj samovolji. Ubuduće, ona će nailaziti na žešći otpor kadgod dotakne interes neke od iole snažnih i samosvojnih država. Uostalom, ma koliko da su SAD i dalje prvorazredna sila, svima postaje jasno da vreme ne radi u korist njene ekonomske, političke i vojne globalne hegemonije. Bruto društveni proizvod Kine prema paritetu kupovne moći, po podacima Međunarodnog monetarnog fonda, već sledeće godine će biti ravan američkom. Moć ruske kopnene vojske prevazilazi snagu borbeno upotrebljivih kopnenih jedinica čitave Severnoatlantske alijanse. Nuklearna ravnoteža između Vašingtona i Moskve, mnogi su zaboravili, nikada nije ni narušena. A GDE SMO TU MI? Kod nas se čuju mišljenja da nova politika Rusije pogoršava položaj Srbije u vezi sa Kosovom. To apsolutno nije tačno! Zemlje koje su htele da priznaju secesionistički akt Prištine – to su i učinile. To su uradile i države koje su osetljive na američki pritisak. Zemlje koje nisu priznale tzv. državu Kosovo, tako su se, neretko, opredelile zbog straha od posledica po njih same, usled urušavanja međunarodnog pravnog poretka. Nova politika Rusije samo će dodatno pojačati njihovo strahovanje. I navešće ih da se, kao „pijan plota“, drže ruševina međunarodnog prava, i da se pretvaraju da „građevina“ još postoji. S druge strane, zemlje koje su se i do sada, makar pasivno, opirale američkoj hegemoniji – tek sada neće pokleknuti. Za nas je bila najopasnija jednostrano asimetrična globalna igra „bezobraznog, gluvog, slepog i nemog“. Malo po malo, mnoge zemlje bi prihvatile navodnu „novu realnost“ tj. priznale bi Kosovo. Ovako, to neće biti slučaj. Štaviše, sada kada je politika prenebregavanja međunarodnog prava počela Amerikancima da se „obija o glavu“ možda posle faze usijavanja odnosa među velesilama, i dođe do konstruktivnih pregovora u cilju iznalaženja nekog koliko toliko prihvatljivog rešenja i za otcepljene oblasti, i za njihove matične države, i za zainteresovane strane faktore. U protivnom, poštovanje „međunarodnog prava“ za nemali broj zemalja brzo će postati pitanje simpatija i računa. Tako me ne bi čudilo da neke zemlje, bliske Ruskoj Federaciji, u budućnosti priznaju Abhaziju i Južnu Osetiju, a gotovo sam siguran da ni tada neće priznati i Kosovo. Uostalom, u duhu američke retorike, ali sa mnogo osnova, Moskva ponavlja da se radi o kategorijalno različitim slučajevima. Da je Gruzija izvršila genocid nad narodom Južne Osetije, dok su SAD i njeni saveznici, bez povoda, izvršili agresiju na Srbiju 1999. godine, i faktički okupirali našu južnu pokrajinu. Ako priča o teritorijalnom integritetu država zasnovanom na međunarodnom pravu postane bajka – možda od toga i mi imamo neku korist. Tada bi imali bolji osnov za –do pogodnog trenutka diskretno – otvaranje srpskog pitanja: statusa Republike Srpske, nove teritorijalne organizacije naše južne pokrajine, tako da njeni srpski delovi postanu entitet direktno povezan sa Beogradom, itd. Naravno, s obzirom da smo u zoni gde se američka moć više oseća nego ruska – teško da ćemo biti u stanju da išta lako uradimo po svome. Međutim, u uzburkanom svetu „ravnoteže mača“, imaćemo veći potencijal da se borimo protiv dalje erozije državnosti Republike Srpske ili pokušaja da se problem Severnog Kosova reši po, na sreću neostvarenom, gruzijskom scenariju za Južnu Osetiju. A ko zna, možda nam se ukaže i prilika da učinimo nešto više. Još nešto ne treba da previdimo. Ako je neko dobronameran, uprkos većinskoj volji srpskog naroda, do sada i mislio da će nam koristiti pristupanje NATO-u, zasigurno sada više tako ne misli. Račun je bio po ukrajinskom kriterijumu – bez uzimanja u obzir „istočnog krčmara“. Razmatrali su šta bi eventualno dobili (zanemarujući poniženje zbog potencijalnog saveza sa onima što su nas mrcvarili), a polazili su od toga da ništa ne bi izgubili. Sada svako ko hoće može da shvati – itekako bi mnogo toga izgubili. U novonastalim okolnostima, kada je prošao talas nekažnjenog pristupanja Alijansi, u doba jednostrane „miroljubive koegzistencije“, Rusija bi i da ne želi morala, zbog svog novog imidža, da reaguje. A ništa gore od gubitka mogućnosti za bescarinsku trgovinu i blagonaklonog odnosa prema našim građevinarima ne bi moralo da nam se desi, pa da nas prilično zaboli. Mnogi strani investitori kod nas su došli zbog otvorenosti ruskog tržišta, a tek očekujemo da u punom obimu iskoristimo rusku šansu. Uostalom, jedna stvar je bila razmatrati pristupanje NATO-u dok je on bio umnogome politički savez. Sada on nanovo može da postane aktivan vojni antiruski blok (a videćemo koliko sadašnjih članica će prihvatiti da ide takvim putem). Mi ni u vreme hladnog rata nismo bili stalna meta bilo čijih raketa. Što da danas to postanemo? Pogotovo ruskih, i to za račun američkih interesa. Prema prvom narodu velika većina Srba ima prijateljska osećanja, dok nam je prekookeanska sila nanela mnogo zla. Za nuklearni arsenal se nadam da nikada neće ni biti upotrebljen. Zato je mnogo realnije da, ako ne budemo pametni, možemo da postanemo žrtve nečega neuporedivo prostijeg. Sada kada je prestiž SAD, i moć koja proizilazi iz pukog autoriteta, došla u krizu, verovatno će u mnogim kriznim regionima doći do jačanja otpora Vašingtonu. Moguće je da dođe i do novog talasa terorističkih napada na civilne ciljeve u SAD i saveznicima te sile. Pa zašto onda da reskiramo da i mi postanemo meta? Što da strepimo kada šaljemo decu u škole ili ulazimo u autobuse odnosno vozove? * * * Svet više nije onakav kakav je bio pre ruskog priznavanja republika koje su se otcepile od Gruzije. Više liči na onaj koji je postojao na prelazu iz 19. u 20. vek, kada je počelo da se zaoštrava suparništvo između tada moćnih sila. I kada je počeo da se rađa sistem saveza. Izgleda da nam predstoji doba tenzija i višestrane igre po „američkim pravilima“, ili generalno odustajanje od asimetrije i iznalaženje nekog prihvatljivog modela za moćne igrače. No, u uslovima kada su resursi sve tanji i strasti sve veće, to je manje verovatan scenario. Moskva će Srbiji svakako pomagati u meri koja ne remeti ruske interese. Čak i onda kada od takve pomoći Rusija nema neku neposrednu korist. Sa te strane nam stiže podrška za opstanak Republike Srpske, za našu borbu za Kosovo i Metohiju (npr. lobiranje da ne dođe do priznavanja secesije), za opstanak srpskog naroda u južnoj pokrajini, itd. Naš vitalni interes je da sa Ruskom Federacijom razvijamo što bolje ekonomske i političke odnose, i pogotovo da preko Srbije prođe magistralni gasovod. Uz interesne veze, ne treba zanemarivati ni tradicionalno prijateljske spone. A one između Rusa i Srba itekako postoje. Naravno, mi se ipak nalazimo u domenu američke „batine“. To što nas je ta zemlja bombardovala, što je pružila aktivnu podršku etničkom čišćenju Krajine i dela BiH od Srba, što je svesrdno radila na odvajanju Crne Gore od Srbije i secesiji Kosova, što nastoji da podrije Republiku Srpsku – ne sme da nas navede da reagujemo nepromišljeno. Mi sa SAD moramo da nastojimo da razvijamo pristojne odnose, naravno, ne po cenu zanemarivanja sopstvenih interese. Odnos sa Vašingtonom nesumnjivo se odražava na naše veze sa EU, a naš interes je da sa tom zajednicom država što tešnje sarađujemo, pa i da se nađemo u njenim redovima (ako se u skorije vreme nešto drastično ne promeni u svetu). Za nas bi bilo pogubno kada bi dopustili da postanemo iole značajan poligon za buduće nadmetanje velikih sila. A bilo bi opasno i da postanemo makar periferni akter u nadigravanju moćnih. Na sreću, sa ruske strane niko ni ne pokušava da nas uvuče u takvo „kolo“. Međutim, izgleda da Vašington nastoji da nas navede da se opredelimo. To radi uz pomoć raznih pritisaka, i posredstvom delovanja svojih lobista u Srbiji. Pokušaji sabotiranja „Gasnog sporazuma“ i, mada još tiho, zastupanje stava da Srbija treba da pristupi NATO-u – predstavlja uvlačenje Srba u evroatlantski rov, iskopan naspram ruskih položaja. I to u vreme kada poslovično vešti Bugari verovatno već razmatraju kako da se iz tog rova iskobeljaju. Nadam se da će naša, nesumnjivo pragmatična vlast, u ovako osetljivom trenutku na prvo mesto staviti nacionalne interese. Vreme koje dolazi nesumnjivo će biti opasno. No, i svet ispunjen sa više rizika nego onaj u kome smo živeli – za nas je sigurno bolji od „jučerašnjeg“. Nemojte da zaboravite, u poretku globalne asimetrije na nas su padale bombe, dok je Zapad pričao o „milosrdnom anđelu“, a jedino naš teritorijalni integritet otvoreno je nipodaštavan! Još se od nas očekivalo da samooptuživanjem za sve to, i ko zna šta još, damo legitimitet pravnim nasilnicima! Sada će, ma koliko da mentori budu darežljivi, početi da se osipaju i redovi evroatlantskih glasnogovornika u Srbiji. Nisu to glupi ljudi.