Odumiranje američkih novina – proces koji se ne može zaustaviti

(NIN, 27.08.2009)

Nedavno sam putovao u Filadelfiju. Čim sam sišao s autoputa i zaustavio se na prvoj gradskoj raskrsnici jedan čovek je prišao mome automobilu. Bio je opasan crnom keceljom sa velikim džepovima za sitninu i držao u ruci primerak lokalnog tabloida Filadelfija dejli njuz. Obuzela me je neka toplina. Ne samo da sam novinar, nego sam upravo za taj list radio tokom 80-ih godina; posle toga sam prešao u ozbiljni Filadelfija inkvajerer. I da su bolja vremena, bilo bi mi drago da vidim da se novine još ovako agresivno prodaju, ali danas, u ovim mršavim vremenima, svaki, makar i najmanji, znak života u novinskoj industriji može da me razgali - dovoljno je čak da samo vidim kako neko čita novine. Spremno sam mu dao 75 centi za Dejli njuz, a potom se odvezao do centra grada, pravo do Stečajnog suda, gde je trebalo da počne ročište u postupku koji će odrediti sudbinu dva preostala gradska lista.

Naravno, svi znamo da je Filadelfija grad Bendžamina Frenklina, štampara po profesiji, čoveka koji je, između ostalih stvari kojima se bavio, izdavao Pensilvanija gazet i Pur Ričards almanak. Upravo su ovde, u Filadelfiji, oci osnivači naše republike napisali dva najvažnija dokumenta američke državnosti - Deklaraciju nezavisnosti i Ustav. Narod je za Deklaraciju saznao 6. jula 1776. godine, kada je objavljena na stranicama Pensilvanija ivning posta. Početkom XX veka, u vreme onog razbarušenog i divljeg novinarstva o kome je pisao Mark Tven, u Filadelfiji je izlazilo deset dnevnih listova. Danas, sa svega dva dnevnika koji jedva sastavljaju kraj s krajem, Filadelfija je grad na čijem primeru možemo dobro videti šta se događa sa velegradskim novinarstvom, u trenutku kada mnogi listovi koji još izlaze u američkim metropolama grozničavo smišljaju kako da vrate profitabilnost, jer im u protivnom preti brzo gašenje.

Ulog je ogroman. Novine su i dalje osnovni izvor vesti u Americi. Za razliku od mnogobrojnih internet-sajtova, novine su geografski čvrsto ukorenjene. Kada čitate jedan list vi tačno znate u kom gradu on izlazi. Naravno, ne možemo reći da u istoriji američkog novinarstva nije bilo uspona i padova. Mnoge manje zajednice, a i neki veliki gradovi, nikada nisu imali ništa bolje od sasvim dosadnih novina. Sigurno je da se Filadelfija inkvajerer i Dejli njuz, u vreme kada im je vlasnik bio Volter Anenberg, posleratni filadelfijski novinski magnat, nisu ni po čemu posebno isticali, pre svega zato što se to sivilo savršeno uklapalo u Anenbergov lični i politički stil. (Za njega se pričalo da ima crnu listu imena koja se ne mogu pojaviti u štampi – prokažena je, recimo, bila Zaza Gabor, ali i gradski košarkaški klub, samo zato što je Anenberg imao neki lični spor sa vlasnikom.) Kada je 1969. godine Anenberg prodao oba lista jednom novinskom lancu, kvalitet se znatno poboljšao. Inkvajerer je između 1975. i 1990. godine stekao izvanredan ugled osvojivši čak 17 Pulicerovih nagrada, po čemu je zaostajao samo za Njujork tajmsom. Danas je svakako znatno manje ambiciozan nego u tim slavnim godinama, kada je izveštavao sa skoro svakog velikog događaja i kada je imao pet-šest dopisništava u inostranstvu; ipak, i dalje je veoma ugledan u ovoj regiji i slovi za list koji je još uvek sposoban da obavlja onu ulogu čuvara javnog interesa koja je od suštinskog značaja u gradu u kome je, kao u Filadelfiji, korupcija među političarima tako široko rasprostranjena. Dejli njuz, iako danas zapošljava znatno manje ljudi pa se, shodno tome, smanjio i broj tema koje može da prati, i dalje neguje oštar ton od koga ozbiljno zaziru u koridorima vlasti.

Samo, to što u novinarskom smislu vrede nije zaštitilo ova dva lista. Ono što je 2006. godine izgledalo kao mogući spas - prelazak novina u ruke lokalnih investitora - dosad je donelo sasvim slabašan rezultat. Novi vlasnici su uložili do 150 miliona dolara svojih para. Pre no što su podneli zahtev za stečaj, zaustavili su isplatu 400 miliona dolara raznih dugovanja. Ipak, nisu odustali, već i dalje vode bitku sa poveriocima; Brajan Tijerni, vođa te grupe investitora, kaže da je reč o bici za očuvanje kvaliteta novinarstva u Filadelfiji.

Tijerni je ključni akter ove aktuelne novinske drame u Filadelfiji - čovek sa mnogo mana, između ostalog zapamćen i kao neko ko je na svom prethodnom poslu, u jednoj marketinškoj firmi, bio neverovatno agresivan, često bahat, kada bi svoje klijente branio od novinara. Sigurno je da nikom neće pasti na pamet da ga poredi sa Bendžaminom Frenklinom, sem možda kada je reč o samouverenosti. Međutim, mora se priznati da se spasavanja novina latio sa posvećenošću i strašću pravog preobraćenika. Dok smo razgovarali, na trenutke su mu stvarno navirale suze. Objašnjavao je da „ovdašnji ljudi doživljavaju novine kao sopstveno delo, neku vrstu javne tekovine”.

Kad nema dogovora o uslovima za restrukturisanje duga, stečajni postupak može biti krajnje neizvestan. Za filadelfijske listove on je izuzetno neugodan. Koliko god nam se to činilo neverovatnim, lako bi se moglo dogoditi da se novine jednostavno ugase, čime bi Filadelfija pobedila na neslavnom konkursu za veliki američki grad koji prvi ostaje bez ijednog dnevnog lista. Doduše, to će se svakako u nekom trenutku dogoditi, ako ne ovde, onda negde drugde.

Tijerni odaje utisak čoveka koji pršti od fizičke energije, do te mere da se čini da se ne libi od toga da sporove, ako treba, i pesnicama rešava. Pedeset i neka mu je godina, odrastao je u radničkim predgrađima Filadelfije, ali je obrazovan u dobrim školama, jer su roditelji sve što su imali ulagali u detinje obrazovanje. Otac mu je bio taksista pre no što je otvorio staklorezačku radionicu; majka je radila kao trgovački pomoćnik. Jasno je da on više nema novca za upravljanje filadelfijskim novinama, ali ostavlja utisak čoveka spremnog da i sam ugled grada položi kao kolateralu za kredit. To ima lep lokalpatriotski odjek, posebno kod onih koji već generacijama žive u Filadelfiji i delove grada još nazivaju imenima katoličkih župa. Tijerni kaže da je veliki problem to što novine objavljuju toliko mnogo loših vesti o sebi: „Smanjuje se i broj televizijskih gledalaca, ali na televiziji nikada o tome ne govore!” Odavno se zalaže za to da novine počnu da naplaćuju čitanje na internetu; ta ideja je tek odnedavno stekla veći broj pristalica. Jezik mu je katkad brži od pameti. Kada je u aprilu ove godine svedočio u Kongresu upotrebio je prilično nategnutu metaforu: govorio je o noćnom klubu u kome se gostima skupo naplaćuje piće, ali vlasnici ostavljaju igračice bez plate. „Aludirate li vi to na striptiz klub?”, upitao je jedan kongresmen. „Da, upravo sam na to mislio”, odgovorio je Tijerni ne trepnuvši.

Kao i mnogi gradovi na istočnoj obali, Filadelfija odavno ima ono što se obično naziva „burnom i zahtevnom sindikalnom scenom”. Sećam se da su, još dok sam ja radio u ovdašnjim novinama, dostavljači, pripadnici sindikata kamiondžija delovali doslovno zastrašujuće. Vremenom su izgubili oštricu, kako su starili i kako je zavladala velika nesigurnost u pogledu posla. Ipak, ohrabrujuće je što danas na ulicama u blizini stečajnog suda može da se vidi grupa ljudi, sedih doduše, koji nose transparente sa natpisom „Kamiondžije za Tijernija”.

U samom sudu, u pauzi, razgovaram sa raznim ljudima koji su došli da prate ročište. Nisu to samo novinari, ima i vozača, tehničara, svih onih koji su poslom bili vezani za novine. Svi prepričavaju dogodovštine iz prošlosti i trude se da se sećaju samo vedrih događaja. Ipak, uprkos toj vedrini i smehu koji se povremeno čuje, ne mogu da se otmem utisku da prisustvujem molitvenom bdenju, istina za nekoga ko je još živ, ali je uveliko na aparatima.

Filadelfija Medija holdings, Tijernijeva investiciona grupa, kupila je oba lista, zajedno sa njihovim zajedničkim sajtom Philly.com, za 515 miliona dolara. Prethodni vlasnik ih je prodao lancu Maklači, koji je odmah saopštio da namerava da se otarasi najmanje profitabilnih novina, a u te spadaju i dva filadelfijska dnevnika. Tijerni mi je kazao da pod njegovim rukovodstvom i Inkvajerer i Dejli njuz rade s dobitkom, naravno, ako se ne računaju obaveze po dugovanjima. To deluje komično, otprilike kao kad bi vam neki kućevlasnik kazao da su njegove finansije u sjajnom stanju, samo ako se izuzme plaćanje hipoteke, ali ipak svedoči o finansijskoj održivosti samog posla. Uostalom, jasno je da štampani mediji, ako nisu opterećeni preteranim dugovima, svejedno da li se radi o Filadelfiji ili bilo kom drugom gradu, mogu opstati, ali je isto tako jasno da to nije posao na kome se može mnogo i brzo zaraditi.

Tijerni i njegovi partneri žele da ulože dodatna sredstva i da posle stečaja preuzmu punu finansijsku kontrolu nad listovima; u suštini, oni se nadaju da će moći ponovo da ih kupe, ali ovog puta za oko 36 miliona dolara, pored vrednosti same zgrade i svega ostalog što uz to ide. U međuvremenu listovi sve lošije posluju. Tiraž Dejli njuza pao je ispod 100.000 primeraka, što je drastično manje od 300.000 primeraka koliko je 80-ih godina iznosio najveći tiraž; ono malo novinara radi u praznim sobama, okruženi su radnim stolovima za kojima više niko ne sedi. U Filadelfija inkvajereru još radi više od 300 novinara, što je za današnje vreme veliki broj, ali je to upola manje od nekadašnjeg broja zaposlenih. U šestomesečnom periodu, zaključno sa aprilom, tiraž je pao na 288.000 - sa 545.000 iz 1983. i 352.000 primeraka još koliko 2007. godine. Drastično je smanjena i zarada od reklama u odnosu na prošlu godinu.

Pre no što su se štampani mediji našli u slobodnom padu, većina novinara u Filadelfiji stavila bi prst na čelo i ozbiljno porazmislila treba li uopšte da radi za Tijernija. On je do grla upetljan u lokalnu politiku, davao je izdašne priloge republikanskim kandidatima i vodio im predizborne kampanje. Krajem 90-ih godina žestoko se borio - i uspeo u tome - da spreči da se upravo u Filadelfija inkvajereru objavi članak u kome se negativno govorilo o njegovom najpoznatijem klijentu, lokalnoj katoličkoj dijecezi. Novinar koji je pisao taj članak na kraju je sopstvene novine tužio za klevetu. Nagodili su se van suda, ali je to za novine bio pravi fijasko. Tijerni je bio u žiži cele priče. U kompaniji u kojoj radi, Filadelfija medija holdings, Tijerni je prihvatio povećanje plate i premiju od 350.000 pre no što je podnet zahtev za stečaj – i to pošto su ostali zaposleni pristali da se odreknu sopstvenih bednih povišica za koje se sindikat izborio.

Mogli bismo reći da je svojevrstan znak vremena to što većina zaposlenih u novinama danas ipak prihvata Tijernija, smatrajući da je bolji ili manje loš od prethodnog vlasnika, naročito u poslednjim godinama vlasništva te kompanije; draži im je Tijerni od bankara za koje još uvek postoji mogućnost da rade; sasvim je izvesno da je draži od mogućnosti da potpuno propadnu i ugase se. Nije loše ako se novinarima povremeno priredi dobra predstava, a Tijerni je svakako kadar da to učini. Pre nekoliko meseci napravio je veliku roštiljsku zabavu u dvorištu zgrade Filadelfija inkvajerera i Dejli njuza i izdao specijalni dodatak lista - sve u čast 180. godišnje Filadelfija inkvajerera, makar to i ne bila neka okrugla godišnjica. Pomalo podseća na nekog upravnika cirkusa, kažu novinari.

Nedugo pošto je preuzeo novine, pozvao je Anenbergovu udovicu i proveo je kroz prostorije. Sedeli su u staroj kancelariji njenog muža, sada Tijernijevoj, i ona je primetila da je njen muž imao lepši nameštaj. Doduše, njen muž je imao i znatno povoljniju poslovnu atmosferu, pošto je izdavao novine mnogo pre no što se pojavio internet sa svim onim mnogobrojnim sajtovima koji odvlače prihod od reklama.

Cela jedna generacija novinskih izdavača bila je čvrsto ubeđena da će poteći med i mleko čim se konačno osvoji internet i izgradi dinamične sajtove. Pokazalo se da nisu u pravu, jer oglašivači nisu pohrlili da se reklamiraju na novinskim sajtovima. Onda je došla recesija, pa je izgubljeno i to malo prihoda od reklame. Od juna 2008. do juna 2009. filadelfijski listovi su ostvarili onlajn promet od 12,9 miliona dolara, znatno manje nego u prethodnoj godini, kada je taj prihod iznosio 17,3 miliona dolara.

Sve ukazuje na to da će velike dnevne novine u kojima se pored vesti štampaju karikature, rubrike saveta, nekrolozi i recepti, čija je proizvodnja i isporuka veoma skupa, uskoro otići u istoriju. Među problemima sa kojima se suočavaju Tijerni i drugi izdavači jeste i to što su se veliki „mislioci” s margine te industrije - razni naučnici, internet-preduzetnici, bivši novinari koji su imali dobru sposobnost predviđanja - već povukli iz tog posla. Za njih više ne postoje papir, štamparska boja, kamioni, gorivo, cela ta era.

S druge strane, tvrdnja da su štampi izbrojani dani, koja se neprestano i agresivno ponavlja, mogla bi i sama predstavljati svojevrstan problem. Nije neuobičajeno ni da svakoga ko želi da spase štampane medije proglase za odocnelog pripadnika ludističkog pokreta. Početkom ove godine Klej Širki, profesor na Njujurškom univerzitetu i konsultant za internetski marketing, preporučio je da se prihvate, čak prigrle aktuelni tokovi: „Tako izgledaju prave revolucije”, napisao je Širki. „Ono staro se lomi brže nego što ono novo stiže da ga zameni... Kad neko traži odgovor na pitanje kako ćemo i čime zameniti novine, onda on zapravo zahteva da mu se kaže da ne živimo u revolucionarno vreme. On traži da mu se kaže da stari sistem neće biti skršen, da se neće sam urušiti pre no što na njegovo mesto stupi novi sistem.”

Ipak, postoje delovi sistema koji su još potpuno netaknuti. Novinari nisu zaboravili kako da prikupljaju i prave vesti. Internet je korak napred ka distribuciji vesti. Razrušen je samo kanal kojim se novac vraćao tamo gde se novine prave. Najveći deo sadržaja sada je čitaocima na raspolaganju besplatno, na internetu, što znači i na sajtovima samih novina, ali bez odgovarajuće finansijske podrške od reklama.

Tačno je da novinski sajtovi mogu da privuku veliku pažnju i da promet na njima može biti ogroman. To važi i za Filadelfiju. Kada je u aprilu u spikerskoj kabini preminuo dugogodišnji omiljeni sportski spiker Hari Kalas, sajt Phillu.com odmah je imao odgovarajući sadržaj, celu galeriju fotografija, linkova za arhivske članke i prostor na kome su čitaoci mogli da ostave svoje komentare. Tokom tog popodneva 3,8 miliona ljudi posetilo je sajt, što je gotovo dvostruko više nego bilo kog drugog celog dana. „Internet je izuzetno značajan činilac našeg dominantnog položaja u regionu”, rekao mi je Tijerni. „Želimo da tako i ostane, da ljudi potraže naš sajt kada god se nešto važno dogodi, bilo dobro ili loše.”

Tijerni, međutim, ne gaji iluzije da će internet-sajt u dogledno vreme moći da izdržava 400 novinara koje on zapošljava i koji stvarno veoma vredno prikupljaju vesti. Za to služe štampana izdanja. (Zajednički sajt oba filadelfijska lista obezbeđuju samo 6,5 posto svih reklamnih prihoda kompanije, što je nešto malo ispod proseka u ovoj industrijskoj grani. Dakle, ako bi to trebalo da bude izvor prihoda, onda bi sajt mogao da izdržava samo delić sadašnje redakcije, svega nekoliko desetina novinara.) Tijerni je naredio da se na sajtu više ne objavljuju ekskluzivni članci ni iz jednog ni iz drugog lista veče pre no što se štampana izdanja nađu na kioscima. To važi čak i za prikaze, svejedno da li je reč o knjigama, izložbama ili restoranima. Želi da što pre počne da naplaćuje onlajn sadržaje. I kad kupujete perecu ima razlike - nije ista cena koju plaćate u samoposluzi i u nekoj otmenoj kafeteriji, objašnjava Tijerni. Valjda su ljudi svesni da treba platiti sve one talentovane novinare koji pronalaze priče i prave vesti.

U delatnosti ophrvanoj nesigurnošću i odsustvom samopouzdanja, Tijerni je jedan od retkih čiji su stavovi kristalno jasni. Čak i ako se na kraju ispostavi da nije u pravu, niko mu ne može osporiti da strasno i sa neviđenim žarom zastupa svoja stanovišta. Po njegovom mišljenju, ništa ne može da zameni mehanizam štampanih medija koji su još uvek veoma moćni. To sigurno ne mogu da učine televizija i radio, čije se informativne emisije u Filadelfiji kao i u većini drugih američkih gradova u suštini oslanjaju na novine, idući po tragu onoga što je objavljeno u listovima. Još manje to mogu da učine blogovi ili ovaj novi vid namenskog novinarstva koji uživa finansijsku podršku raznih fondacija i ozbiljno se širi u Filadelfiji i drugim gradovima.

„Mi obavljamo onaj najteži deo posla”, kaže Tijerni i pri tom neodoljivo podseća na izvršnog direktora nekog metaloprerađivačkog kompleksa. „Naravno, sve to što se radi oko interneta dodaje ponešto našem krajnjem proizvodu. Odajem priznanje svima koji su u stanju da naprave dobar sajt. Neka cveta hiljadu cvetova. Ali, ako neko misli da će, kratkoročno, pa čak i srednjoročno gledano, na internetu naći odgovore na sva ta teška pitanja, jako se vara. Znam da ovo zvuči jeretično već samim tim što ne kažem da budućnost leži u internetu, ali ja stvarno ne mislim da je budućnost tamo, na internetu. Treba nam, dakle, ovaj rudarski posao i potrebni su nam robusni, teški kamioni da taj svoj štampani proizvod plasiramo na tržište.”

U Vašingtonu postoji Njuzeum - muzej vesti. Tamo sam razgovarao sa Albertom Ibargenom, predsednikom fondacije Najt. On je predsednik tog muzeja. Ranije je osnovni posao njegove fondacije bilo dodeljivanje stipendija za profesore i studente novinarstva širom zemlje, a pomagao je i raznim listovima da opstanu. Sada mi objašnjava da se mnogo toga promenilo - fondacija više ne pokušava da sačuva novine, već vesti i informacije. Tako je glavni finansijer sajta MinnPost.com u Mineapolisu i sajta Voice of San Diego, dvaju najsavršenijih elektronskih listova. Nedavno je dodeljen i jedan bespovratni kredit sajtu Spot.us, novoj neprofitnoj organizaciji koja poziva građane da odluče koje priče do kojih su došlo istraživačkim novinarstvom zavređuju finansijsku podršku - što je koncept od koga se diže kosa na glavi svakom novinaru tradicionalne škole. „Zašto bi urednik jedini imao zadovoljstvo da odlučuje o čemu će novinari pisati?”, kaže Ibargen. „Ovde su novinari pozvani da pošalju svoje tekstove na sajt i onda će građani sami odlučiti šta je to što ih najviše interesuje... Mogu, recimo, da kažu ’Evo, dajem tri hiljade za novinarsko istraživanje o direktoru škole’”.

Ibergen i ostali koji su se angažovali na izmišljanju novinarstva novog doba govore jezikom koji nikada ni u jednoj redakciji nisam čuo. Tako mi je DŽen Šefer, direktorka Laboratorije novinarstva na Američkom univerzitetu (ranije je bila ekonomska urednica Inkvajerera) stalno pričala nešto o „medijskom eko-sistemu”. Kazala je i da „vest predstavlja proces, a ne proizvod”, govorila je o „novinarima sa velikim N”, onima u novinama i drugim tradicionalnim medijima, i o „novinarima sa malim N” - to su građani koji sami stvaraju vesti i tako se bave novinarstvom. Rekla mi je i da jedan od njenih najomiljenijih novih elektronskih medija na internetu uređuju „tri majke-domaćice”.

Mnogi zaposleni novinari redovno odlaze na sajt koji većina ljudi naziva „Romanesko” (po imenu autora, DŽima Romaneska) gde su na jednom mestu sakupljene sve informacije o novinama i novinarstvu i gde se svakodnevno najčešće sreću vesti o otpuštanjima. Ponekad je uistinu mučno čitati sve to. Tako je, recimo, ove godine ugašen list Roki mauntin njuz, dok je Sijetl post intelidženser drastično smanjio broj zaposlenih i prešao isključivo na internet. Dnevni listovi u Detroitu izlaze samo tri puta nedeljno. Boston gloub, u vlasništvu kompanije Njujork tajms i San Francisko hronikl, u vlasništvu Herstove korporacije, preživeli su kliničku smrt i opstali samo zahvaljujući tome što su njihovi vlasnici dobili ogromne ustupke od sindikata, pošto su zapretili da će zatvoriti i jedne i druge novine.

Smatra se da su najzdraviji listovi malih tiraža, oni koji ne prelaze 50.000 primeraka. „Njihova profitna stopa više nije 30 posto koliko je svojevremeno iznosila, ali većina tih listova ipak dobro funkcioniše”, kaže DŽon Morton, medijski analitičar koji već decenijama prati zbivanja u novinskom izdavaštvu. Većina analitičara ipak predviđa da će listovi koji stvarno pokrivaju celu zemlju i svojevrstan su brend - Njujork tajms, Vašington post, Volstrit džornal i Ju Es Ej tudej naći način da prežive i štampaju se i dalje. Istina, malo je onih koji su spremni da kažu kako će se to tačno dogoditi.

S druge strane, najugroženiji su upravo oni u položaju Filadelfija inkvajerera - listovi koji izlaze u metropolama i koji su svojevremeno imali dominantan položaj u svojim regionima; u nekim slučajevima kupovali su se u celoj zemlji, pa čak i u inostranstvu, ali se sada silno bore da imaju makar pristojno popunjenu centralnu redakciju. Među onima koji su trenutno u stečaju jesu izdanja kompanije Tribjun, Baltimor san, Orlando Sentinel i Hartford kurant. Ono što je zajedničko listovima u stečaju i većini najugroženijih listova jeste to što su svi nedavno promenili vlasnika, pa su ti novi vlasnici preuzeli dugove - ogromne dugove u slučaju kompanije Tribjun, koja je, kada je podnela zahtev za stečaj 2008. godine, navela dugovanja od 13 milijardi dolara.

Listovi koji izađu iz stečajnog postupka trebalo bi da imaju bolje izglede za opstanak, ali će morati da budu drugačiji. „Ne treba gubiti iz vida da će u nekom trenutku doći do ekonomskog oporavka”, kaže Morton. „Bojim se, međutim, da su veliki gradski listovi zauvek izgubili dobar deo svojih oglašivača. Kad ponovo izađu na zelenu granu biće to na znatno nižem finansijskom nivou, i te novine će jednostavno biti manjeg formata - i u tehničkom, i u novinarskom smislu, kada je reč o kvalitetu.”

Narednih godina će verovatno moći da se razabere koliko će vesti i dalje proizvoditi profesionalni novinari a koliko neko drugi. U maju sam prisustvovao jednom sastanku „Komisije za informativne potrebe zajednica u demokratiji”, impresivne grupe koju predvode bivši pomoćnik državnog tužioca Ted Olson i Marisa Majer, izvršni rukovodilac kompanije Gugl; rad te komisije sponzoriše fondacija Najt. Najveći deo razgovora bio je vrlo apstraktan i nekako nedokučiv, ali je čak i u tim okvirima bilo jasno da se svetonazori prisutnih drastično razlikuju. Jedan član Komisije, Dana Bojd, koja ima svoj blog i naučni je saradnik u Centru za internet na Harvardu, izrazila je divljenje za „novinarstvo čiji je javnost i autor i korisnik”. Založila se za to da se svim mladim ljudima koji brišu granice umetnosti, istraživanja i vesti i vole da „sve to nekako pomešaju i sažmu” prizna potreba za univerzalnim brzim pristupom internetu i sa mnogo strasti govorila o tome kako je, dok je vozila do bostonskog aerodroma, o saobraćajnoj gužvi saznala više sa svog Tvitera nego sa lokalnih radio-stanica.

DŽon Kerol, takođe učesnik panela i stari novinarski vuk tradicionalističke sorte - svojevremeno je uređivao Baltimor san i Los Anđeles tajms - nestrpljivo je slušao ostale učesnike. Kada je sam počeo da govori, prvo se izvinio zbog toga što ne može da podeli optimizam većine prisutnih. Kazao je da je zemlji potrebna „nacionalna osnova, neko polazište koje bi činile izvorne vesti”. Onda je pojasnio da, kad kaže novinari, misli na „ljude koji su u stanju da odu na teren i iskopaju neku vest”.

U januaru je fondacija Najt dodelila bespovratni kredit od 200.000 dolara publikaciji po imenu Filadelfija pablik skul noutbuk. Urednik te publikacije, Pol Sokolar, možda je prototip novinara budućnosti. Iskren je, predan poslu, njegov rad finansira jedna fondacija a to što radi namenjeno je uskom krugu čitalaca. Noutbuk je počeo da izlazi 1994. godine a Sokolar je postao urednik pet godina kasnije. Objasnio mi je osnovni cilj ovog izdanja: urednici i autori priloga i dalje se smatraju zagovornicima promene, „ali nam je potpuno jasno da moramo da se bavimo i klasičnim izveštavanjem, da poštujemo novinarske standarde i da objavljujemo stvarne novinske priče”.

To je uglavnom i postignuto. Noutbuk izlazi pet puta godišnje i odlikuje se visokim kvalitetom. Ima i svoj sajt i kredit koji im je dodeljen dodeljen je upravo za poboljšanje tog sajta, odnosno za to da se, kako kaže Sokolar, omogući „dvosmerna komunikacija” sa čitaocima. Sokolar priznaje da su čitaoci ove publikacije prevashodno oni koji pripadaju uskom krugu ljudi vezanih za školstvo - direktori škola, nastavnici, okružni prosvetni načelnici i posebno zainteresovani roditelji. „Kada, recimo, u Inkvajereru objavite neku novinsku priču, vi možete u nekom trenutku da odustanete od daljeg ’kopanja’, a mi to ovde ne činimo”, kaže Sokolar.

Dobijeni novac je pomogao da se pojača sajt Noutbuka, ali će biti potrebno da prođe dosta vremena pre no što se ustali povećanje broja posetilaca sajta i pre no što dođe do stvarno dinamičnog dijaloga. „Sve je to još uvek veoma skromno, oko 400 posetilaca dnevno, možda 500 ili 600 kada je dan stvarno uspešan. Naravno, svesni smo da ima i posetilaca koji su tu došli greškom, tražeći film istog naziva”.

Fondacija Najt je u Filadelfiji podržala i sajt Plan Philly, neprofitnu organizaciju povezanu sa univerzitetom Pensilvanije koja na tom sajtu izveštava o gradskim dešavanjima, mnogo detaljnije nego što su to ikada bili spremni da učine gradski listovi. Na taj način se na sajtu mogu mikroskopski podrobne informacije o svim segmentima života grada - bilo da je reč o prodaji kuća, crnoj hronici, kršenju sanitarnih propisa u restoranima ili ko zna čemu drugom. Svakodnevno se pojavljuju novi blogovi i sajtovi posvećeni umetnosti, sportu ili gastronomiji u Filadelfiji. Fondacija Najt finansira i sajt Media Mobilizing Project (Projekat za mobilizaciju medija) prvenstveno posvećen imigrantima i drugim manjinama kojima standardne gradske novine retko posvećuju pažnju.

Jedan od prvih Tijernijevih poteza bilo je angažovanje Bila Marimova, dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade i nekadašnjeg novinara Filadelfija inkvajerera za glavnog urednika tog lista. Marinov danas ima 62 godine i vratio se u Filadelfiju iz Baltimora, gde je uređivao Baltimor son, dok je prethodno u Vašingtonu bio izvršni urednik vesti na Nacionalnom javnom radiju. Marinov je sinonim za novinarstvo koje podrazumeva mnogo ljudskog rada, mnogo tabananja, koje je skupo i tradicionalno. Nije jasno ima li u svemu tome nekog poslovnog plana, ali, ako Filadelfija inkvajerer propadne, izvesno je da će to biti uz mnogo buke i pompe.

U martu je jedan dugogodišnji senator u državi Pensilvanija osuđen pred saveznim sudom za tešku korupciju i zloupotrebu položaja. Glavna tačka optužnice odnosila se na milione dolara koje su razni tajni donatori, uključujući tu i državnu eletroenergetsku korporaciju, uplatili na račun neprofitne firme pod njegovom kontrolom; samo ta korporacija uplatila je 17 miliona dolara. Upravo su novinari Filadelfija inkvajerera otkrili celu stvar i identifikovali izvore novca, pa je državni tužilac, u svojoj završnoj reči, učinio nešto sasvim neuobičajeno: odao im je priznanje. Kad sam ga pitao da li je, kada se obraćao poroti, imao na umu i trenutni težak položaj lista, odgovorio mi je da jeste i da mu je bilo drago što može makar nešto malo da učini za novinarstvo i za tu konkretnu novinsku kuću. Na suđenju se pokazalo da je i glavni optuženi ponajviše strahovao od novina. U jednoj njegovoj elektronskoj poruci, koja je korišćena kao sudski dokaz, doslovno stoji da svi treba da paze da slučajno neko iz Inkvajerera ne sazna za te transakcije, jer će novinari, kako piše Hjum, „da polude i okome se” na aktere celog posla.

Tijerni i njegovi partneri još uvek vode poslove u dva filadelfijska lista, ali će stečajni sud doneti konačnu odluku o tome ko je stvarni vlasnik. Neke banke koje su ranije, 2006. godine, kada su listovi kupovani, bile spremne da im pozajme novac, u međuvremenu su ta svoja potraživanja prodale uz visoku eskontnu stopu. Vlasnik najvećeg dela dugova postala je njujorška firma specijalizovana za „teško naplativa potraživanja” Andželo Gordon i kompani. Ta firma ima značajnu ulogu i u stečajnom postupku za kompaniju Tribjun; uključena je i u postupak koji se vodi oko Mineapolis star tribjuna, kao i u postupak koji se vodi u predmetu kompanije koja izdaje Nešenel inkvajerer i Star. Tako je glavni bankar te firme Bredli Pateli, ma koliko bio potpuno nepoznat javnosti, zapravo veoma uticajan u američkom novinskom izdavaštvu. (Dva puta sam uspeo da doprem do njega telefonom, ali on nije bio spreman da da bilo kakvu izjavu za štampu. Tražio je da mu pošaljem pitanja mejlom, ali ih je ostavio bez odgovora.)

Po svemu sudeći, firma Andželo Gordon ne beži od stvarno značajne ulogu u odlučivanju o sudbini filadelfijskih listova. Tijerni smatra da će oni veoma brzo ugasiti Dejli njuz, a da će, tokom vremena, toliko drastično skresati troškove, da će i Filadelfija inkvajerer biti desetkovan. Naravno, danas nije mogućno predvideti šta će se tačno dogoditi. Uostalom, to umnogome zavisi od daljeg ukupnog ekonomskog razvoja, što Tijerni, kao čovek koji je više puta bio stečajni upravnik i potpisivao rešenja o otpuštanju radnika, veoma dobro zna.

(The New York Times Magazine)