Oblikovanje multipolarnog sveta

(World Politics Review, 5.3.2010)

Prošle nedelje su studenti sa viših godina na Pomorskom ratnom koledžu predstavljali svoje završne radove sa vežbi. Radeći na temu procene kako će se svet formirati u 2030. godini, mnogi su se oslonili na izveštaj Nacionalnog obaveštajnog saveta (National Intelligence Council”s report, „Globalni trendovi za 2025: Transformisani svet“, a naročito na njegovu procenu “relativne izvesnosti” da „sa usponom Kine, Indije i drugih na sceni se pojavljuje globalni multipolarni svet“.

Ovo je budućnost koju svi očekuju, ali u cilju utvrđivanja koraka koje bi SAD sada, u 2010. godini, trebalo da preduzmu radi oblikovanja i usmeravanja pravaca razvoja u budućnosti, najpre treba odgovoriti na sledeće fundamentalno pitanje: kakav to multipolarni svet želimo?

Na prvi pogled Obamina administracija je izgleda prekrižila opciju “koncert sila” kao pristup upravljanju multipolarnošću. Umesto toga, Sjedinjene Države ostaju i u 21. veku opredeljene za verziju politike po principu „otvorenih vrata“, odbacujući bilo šta što bi uvažilo „sfere uticaja“ ili „zone privilegovanih interesa“ u geografskom susedstvu drugih velikih sila. Kao što je potpredsednik DŽo Bajden ponovio u Kijevu jula 2009. godine, „Ne priznajemo, da ponovim još jednom, nikakve sfere uticaja“. A malo je verovatno i da bi sadašnja administracija prihvatila savremeniju verziju Niksonove ideje „regionalnog policajca“, koja podrazumeva da vodeća sila preuzme vodeću ulogu u obezbeđivanju stabilnosti i bezbednosti u konkretnom regionu u svetu.

Sa druge strane, da li će SAD uložiti potrebno vreme i resurse da bi stvorile “koalicije ravnoteže” (balancing coalitions) prema svakoj sili u usponu ili u ponovnom usponu? Takozvani GUUAM eksperiment na prostoru Evroazije – pokušaj da se Gruzija, Ukrajina, Uzbekistan, Azerbejdžan i Moldavija uvežu u koherentni ekonomski i politički blok, sposoban da se odupre uticaju Rusije – se izgleda ispostavio potpunim promašajem, posebno nakon rata u Gruziji 2008. godine, i izbora u Ukrajini 2010.

Niti se može reći da su SAD u poziciji da po nahođenju ohrabruju zemlje kao što su Kolumbija i Argentina da formiraju protivtežu prema Brazilu, zbog težnji Vašingtona da parira porastu uticaja Venecuele u zapadnoj hemisferi. A poslednjih nekoliko godina, koncentrisani diplomatski napori Pekinga uspeli su da ometu napore kojima se Japan, Koreja, Australija i ostale zemlje ASEAN-a ohrabruju da se povežu međusobno protiv Kine. Zaista, ako Kina usvoji neke elemente nemačke strategije – da dobrovoljno uspostavi neka ograničenja ispoljavanju svoje moći u Istočnoj Aziji – ona se može naći u poziciji da predvodi proces regionalne integracije i kreiranje Evroazijske zajednice nacija. Kao što DŽonatan Mantorp ističe u svojoj ovonedeljnoj kolumni, "U većem ili manjem stepenu, većina zemalja Azije su stavile svoje uloge na uspon Kine".

Umesto toga, čini se da se politika SAD zasniva na premisi da će uspon drugih sila biti prekinut, ili čak da će proces krenuti u suprotnom pravcu. Ima nekog opravdanja u ovom pristupu zato što svaka sila u usponu ili u ponovnom usponu ima Ahilovu petu – bilo da je u pitanju njena demografija, neujednačen ekonomski razvoj ili nerešena unutrašnje-politička jednačina. U tom smislu, zašto sada praviti kompromise ako očekujete da će se dugoročno gledano sila u ponovnom usponu urušiti (npr. Rusija), ili ako očekujete da sila u usponu u konačnoj instanci prihvati vašu globalnu agendu i vođstvo (npr. Kina)? Osvrnimo se na stav senatora DŽona Tana na početku pregovora za START ugovor: "SAD ne treba da plaćaju ono što je besplatno. SAD ne treba da čine važne ustupke za nešto što će se ionako desiti”.

Ali šta ako umesto da se uruši, Rusija uspe da ostvari svoje ciljeve ekonomskog razvoja, naznačene u strategiji za 2008. godinu – da postane jedna od pet vodećih svetskih ekonomija do 2020? Šta ukoliko Peking usvoji pravac koji zastupa pukovnik Liu Mingfu u svom nedavno objavljenom delu, “Kineski san”? Uostalom, globalni ekonomski pad iz 2008-2009. nije oborio rusku vladu, niti je okrznuo napredak Kine. Niti je kriza nagnala bilo Moskvu ili Peking da postanu prijemčivije za predloge američke politike. Takozvano resetovanje sa Rusijom nije donelo plodne rezultate, niti sam optimista da će poseta pomoćnika državnog sekretara DŽima Stajnberga i direktora Saveta za nacionalnu bezbednost DŽefrija Bajdera Pekingu ukloniti nagomilane prepreke u kinesko-američkim odnosima.

Isto tako, nemam osećaj da SAD čine dramatične napore potrebne da sebi “privuku” globalne "nezavisnjake": one sile koje se pomaljaju na sceni a koje trenutno nisu povezane ni sa evro-atlanskim zapadom, niti sa Kinom – i to naročito Brazil i Indija. Čini se da odnosi sa Brazilom nisu visoki prioritet, a uprkos obilatoj pažnji koja se posvećuje Indiji, odnos između Vašingtona i Nju Delhija karakteriše nezgrapnost i nepoverenje od kad je Obamina administracija preuzela upravljanje državom.

Svakodnevnoj izgradnji dugoročnih odnosa sa obe ove zemlje značajno bi doprinele radne grupe na visokom nivou, nešto u stilu “komisija” Ala Gora. Umesto toga, izgleda da postoji pretpostavka da će na kraju u svakom slučaju obe biti “sa nama”, a posebno Indija kojoj smeta sve snažnija Kina. Ali da li je to uverenje zasnovano na trezvenoj analizi, ili je samo reč o našem priželjkivanju da tako bude? Bio bih mnogo opušteniji i optimističniji ukoliko bismo zaista imali jednu „Bajden-Makherdži“ komisiju da pripremi teren za strateško partnerstvo između SAD i Indije, ili „Bajden-Alenkar“ komisiju za Brazil.

Multipolarnost je budućnost, kaže obaveštajna zajednica SAD, i mnogi ozbiljni proučavaoci spoljne politike slažu se u tome. Ali kreatori politike u Vašingtonu ne deluju spremni da zdušno prihvate promene, ili da donesu strateške odluke koje bi garantovale globalno vođstvo Sjedinjenih Država. 

(Nikolas K. Gvozdev, stariji urednik u The National Interest-u, predaje studije nacionalne bezbednosti na Američkom pomorskom ratnom koledžu.)

http://www.worldpoliticsreview.com/article.aspx?id=5222

(Prevod Vasilije D. Mišković)