Obamine mogućnosti izbora

(The National Interest, 22.09.2009)

Opadanje podrške javnosti ratovima Amerike je problem koji je iscrpno prežvakavan još od vremena Vijetnamskog rata. U toj diskusiji je najčešće bila pominjana potreba za postojanjem strategije „izlaska“ (okončanja rata), kako bi se javno mnjenje ubedilo da vlada zna šta čini, kao i da ratovanje neće biti beskrajno. U tome je, možda, i najprihvatljiviji bio – mada često neizrečen – koncept da ratovi moraju biti kratkotrajni, jer demokratije ne mogu izdržavati duge ratove – a to je ujedno bilo i upozorenje vladama da se pridržavaju opreza. Kosovski rat je završen bez žrtava. To je dalo impuls shvatanju da SAD, sa svojim neuporedivim vojnim mogućnostima mogu da ratuju brzo i uspešno i da javno mnjenje neće imati mnogo prilika da to ometa. I DŽordž V. Buš (George W. Bush) je, uostalom, pripremao javnost jedino za rat – i praktično ni za šta drugo.

Kada je reč o Avganistanu, retorika i analogije iz prošlosti su, nažalost, najčešće promašaji. Nismo stupali u ratove sa strategijom „izlaska“ osim njihovih pobedonosnih završetaka – što jeste strategija. Sjedinjene Države su dokazale da jedna demokratija može da vodi dugotrajan rat – pa čak istovremeno i dva, i to – slovom i brojem, tokom sedam godina. Međutim, to nije zbog veštog manipulisanja javnim mnjenjem – nego sasvim jasno, zbog ukidanja obavezne mobilizacije i stvaranja profesionalne vojske sa vrhunskim sposobnostima. Nedavni napori g. Obame da zadobije podršku javnosti za Avganistanski rat, time što ga je nazvao „neophodni rat“ nasuprot „izabranom ratu“, nemaju tome mnogo šta da dodaju. U suštini, svi ratovi su izabrani ratovi – po tome kako izaberemo da u njih uđemo, šta u njima pokušavamo da dobijemo, kako se borimo, koliko potrošimo i kako ih završimo.

Današnja javna diskusija o ratu u Avganistanu zvuči često poznato – radi se o mogućim troškovima i verodostojnosti našeg međunarodnog statusa ako propustimo „pobedu“ u ratu; kako bi se rat mogao dobiti ako još samo učinimo neki „H“; o lekcijama sovjetskog neuspeha u Avganistanu; o neophodnosti Avganistana radi spasavanja Pakistana; da li stvarno možemo doprineti izgradnji države; o adekvatnosti naše strategije, itd. Javnost ima teškoće da to shvati, jer ta diskusija sadrži premalo sinteze ciljeva, strategije i ljudskih i materijalnih izdataka koji iz toga proizlaze – što bi joj pomoglo da razume šta je suština našeg avganistanskog napora.

Obamina administracija je od početka težila da minimalizuje ovu javnu raspravu, a sada – bar privremeno, pokušava da izbegne bilo šta što bi moglo ometati prihvatanje zakona o reformi zdravstvene zaštite. U početku je od Kongresa (u kome dominiraju demokrati) i od medija dobila „popust“ u odnosu na kritičko ispitivanje svojih predloga o naporima u Avganistanu. Umesto da prizna džinovski obim svojih planova – koji su daleko veći od onih Bušovih, i koji podrazumevaju daleko veću američku umešanost – Obama je uglavnom govorio o kratkoročnim potrebama u nadi da će aktivnosti, nova i bolja lica, kao i neki početni uspeh omogućiti njegovoj administraciji da uspostavi osnovicu da bi iduće godine dobila više sredstava i da produbi američku umešanost i njenu odlučnost. Što je najvažnije, Bela kuća je naglasila Al-Kaidinu pretnju domovini i podvukla da ovaj rat služi odbrani našeg naroda od smrtne opasnosti.

Moguće je da će ovaj pristup imati uspeha još godinu dana. Uglavnom težimo – mada ne uvek – da slušamo generale, pa je vrlo teško da predsednik, ili Kongres ne reaguju povoljno na zahtev generala MekKristala (McChrystal) za više vojnika (kao i za promenu strategije upotrebe naših snaga). Pa ipak – ma koliko velika bila predsednikova ubedljivost – povećanje broja američkih žrtava, nezadovoljstvo saveznika, razočaravajući avganistanistanski predsednički izbori, kao i sve veće razlike u odnosu na ciljeve i strategiju, imaju za posledicu nezadovoljnu i skeptičnu javnost. Ovaj trend je očigledan – ali nije ga nemoguće kontrolisati i na njega uticati. On utiče na smanjivanje broja opcija, a – ako se pojača, on će na kraju potkopati svaki održivi američki vojni napor. Od rezultata naših napora će zavisiti mnogo toga.

Administracija je suočena sa dilemom o iskrenosti. Ona je, u strahu da ne napravi Avganistan još većim i politički bolnijim problemom, oklevala da zahteva ono što stvarno želi. Sada se od nje traži da bude otvorenija: da jasno kaže šta želi da učini u Avganistanu, šta i koliko to košta i koliko će to verovatno trajati. Grubo rečeno, administracija može nekako i da umeri svoje ciljeve, pa time izazove sumnju u odnosu na svoj početni pristup – ili, prihvatajući veći politički rizik, da ubaci znatno više vojnih snaga i sredstava, kako to zahteva MekKristal; time bi se, možda povećala verovatnoća da SAD ostvare svoje objavljene ciljeve.

Ili, pak, može da nastavi – kako to većina demokratskih vlada čini, da – kako bi se ograničilo protivljenje javnosti, postepeno dodaje nove snage i sredstva u nadi da će to biti dovoljno da se dođe do nečeg povoljnog. Izbor druge opcije bi verovatno doveo do rasplamsavanja sukoba unutar same administracije i još više smanjio podršku javnosti. U svakom slučaju, Kongres svojim zahtevom za uspostavljanjem jasnih kriterijuma za procenu ne insistira na stvarnom ispitivanju ciljeva, strategije i izvora sredstava potrebnih administraciji; on to i ne želi. Umesto toga, i on na kraju krajeva daje prednost tome da pruži predsedniku više vremena da postepeno dodaje [snage i sredstva] – onako kako on sam smatra za shodno.

Ma kakav da je Obamin izbor – neće biti lako, a podrška javnosti za rat će nastaviti da opada.

Morton Abramovic (Morton Abramowitz) je stariji član (senior fellow) Senčuri faundejšn (Century Foundation)1 i nekadašnji pomoćnik ministra spoljnih poslova SAD za obaveštajne poslove i istraživanja

(Prevod: Vasilije Kleftakis)