Nemačka i Rusija se približavaju

(Stratfor, 22.6.2010.)

Kako je rekao predstavnik nemačkog ministarstva spoljnih poslova ovog ponedeljka, nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele (Guido Westerwelle) obavestiće francuske i poljske zvaničnike o zajedničkom predlogu rusko-evropske “bezbednosne saradnje“. Predlog je proistekao iz razgovora koje su ovog meseca vodili nemački kancelar Angela Merkel i predsednik Rusije, Dmitrij Medvedev. Zasnovan je na nacrtu koji je Rusija sastavila 2008. godine. Ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov prisustvovaće ugovorenom zajedničkom sastanku. Andreas Peške (Andreas Peschke) je kazao: “Želimo da dalje razradimo i da prodiskutujemo taj predlog u okviru našeg trougla [tj. Francuske, Nemačke i Poljske], a u prisustvu ministra spoljnih poslova Rusije.“

Ovlaš posmatrano, predlog koji su razradili Merkelova i Medvedev tiče se struktura. On uzdiže razgovore o problematičnim bezbednosnim žarištima sa ambasadorskog na ministarski nivo, uz novostvoreni komitet koji čine šef spoljne politike EU Ketrin Ešton i ministar spoljnih poslova Rusije.

Sve to izgleda prilično mlako – sve dok ne uzmemo u obzir tri stvari. Prvo, predlozi za produbljivanje odnosa Rusije sa Evropskom Unijom su, bez naročitog napretka, prisutni već nekoliko godina. Drugo, Nemci su preuzeli ovu inicijativu u trenutku kada je spoljna politika Nemačke nestalna. I treće - odluka da se dogovor predstavi Francuskoj i Poljskoj znači da su Nemci izuzetno osetljivi prema značajnim i kompleksnim geopolitičkim pitanjima koja su ovde u igri.

Ponovno razmatranje osnovne strategije

Ekonomska kriza u Evropi je uzrokovala da Nemci, između ostalog, ponovo razmotre svoju osnovnu strategiju. Još od Drugog svetskog rata Nemci imaju dva nacionalna imperativa. Prvi je bio održavanje bliskih odnosa sa Francuzima - a uz to i sa ostalima u Evropi - kako bi se otklonile ratne pretnje. Nemačka je od 1870 g. sa Francuskom vodila tri rata, i prevashodni cilj joj je da ne vodi još jedan. Na drugom mestu je bio prosperitet. Nemačka sećanja na Veliku depresiju, a želja da izbegne militarizam, učinili su da je postala opsednuta ekonomskim razvojem i izgradnjom društva zasnovanog na prosperitetu. U stvaranju integrisane ekonomske strukture u Evropi videla je ostvarivanje oba cilja, to je vezivalo Nemačku u neraskidiv odnos sa Francuskom – a istovremeno je stvaralo trgovinski blok koji bi obezbedio prosperitet.

Međutim, događanja posle ekonomske krize 2008. godine poljuljala su poverenje Nemaca u Evropsku Uniju kao instrument prosperiteta. Sve do 2008. godine, Evropa je prolazila kroz izuzetno prosperitetan period tokom koga je Zapadna Nemačka bila u stanju da se integriše sa Istočnom Nemačkom, a da istovremeno zadrži i svoj dugotrajni ekonomski rast. Činilo se da je EU čudotvorna mašina koja automatski stvara prosperitet – a uz njega i političku stabilnost.

Posle 2008. godine taj utisak se promenio, a osećaj nesigurnosti rastao sa krizom u Grčkoj i ostalim mediteranskim članovima EU. Nemci su se, zbog onog što su smatrali grčkim rasipništvom, našli u situaciji da štite evro i evropsku ekonomiju. To nije samo izazvalo veliko protivljenje u nemačkom društvu, nego je dovelo i do postavljanja pitanja u nemačkoj vladi. Svrha EU bila je da se osigura prosperitet Nemačke. Ako je budućnost Evrope u tome da je Nemačka podupire – drugim rečima da se blago Nemačke pretače u Evropu – e, onda je rezon za evropsku integraciju postao problematičan.

Nemci sigurno nisu bili spremni da napuste evropsku integraciju, koja je Nemačkoj pružila 65 godina mira. Istovremeno, bili su spremni da razmotre podešavanja okvira funkcionisanja Evrope – naročito u odnosu na ekonomska stanovišta. Nekakvoj Evropi u kojoj je prosperitet Nemačke ugrožen zbog budžetske prakse Grčke, neophodne su ispravke.

Privlačnost Rusije

Razmatrajući sopstvene realne ekonomske interese, Nemci su neizbežno bili zainteresovani za pitanje odnosa sa Rusijom. Rusija snabdeva Nemačku sa skoro 40% prirodnog gasa. Bez ruske energije, nemačka privreda je u problemu. Istovremeno, Rusiji su potrebne tehnologija i ekspertiza kako bi svoju ekonomiju razvila tako da više ne bude samo izvoznik sirovina. Osim toga, već su hiljade nemačkih firmi investirale u Rusiju. Najzad, u perspektivi, broj stanovnika Nemačke će opasti ispod nivoa potrebnog za održavanje ekonomije. Iz straha od socijalnih nestabilnosti, Nemačka ne želi da povećava imigraciju. Broj stanovnika Rusije takođe opada, ali ona još uvek ima višak stanovništva u odnosu na svoje ekonomske potrebe – a tako će biti još zadugo. Nemačka investiranja u Rusiju, uz prebacivanja postrojenja i proizvodnje na istok – u Rusiju, omogućavaju Nemačkoj, bez pribegavanja imigraciji, da dobije radnu snagu koja joj je potrebna.

Nemci su gradili ekonomske odnose sa Rusijom i pre kolapsa SSSR-a, ali “grčka kriza“ ih je prinudila da ponovo razmotre svoje odnose sa tom zemljom. Ako bi EU postala klopka gde Nemačka mora stalno da subsidira ostatak Evrope, a u EU je nemoguća autohtona Nemačka ekonomija, onda je potrebna drugačija strategija. Ona se sastoji iz dva dela. Prvi deo je insistiranje na prestrukturiranju EU tako da se Nemačka zaštiti od unutrašnjih politika drugih zemalja. Drugo – ako Evropa ide u dugotrajni period stagnacije, onda Nemačka, koja je izuzetno zavisna od izvoza, a potrebna joj je radna snaga, treba da nađe dodatnog partnera – ili čak nekog novog.

Istovremeno, nemačko-rusko usklađivanje je kako pitanje bezbednosti, tako i ekonomsko pitanje. Između 1871. i 1941. godine, u kontinentalnoj Evropi su bila tri igrača: Francuska, Nemačka i Rusija. Oni su izmenjivali uzajamne saveze, a sa svakom promenom – rasla je šansa za rat. Pruska je, kada je napala Francusku 1871. godine, bila u savezu sa Rusijom. Francuzi i Rusi bili su u savezu protiv Nemačke, 1914. godine. Nemačka je 1940. godine, kada je napala Francusku, bila u savezu sa Rusijom. Ova igra u trouglu igrala se na razne načine – a ishod je uvek bio: rat.

Poslednje što Berlin želi je povratak te situacije. Umesto toga, nada se da integriše Rusiju u evropski sistem bezbednosti. To, međutim, odmah pogađa odnose Francuske sa Rusijom. Za Pariz, partnerstvo sa Nemačkom je temelj bezbednosne politike Francuske i njene ekonomije. Ukoliko se Nemačka kreće ka bliskim bezbednosnim i ekonomskim odnosima sa Rusijom, Francuska mora da proračuna kakav će efekat to imati na nju. Tripartitni savez Francuske, Nemačke i Rusije nikada nije funkcionisao, jer je uvek ostavljao Francusku u ulozi “mlađeg“ partnera. Zbog toga je od vitalne važnosti za Nemačku da ovo sada ne predstavi kao tripartitni odnos, nego kao uključivanje Rusije u Evropu, kao i da se usredsredi pre svega na bezbednosne, a ne ekonomske mere. Pa ipak, Nemačka će morati da bude izuzetno oprezna u svojim odnosima sa Francuskom.

Pitanje Poljske još je delikatnije. Poljska je uklještena između Rusije i Nemačke. Njena istorija je bila istorija podele Poljske između tih dveju zemalja, ili pitanje njenog potpunog osvajanja od strane jedne od njih. Bliži odnosi Nemačke sa Rusijom u Poljskoj će neizbežno izazvati strahovanja od katastrofe.

Stoga, sastanak tzv. Grupe trougla u sredu je od bitne važnosti. Kako Francuzi, tako i Poljaci – a posebno Poljaci, moraju shvatiti šta se dešava. Pitanje se jednim delom odnosi na način kako to pogađa posvećenost Nemačke Evropskoj Uniji, a drugim delom – koji je od bitnog značaja za Poljsku – kako to utiče na obaveze Nemačke u okviru NATO-a.

NATO-aspekt

Važno je da su Rusi podvukli da ovo što se događa ne predstavlja pretnju NATO-u. Rusija pokušava da umiri ne samo Poljsku, nego i SAD. Međutim, problem je ovo: ako Nemačka i Evropa imaju bezbednosne odnose koji iziskuju prethodne konsultacije i saradnju, onda Rusija neizbežno dobija i rukohvat unutar NATO-a. Ako se Rusi protive nekoj NATO akciji, onda će se Nemačka i ostale evropske države suočiti sa izborom između Rusije i NATO.

Da budemo još direktniji, ako Nemačka uđe u zajednički bezbednosni aranžman sa Rusijom (zaboravimo za trenutak ostatak Evrope), kako će se ona onda odnositi prema Sjedinjenim Državama u trenutku kada se Rusija i Amerika nađu suprotstavljene, u zemljama kao što je Gruzija? Kako Nemci, tako i Rusi smatraju da SAD vrši pritisak na njih u oblastima u kojima se smatra da nemaju interesa. U realnom pogledu, pritisak NATO nema realnog efekta, ali pritisak SAD je stalan. Delajući zajedno, Nemci i Rusi bili bi u boljem položaju da otklone te pritiske.

Zanimljivo, ali deo nemačko-ruskih razgovora odnosi se i na jedno specifično pitanje bezbednosti – na pitanje Moldavije i Transdnjestrije. Moldavija je oblast između Ukrajine i Rumunije (a Ukrajina se graniči sa Rusijom i ušla je u rusku sferu uticaja). Moldavija je u raznim periodima bila deo obe njih, a postala je nezavisna posle kolapsa komunizma. Ali, istočna oblast Moldavije, Transdnjestrija se, pod ruskom zaštitom otcepila od Moldavije. Posle promene vlade 2009. godine, Moldavija sebe vidi kao prozapadnu, dok je Transdnjestrija proruska. Rusi su podržavali status Transdnjestrije kao otcepljene oblasti (a imaju i trupe stacionirane u njoj), dok je Moldavija nastojala na njenom povratku u Moldaviju.

Memorandum Merkelove sa Medvedevim pokazao je efekat zajedničkih bezbednosnih odnosa na ovaj spor. Kakva se vrsta rešenja može uzeti u obzir je nejasno, ali njegova sudbina pružiće prvu indikaciju o tome kako će izgledati nemačko-ruski bezbednosni odnosi. Poljaci će biti posebno zainteresovani, jer bilo kakav pritisak u Moldaviji automatski će imati efekta kako na Rumuniju, tako i na Ukrajinu – dve ključne države za procenu snage Rusije u tom regionu. Ma u kom pravcu išla odluka, ona će odrediti odnose snaga između te trojke.

Valja upamtiti da Nemci predlažu bezbednosne veze Rusije sa Evropom, a ne samo sa Nemačkom. Istovremeno, treba imati na umu da su Nemci ti koji preuzimaju inicijativu za otvaranje razgovora, time što unilateralno pregovaraju sa Rusima i zatim svoje sporazume prenose ostalim evrospkim zemljama. Takođe, važno je istaći da oni to ne čine svim evropskim zemljama, nego prvo Francuskoj i Poljskoj – sa francuskim predsednikom Nikolasom Sarkozijem koji je izrazio svoju saglasnost 19. juna – a isto toliko važno, da to nisu javno izneli Sjedinjenim Američkim Državama. Isto tako, nije jasno ni šta bi Nemci mogli učiniti ako bi Francuzi i Poljaci to odbili – što nije neverovatno.

Nemci ne žele da napuste i izgube evropski koncept. Istovremeno – oni pokušavaju da ga tako redefinišu da bude povoljniji po njih. Sa tačke gledišta Nemačke, uvođenje Rusije u te odnose pomoglo bi da se to ostvari. Ali, Nemci još uvek moraju da objasne kakav je njihov odnos prema ostalom delu Evrope, a naročito da razjasne svoje finansijske obaveze prema ekonomijama evrozone koje su u nevolji. Takođe, treba da definišu svoj odnos prema NATO-u, a još i važnije - prema SAD.

Kao i bilo koja druga zemlja, Nemačka može imati mnogo stvari – ali ne može imati sve. Naivna je ideja da će stopiti EU, NATO i Rusiju u jedinstveni sistem odnosa, bez toga da odgurne i naljuti bar neke od svojih sadašnjih partnera – a neke od njih čak i jako. Nemci nisu naivni. Znaju oni da će Poljaci biti užasnuti, a Francuzi osećati nelagodnost. Srazmerno nemačkom fokusiranju na severnoevropske prostore, južni Evropljani će se sve više osećati napuštenim. A SAD – kako posmatra na približavanje Nemačke i Rusije, videće da se razvija jedan savez od ogromnog značaja koji bi mogao ugroziti globalne interese Amerike.

Nemci iznetim predlogom pokušavaju da u značajnoj meri promene igru. Kreću se lagano, uz mnogo prostora za povlačenja – ali se kreću. Biće zanimljivo da se čuje šta će u sredu reći Poljaci i Francuzi. Njihovu javnu podršku ne treba uzeti za išta značajnije nego da, sve dok ne konsultuju Amerikance, ne žele da naljute Nemce ili Ruse. Isto tako, biće zanimljivo videti šta će Obamina administracija imati da kaže na sve to.

(Prevod: Vasilije Kleftakis)