Nafta i politika

Sergeje Aleksandroviču, u uslovima nepredvidljive dinamike cena nafte, kako biste ocenili situaciju na tržištu nafte?

To je ozbiljno pitanje, u okviru koga ima nekoliko važnih momenata. Na prvi pogled sve je jednostavno. Kao rezultat „škriljčane revolucije“ u SAD je upadljivo skočila proizvodnja nafte. Istovremeno se povećavala proizvodnja na Bliskom istoku, uključujući Irak. Ponuda je premašila potražnju, što je sredinom 2014. godine dovelo da strmoglavog pada cena, koje sada ostaju na niskom nivou. OPEK je, na čelu sa Saudijskom Arabijom, odbio da smanji proizvodnju kako bi ojačao cene. Međutim, cena proizvodnje „škriljčane nafte“ iznosi oko 50-80 dolara za barel. Pri trenutnim cenama nafte u SAD ne postoji nijedan profitabilan projekat u sferi „škriljčane nafte“. Male kompanije propadaju, a krupne trpe milijarde dolara gubitaka. Obim investicija u proizvodnju nafte u SAD višestruko se smanjio. 

Desetine hiljada ljudi ostale su bez posla. Istovremeno, obim duga američke naftne industrije iznosi više od 300 milijardi dolara. Nove kredite „škriljčarima“ više niko ne daje. Dalji rast broja bankrotstava naftnih kompanija žestoko će udariti po bankama koje su ih kreditirale. Samim tim, finansijskom sektoru SAD takođe preti talas bankrotstava.

Amerikanci nisu predvideli takav razvoj događaja?

Odlično pitanje. Međutim, ovde mi ulazimo u sferu pretpostavki. Kako se meni čini, situacija na naftnom tržištu može se razumeti samo u kontekstu borbe SAD za očuvanje liderske uloge u svetu. Nije tajna da je Kina već postala svetski lider po obimu BDP, ako se on računa na osnovu pariteta kupovne moći juana. Ako se ova tendencija nastavi, oko 2020. godine Kina će prevazići američki rezultat i u dolarima.

Očigledno je da se SAD ne raduju takvoj perspektivi. Ako se pročitaju radovi vodećih američkih geopolitičara, oni govore o tome da se problem uzdizanja Kine treba rešavati na račun Rusije. Kada bi Rusija imala proamerički režim, njega bi bilo moguće naterati da se sukobljava sa Kinom. A Amerikanci bi nam u tom slučaju davali kredite i prodavali oružje. Oni se nadaju da će moći da ponove priču iz Prvog svetskog rata, kada su SAD postale svetski lider kreditirajući i snabdevajući robom evropske države, koje su u ratu slabile jedna drugu.

Ali kako je to moguće izvesti? Ruske vlasti su u dobrim odnosima sa Kinom?

Današnja situacija veoma podseća na situaciju s kraja osamdesetih godina, kada je pad cena nafte, koji je izazvala Saudijska Arabija (bliski partner SAD), naneo udarac i ubrzao agoniju ekonomije SSSR, koja je već započela i bez toga. Rusija još više nego SSSR zavisi od cena nafte.

Ove godine, Amerikanci mogu pokušati da iskoriste slične proteste da u Moskvi sprovedu „obojenu revoluciju“.

Istini za volju, cena proizvodnje nafte u našoj zemlji je znatno niža, nego u SAD (5-15 dolara za barel). Zbog toga i vidimo da je u SAD prošle godine započelo značajno snižavanje obima proizvodnje nafte, dok se u Rusiji nastavio rast proizvodnje. Doduše, pad dobiti naterao je ruske kompanije da smanje obim investicija, što će u bližoj budućnosti sigurno zaustaviti povećanje proizvodnje. Ali bez obzira na to, kod nas se govori samo o padu dobiti, a ne o gubicima.

Međutim, pad prihoda od nafte negativno se odražava po državni budžet. U septembru ove godine se u našoj zemlji održavaju parlamentarni izbori. Podsećam da su prošle parlamentarne izbore pratili masovni protesti u prestonici. Ove godine Amerikanci mogu pokušati da iskoriste slične proteste da u Moskvi sprovedu „obojenu revoluciju“. Istini za volju, lično ne mislim da će takav pokušaj uroditi plodom.

Drugim rečima, pad cena nafte usmeren je isključivo protiv Rusije?

Ne samo protiv Rusije. Odmah ćete se setiti još dve države, koje predstavljaju saveznike Kine, koje u Kinu isporučuju značajne količine nafte, i kojima su Amerikanci uveli sankcije.

Venecueli je ekonomska situacija najteža, što se objašnjava visokom cenom proizvodnje nafte u toj zemlji. 

Venecuela i Iran?

Tako je. Te dve države su takođe pod udarom. U Venecueli je ekonomska situacija najteža, što se objašnjava visokom cenom proizvodnje nafte u toj zemlji. To je dovelo do toga da na parlamentarnim izborima na kraju prošle godine pobedi proamerička opozicija. Uskoro se može očekivati da parlament zemlje zatraži ostavku predsednika Madura.

Ali Iranu skidaju sankcije?

Zanimljivo je da sankcije skidaju američki partneri, dok ih sami Amerikanci zadržavaju. Ispada da Amerikanci dozvoljavaju evropskim i azijskim kompanijama da rade u Iranu, dok američke kompanije to pravo nemaju. Neobično, zar ne?

Otkud to?

U Iranu će 26 februara da se održe parlamentarni izbori. U 2009. godini je tokom izbora bio pokušaj da se sprovede „obojena“, tj. „zelena revolucija“, koji je propao. Sada se može očekivati novi pokušaj. Baš zbog toga Amerikanci toliko pričaju o skidanju sankcija sa Irana. Potrebno im je da podrže prozapadne snage u toj zemlji.

Ispada da će, ako u Rusiji i Iranu na vlast dođu proameričke snage, cene nafte odmah da porastu?

Da, i to se može lako ostvariti. Cena nafte određuje se na Njujorškoj i Londonskoj berzi. Tu se trguje isključivo dolarima, a obim trgovine „papirnom naftom“ više stotina puta prevazilazi realne isporuke nafte. Trgovci sa lakoćom mogu napumpati naftne kvote. Povod za tako nešto postoji: već vidimo rast potražnje nafte i oštar pad proizvodnje u SAD. U drugom polugodištu prošle godine proizvodnja u SAD se smanjila na 500 hiljada barela dnevno.

Ove godine Amerikanci očekuju pad dnevne proizvodnje za još 1,2 miliona barela. Na taj način se proizvodnja u SAD snižava jednako brzo, koliko je ranije brzo porasla. Pored toga, proizvodnja jeftine nafte u Iraku nastavlja da raste, a ovde rade kompanije iz celog sveta – uključujući Kinu i Rusiju. Amerikanci im ni najmanje ne smetaju. A opet, u Iraku je u toku rat, ali rat koji za sada ne dotiče krupnu naftnu industriju. Američki bombarderi tamo nekoga redovno bombarduju, i to je to. Ali čim Amerikanci odluče da im je potrebna skupa nafta, situacija u Iraku će brzo da se pogorša. A američki partneri iz Saudijske Arabije će sa zadovoljstvom da pomognu da se sa tržišta izbaci iračka nafta.

Iskreno, to zvuči kao teorija zavere.

Onda možemo da smatramo da su Amerikanci prosto gluperde koje su naduvale škriljčani mehur i sada sami zbog toga ispaštaju.

U uslovima oštrog pada sopstvene proizvodnje i rasta potražnje, Amerikanci će biti prinuđeni da povećavaju kupovinu nafte u inostranstvu. 

Ali američkim potrošačima odgovara jeftina nafta.

Jeftini naftni derivati zaista stimulišu rast potražnje goriva. Ali SAD dobija oko 40% neophodne nafte na račun uvoza iz drugih zemalja. U uslovima oštrog pada sopstvene proizvodnje i rasta potražnje, Amerikanci će biti prinuđeni da povećavaju kupovinu nafte u inostranstvu. To će povećati trgovinski deficit SAD.

A šta ćemo sa informacijama o tome da su SAD počele da izvoze naftu?

Značajan deo američkih rafinerija nafte tehnološki su prilagođeni za preradu uvozne nafte. Da bi prešli na preradu američke nafte, potrebno je da se modernizuju. Neko je te investicije napravio, neko nije. Zato su se američki naftaši i izborili za pravo da izvoze one količine nafte, koje se ne mogu preraditi na unutrašnjem tržištu. To na svetski bilans nikako ne utiče. Deo američke nafte se izvozi, ali ista ta količina zatim mora da se uveze.

Sergej Aleksandrovič Pravosudov je direktor ruskog Instituta nacionalne energetike. Razgovor vodio Pjotr Sergejev. Tekst intervjua objavljen je 8. februara na blogu Sergeja Pravosudova. Sa ruskog preveo Nikola Tanasić.