Može li ruska upotreba nuklearnog oružja biti šansa za čovečanstvo

Izgleda da se Rusija i njeno rukovodstvo nalaze pred teškim izborom. Postaje sve jasnije da se sukob sa Zapadom ne može završiti čak i ako postignemo  delimičnu ili čak potpunu pobedu u Ukrajini. Ako oslobodimo četiri regiona to bi zaista bila delimična pobeda. Malo veća pobeda biće ako u narednih godinu-dve oslobodimo ceo istok i jug današnje Ukrajine. Ali i dalje će ostati deo Ukrajine sa još ogorčenijim ultranacionalističkim stanovništvom koje će Zapad sanbdevati oružjem. Bila bi to krvareća rana koja preti neizbežnim komplikacijama i novim ratom.

Možda najgora situacija može da nastane ako po cenu ogromnih gubitaka oslobodimo celu Ukrajinu i nađemo se u razrušenoj zemlji sa stanovništvom koje nas uglavnom mrzi. Njegovo „prevaspitavanje“ trajalo bi više od jedne decenije

Možda najgora situacija može da nastane ako po cenu ogromnih gubitaka oslobodimo celu Ukrajinu i nađemo se u razrušenoj zemlji sa stanovništvom koje nas uglavnom mrzi. Njegovo „prevaspitavanje“ trajalo bi više od jedne decenije. Svaka opcija, a posebno ova poslednja, odvratiće našu zemlju od neophodne duhovne ekonomske i vojno-političke orijentacije na istok Evroazije. Zaglavićemo na zapadu, bez perspektive u doglednoj budućnosti, dok će današnja Ukrajina, pre svega njeni centralni i zapadni regioni, iscrpljivati upravljačke, ljudske i finansijske resurse naše zemlje. Ovi regioni su bili obilno subvencionisani čak iu sovjetsko vreme. Sukob sa Zapadom će se nastaviti jer će on podržati gerilski građanski rat niskog inteziteta.

 Atraktivnija opcija bila bi oslobađanje i reintegracija istoka i juga Ukrajine, i primoravanje ostalih delova na predaju, nakon čega bi usledila potpuna demilitarizacija i stvaranje prijateljske tampon države. Ali to bi bilo moguće samo ako i kada budemo u stanju da slomimo volju Zapada da podstiče i podržava kijevsku huntu i da ga nateramo da se strateški povuče.

I ovo nas dovodi do najvažnijeg, ali gotovo neobrađenog pitanja. Osnovni i najvažniji uzrok sukoba u Ukrajini i mnogih drugih tenzija u svetu, kao i sveukupnog porasta ratne pretnje, je sve brža degeneracija modernih vladajućih zapadnih elita do koje je došlo poslednjih decenija zbog globalizacije. U Evropi političke elite su uglavnom kompradorske -portugalski kolonijalisti su koristili reč „komprador“ da označe lokalne trgovce koji su radili u njihovom interesu.

Da bi zaustavio ovo snežno slabljenje Zapad se privremeno konsolidovao. Sjedinjene Države su pretvorile Ukrajinu u udarnu pesnicu sa namerom da izazovu krizu i tako vežu ruke Rusiji, vojno-političkom jezgru nezapadnog sveta, koji se oslobađa okova neokolonijalizma - ili još bolje, da je potpuno unište i tako radikalno oslabe Kinu, alternativnu supersilu u usponu

 Ovaj neuspeh zapadnih elita  praćen je brzim promenama, bez presedana u istoriji, u globalnom odnosu snaga u korist globalne većine - pri čemu Kina i delimično Indija deluju kao njeni ekonomski pokretači, a Rusiju je istorija odabrala da bude njen vojno-strateški stub. Ovo slabljenje Zapada razbesnelo  je ne samo imperijalno-kosmopolitske elite (Bajden i kompanija), već i imperijalno-nacionalne (Tramp). Zapadne zemlje gube svoju petovekovnu sposobnost da prisvajaju bogatstvo stvoreno širom sveta. Takvu poziciju one su ostvarile namećući drugima, pre svega grubom silom, političke i ekonomske poretke i svoju kulturnu dominaciju. Dakle, ne može se očekivati da će se defanzivna, ali istovremeno i agresivna konfrontacija koju sprovodi Zapad, brzo okončati. Ovaj kolaps moralnih, političkih i ekonomskih pozicija nastaje od sredine 1960-ih, prekinut je raspadom Sovjetskog Saveza, ali je nastavljen još intenzivnije 2000-ih. (Poraz u Iraku i Avganistanu i početak krize zapadnog ekonomskog modela 2008. godine bili su glavne prekretnice.)

Da bi zaustavio ovo snežno slabljenje Zapad se privremeno konsolidovao. Sjedinjene Države su pretvorile Ukrajinu u udarnu pesnicu sa namerom da izazovu krizu i tako vežu ruke Rusiji, vojno-političkom jezgru nezapadnog sveta, koji se oslobađa okova neokolonijalizma - ili još bolje, da je potpuno unište i tako radikalno oslabe Kinu, alternativnu supersilu u usponu. Sa naše strane, odložili smo preventivni napad ili zato što smo pogrešno shvatili neizbežnost sukoba, ili zato što smo prikupljali snagu. Štaviše, prateći savremenu, uglavnom zapadnu, vojno-političku misao, nepromišljeno smo postavili previsok prag za upotrebu nuklearnog naoružanja, netačno smo procenili situaciju u Ukrajini i nedovoljno uspešno započeli vojnu operaciju.

Ono što je najvažnije je da će se situacija na Zapadu samo pogoršavati. Primirje je moguće, ali mir nije. Bes i očaj će nastaviti da se smenjuju. Ovaj vektor kretanja na Zapadu nedvosmisleno ukazuje na klizanje ka Trećem svetskom ratu. On već počinje i može izbiti u punu vatrenu oluju slučajno ili zbog sve veće nesposobnosti i neodgovornosti savremenih vladajućih krugova na Zapadu

Zbog unutrašnjih neuspeha zapadne elite su, posle sedamdeset godina blagostanja i mira, počele aktivno da neguju antiljudske ideologije koje odbacuju porodicu, domovinu, istoriju, ljubav između muškarca i žene, veru, privrženost višim idealima - sve ono što čini suštinu čoveka. One koji se opiru eliminišu. Cilj im  je da unište svoja društva i pretvore ljude u mankurte (robove lišene razuma i smisla za istoriju kako ih opisuje veliki kirgiski i ruski pisac Čengiz Ajtmatov) kako bi se smanjila njihova sposobnost da se odupru modernom „globalističkom“ kapitalizmu, sve nepravednijem i sve štetnijem za ljude i čovečanstvo u celini.

Pored toga, oslabljene Sjedinjene Države su podstakle sukob da dokrajče Evropu i druge zavisne zemlje, nameravajući da ih bace u nove konfrontacije posle Ukrajine. Lokalne elite u većini ovih zemalja izgubile su orijentaciju i, uspaničene svojim promašenim unutrašnjim i spoljnim pozicijama, poslušno vode svoje zemlje na klanicu. Štaviše, osećaj većeg neuspeha i bespomoćnosti, vekovna rusofobija, intelektualna degradacija i gubitak strateške kulture čine njihovu mržnju još dubljom od one u Sjedinjenim Državama.

Ono što je najvažnije je da će se situacija na Zapadu samo pogoršavati. Primirje je moguće, ali mir nije. Bes i očaj će nastaviti da se smenjuju. Ovaj vektor kretanja na Zapadu nedvosmisleno ukazuje na klizanje ka Trećem svetskom ratu. On već počinje i može izbiti u punu vatrenu oluju slučajno ili zbog sve veće nesposobnosti i neodgovornosti savremenih vladajućih krugova na Zapadu.

Napredak veštačke inteligencije i robotizacija rata povećavaju pretnju čak i nenamerne eskalacije. U stvari, mašine mogu da izmaknu kontroli zbunjenih elita.

Na ratištima u Ukrajini ne odlučuje se pretežno o tome kako će izgledati Rusija i budući svetski poredak - već uglavnom da li će sveta uopšte biti ili će se planeta pretvoriti u radioaktivne ruševine koje truju ostatke čovečanstva

Situaciju pogoršava „strateški parazitizam“—tokom 75 godina relativnog mira ljudi su zaboravili užase rata i čak prestali da se plaše nuklearnog oružja. Instinkt samoodržanja je oslabio svuda, a posebno na Zapadu.

Dugi niz godina sam proučavao istoriju nuklearne strategije i došao do nedvosmislenog, iako naizgled ne baš naučnog, zaključka. Stvaranje nuklearnog oružja bilo je rezultat božanske intervencije. Užasnut kada je video da su ljudi, Evropljani i Japanci koji su im se pridružili, pokrenuli dva svetska rata u životnom veku jedne generacije žrtvujući desetine miliona života, bog je čovečanstvu predao oružje Armagedona da podseti one koji su izgubili strah od pakla da on zaista postoji. Upravo je taj strah osigurao relativni mir u poslednje tri četvrtine veka. Taj strah je sada nestao. Ovo što se sada dešava bilo je nezamislivo u vremnu kada je postojala doktrina o nuklearnom odvraćanju - u naletu očajničkog besa, vladajući krugovi grupe zemalja pokrenuli su rat punih razmera u susedstvu nuklearne supersile.

Taj strah treba oživeti. U suprotnom, čovečanstvo je osuđeno na propast.

Na ratištima u Ukrajini ne odlučuje se pretežno o tome kako će izgledati Rusija i budući svetski poredak - već uglavnom da li će sveta uopšte biti ili će se planeta pretvoriti u radioaktivne ruševine koje truju ostatke čovečanstva.

Lomeći volju Zapada da nastavi agresiju, ne samo da ćemo spasiti sebe i konačno osloboditi svet od petovekovnog zapadnog jarma, već ćemo spasiti i čovečanstvo. Gurajući Zapad ka katarzi, a samim tim i njegove elite ka napuštanju svoje težnje za hegemonijom, nateraćemo ih da ustuknu pre nego što dođe do globalne katastrofe i tako ćemo je izbeći. Čovečanstvo će dobiti novu šansu za razvoj.

Predloženo rešenje

Vreme je da završimo naše tristogodišnje putovanje u Evropu, koje nam je dalo mnogo korisnog iskustva i pomoglo u stvaranju naše velike kulture. Pažljivo ćemo čuvati naše evropsko nasleđe, naravno. Ali vreme je da se vratimo kući i sebi, da počnemo da koristimo nagomilano iskustvo i zacrtamo sopstveni kurs

Nema sumnje da teška borba predstoji. Moraćemo da rešimo preostale unutrašnje probleme - da se konačno oslobodimo zapadnog centrizma u našim glavama i zapadnjaka u menadžerskoj klasi, kompradora i njihovog karakterističnog mišljenja. (Zapad nam u tome zapravo pomaže). Vreme je da završimo naše tristogodišnje putovanje u Evropu, koje nam je dalo mnogo korisnog iskustva i pomoglo u stvaranju naše velike kulture. Pažljivo ćemo čuvati naše evropsko nasleđe, naravno. Ali vreme je da se vratimo kući i sebi, da počnemo da koristimo nagomilano iskustvo i zacrtamo sopstveni kurs. Ministarstvo spoljnih poslova je nedavno napravilo iskorak za sve nas nazvavši Rusiju u Spoljnopolitičkom konceptu državom-civilizacijom. Dodao bih – civilizacijom civilizacija, koja je otvorena ka severu i jugu, zapadu i istoku. Glavni pravac razvoja danas su Jug i Sever, ali prvenstveno Istok.

Konfrontacija sa Zapadom u Ukrajini, ma kako da se završi, ne bi trebalo da nas odvuče od strateškog unutrašnjeg pokreta – duhovnog, kulturnog, ekonomskog, političkog i vojno-političkog – ka Uralu, Sibiru i Velikom okeanu. Potrebna nam je nova uralsko-sibirska strategija, koja podrazumeva nekoliko projekata  duhovne obnove, uključujući, naravno, stvaranje treće prestonice u Sibiru. Ovaj pokret treba da postane deo napora, koji su danas tako hitno potrebni, da se artikuliše naš ruski san – slika Rusije i sveta koji želimo da vidimo.

Ova vojna operacija ne može da se završi odlučnom pobedom bez prisiljavanja Zapada da se strateški povuče ili čak preda. Zapad mora biti primoran da odustane od pokušaja da preokrene istoriju i sačuva globalnu dominaciju, i da se fokusira na sebe i svoju trenutnu višestruku krizu. Grubo govoreći, mora da „odstupi“ da bi Rusija i svet mogli nesmetano napredovati.

Ja i mnogi drugi smo mnogo puta pisali da bez velike ideje velike države gube svoju veličinu ili jednostavno nestaju. Istorija je puna senki i grobova sila koje su nestale. Ta ideja mora se generisati odozgo, ne očekujući da će doći odozdo, kao što to rade glupi ili lenji ljudi. Ona mora da odgovara osnovnim vrednostima i težnjama ljudi i, što je najvažnije, da sve nas vodi napred. Ali odgovornost je elite i rukovodstva zemlje da je artikulišu. Kašnjenje u tome je bilo neprihvatljivo dugo.

I ovo me dovodi do najtežeg dela ovog članka. Možemo nastaviti da se borimo  godinu, dve, tri, žrtvujući na hiljade i hiljade naših najboljih ljudi i mlevenjem desetina i stotina hiljada ljudi koji žive na teritorijama koje se danas zovu Ukrajina i koji su upali u tragičnu istorijsku zamku. Ali ova vojna operacija ne može da se završi odlučnom pobedom bez prisiljavanja Zapada da se strateški povuče ili čak preda. Zapad mora biti primoran da odustane od pokušaja da preokrene istoriju i sačuva globalnu dominaciju, i da se fokusira na sebe i svoju trenutnu višestruku krizu. Grubo govoreći, mora da „odstupi“ da bi Rusija i svet mogli nesmetano napredovati.

Stoga je neophodno pobuditi instinkt samoodržanja koji je Zapad izgubio i ubediti ga da su njegovi pokušaji da iscrpi Rusiju naoružavanjem Ukrajinaca kontraproduktivni za sam Zapad. Nuklearno odvraćanje ponovo mora biti  ubedljiv argument spuštanjem praga za upotrebu nuklearnog oružja postavljenog neprihvatljivo visoko i brzim, ali opreznim pomeranjem na lestvici odvraćanje-eskalacija. Prvi koraci su već napravljeni relevantnim izjavama ruskog predsednika i drugih lidera i najavljenim  raspoređivanjem nuklearnog naoružanja i njegovih nosača u Belorusiji i povećanjem borbene gotovosti snaga strateškog odvraćanja. Ali na ovoj lestvici ima mnogo stepenica. Izbrojao sam oko dvesta. Stvar može doći i do tačke kada ćemo morati da apelujemo na naše sunarodnike i sve ljude dobre volje da napuste svoja mesta stanovanja u blizini objekata koji mogu postati mete za udare u zemljama koje pružaju direktnu podršku marionetskom režimu u Kijevu. Neprijatelj mora da zna da smo spremni da izvršimo preventivni udar u znak odmazde za sve njegove sadašnje i prošle akte agresije kako bismo sprečili klizanje u globalni termonuklearni rat.

Ne smemo ponoviti „ukrajinski scenario“. Četvrt veka nismo slušali one koji su upozoravali da bi širenje NATO-a dovelo do rata i pokušavali smo da odugovlačimo i „pregovaramo“. Kao rezultat toga, dobili smo žestok oružani sukob. Cena neodlučnosti će sada biti nesrazmerno veća.

Mnogo puta sam rekao i pisao da ako pravilno izgradimo strategiju zastrašivanja i odvraćanja, pa čak i upotrebe nuklearnog oružja, rizik od „odmazde”- nuklearnog ili bilo kog drugog udara na našu teritoriju može se svesti na apsolutni minimum. Samo ludak, koji, pre svega, mrzi Ameriku, imaće hrabrosti da uzvrati udarac u „odbranu“ Evropljana, dovodeći tako sopstvenu zemlju u opasnost i žrtvujući uslovni Boston za uslovni Poznanj. I SAD i Evropa to vrlo dobro znaju, ali više vole da ne razmišljaju o tome. Mi smo sami podstakli ovu nepromišljenost svojom miroljubivom retorikom. Iz proučavanja istorije američke nuklearne strategije znam da nakon što je SSSR stekao ubedljivu sposobnost da odgovori na nuklearni udar, Vašington nije ozbiljno razmatrao, iako je javno blefirao, mogućnost upotrebe nuklearnog oružja protiv sovjetske teritorije. Ako su ikada razmišljali o takvoj mogućnosti, učinili su to samo protiv eventualno „napredujućih“ sovjetskih trupa u samoj Zapadnoj Evropi. Znam da su kancelari Kol i Šmit pobegli iz svojih bunkera čim se pojavilo pitanje takve upotrebe tokom vojnih vežbi.

Moramo se dovoljno brzo popeti na lestvici odvraćanje- eskalacija. S obzirom na vektor zapadnog razvoja ― upornu degradaciju većine njegovih elita―svaki njihov sledeći poziv biće još nekompetentniji i ideološki nabijeniji od prethodnih. Teško da možemo očekivati da tamo u bliskoj budućnosti na vlast dođu odgovorniji i razumniji lideri. To se može dogoditi tek nakon katarze, nakon što odustanu od svojih ambicija.

Ne smemo ponoviti „ukrajinski scenario“. Četvrt veka nismo slušali one koji su upozoravali da bi širenje NATO-a dovelo do rata i pokušavali smo da odugovlačimo i „pregovaramo“. Kao rezultat toga, dobili smo žestok oružani sukob. Cena neodlučnosti će sada biti nesrazmerno veća.

Osim toga, odlučna akcija nije u skladu sa kineskom spoljnopolitičkom filozofijom, koja naglašava ekonomske faktore (dok uporedo jača vojnu moć) i izbegava direktnu konfrontaciju. Podržao bih saveznika, obezbeđujući mu pozadinu, ali bih se sakrio iza njega ne mešajući se u borbu. (Ali možda ne razumem dovoljno ovu filozofiju i pripisujem pogrešne motive našim kineskim prijateljima). Ako Rusija izvede nuklearni udar, Kinezi bi to osudili, ali bi se i radovali što je nanet snažan udarac ugledu i položaju Sjedinjenih Država

Ali šta ako ne odstupe? Šta ako su potpuno izgubili instinkt samoodržanja? U tom slučaju moraćemo da pogodimo gomilu ciljeva u nizu zemalja kako bismo urazumili one koji su izgubili razum. Ovaj izbor ćemo morati sami da napravimo. Ni prijatelji i simpatizeri nas u početku neće podržati. Da sam Kinez, ne bih želeo da se sadašnji sukob završi prerano i naglo, jer odvlači američke snage i daje Kini priliku da skupi snagu za odlučujuću direktnu  bitku, ili, u skladu sa najboljim željama Lao Cea, da primora neprijatelja na povlačenje bez borbe. Takođe, da sam na njihovom mestu protivio bih se upotrebi nuklearnog oružja jer bi podizanje konfrontacije na nuklearni nivo značilo prelazak u oblast u kojoj je moja zemlja (Kina) još uvek slaba. Osim toga, odlučna akcija nije u skladu sa kineskom spoljnopolitičkom filozofijom, koja naglašava ekonomske faktore (dok uporedo jača vojnu moć) i izbegava direktnu konfrontaciju. Podržao bih saveznika, obezbeđujući mu pozadinu, ali bih se sakrio iza njega ne mešajući se u borbu. (Ali možda ne razumem dovoljno ovu filozofiju i pripisujem pogrešne motive našim kineskim prijateljima). Ako Rusija izvede nuklearni udar, Kinezi bi to osudili, ali bi se i radovali što je nanet snažan udarac ugledu i položaju Sjedinjenih Država.

A kakva bi bila naša reakcija da (ne daj Bože) Pakistan napadne Indiju ili obrnuto? Bili bismo užasnuti i tužni da je nuklearni tabu prekršen. A onda bismo počeli da pomažemo pogođenima i da pravimo neophodne promene u našoj nuklearnoj doktrini. Za Indiju i druge zemlje globalne većine, uključujući nuklearne (Pakistan, Izrael), upotreba nuklearnog oružja je takođe neprihvatljiva i iz moralnih i iz geostrateških razloga. Ali, ako se ono koristi i koristi „uspešno“, to će poništiti nuklearni tabu – da se nuklearno oružje ne može koristiti ni pod kojim okolnostima i da će njegova upotreba neizbežno dovesti do globalnog nuklearnog Armagedona. Teško da možemo da računamo na brzu podršku, čak i kada bi mnoge zemlje na globalnom jugu osetile satisfakciju zbog poraza svojih bivših tlačitelja, koji su ih pljačkali, vršili genocid  nad njima i nametali tuđinsku kulturu.

 Ali ipak, vrlo je verovatno da ćemo uspeti da pobedimo, privedemo neprijatelja razumu i nateramo ga da odstupi bez pribegavanja ekstremnim merama, i nekoliko godina kasnije stanemo uz Kinu, kao što ona sada stoji iza nas, podržavajući je u njenoj borbi sa Sjedinjenim Državama. U tom slučaju biće moguće izbeći veliki rat. Zajedno ćemo pobediti za dobrobit svih, uključujući i ljude koji žive u zapadnim zemljama.

Ali na kraju - pobednicima se ne sudi. I spasiteljima su zahvalni. Evropska politička kultura ne pamti dobre stvari. Ali ostatak sveta se sa zahvalnošću seća kako smo pomogli Kinezima da se oslobode brutalne japanske okupacije i kako smo pomogli kolonijama da se oslobode kolonijalnog jarma. Ako nas odmah ne shvate, biće još više podsticaja da se bavimo samousavršavanjem. Ali ipak, vrlo je verovatno da ćemo uspeti da pobedimo, privedemo neprijatelja razumu i nateramo ga da odstupi bez pribegavanja ekstremnim merama, i nekoliko godina kasnije stanemo uz Kinu, kao što ona sada stoji iza nas, podržavajući je u njenoj borbi sa Sjedinjenim Državama. U tom slučaju biće moguće izbeći veliki rat. Zajedno ćemo pobediti za dobrobit svih, uključujući i ljude koji žive u zapadnim zemljama.

I tada će Rusija i čovečanstvo prebroditi sve nedaće i krenuće u  budućnost, koja mi se čini svetla, višepolarna, multikulturalna, raznobojna i koja daje šansu zemljama i narodima da grade svoju i zajedničku budućnost.

Autor  je počasni predsednik Predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije

Ovaj članak se prvobitno pojavio na ruskom jeziku u nedeljniku Profil.

Sergeй Karaganov , Primenenie яdernogo oružiя možet uberečь čelovečestvo ot globalьnoй katastrofы

https://profile.ru/politics/primenenie-yadernogo-oruzhiya-mozhet-uberech-chelovechestvo-ot-globalnoj-katastrofy-1338893/, 13.6.2023

Prevod na engleski

A Difficult but Necessary Decision By Sergei A. Karaganov

https://eng.globalaffairs.ru/articles/a-difficult-but-necessary-decision/

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić