Može li Medvedev biti Putinov Cvetković

Šetajući minule jeseni prestonicom Rusije, obuzimao bi me mistični osećaj sigurnosti, pripadnosti i topline, što se najpribližnije može uporediti sa iskustvom sedenja uz žar kućnog kamina. Put bi me obično vodio pored velelepnog zdanja tek obnovljenog Boljšoj teatra, širokim gradskim ulicama sve do Crvenog trga i zidina Kremlja. Neizbežan pogled prema čudesnom Hramu Vasilija Blaženog svaki put bi oduzimao dah. Nalaziti se u srcu slovenskog pravoslavlja.

Zamišljena lica putnika moskovskog metroa, često uronjena u kakve novine, knjigu, ili neki od nebrojenih gedžeta modernog vremena, kao da kriju vrlo prepoznatljivu melanholiju. Korupcija razjeda ovo društvo, ona je sveprisutni deo svakodnevice žitelja megapolisa.

Sve države proizašle iz nekadašnjeg vizantijskog kruga imaju sličan problem. Ruska duša, kao i srpska uostalom, teško se snalazi kada je reč o pounutrenju pojma uređenosti. Tu nailazimo na vododelnicu vrednu osvrta. Naime, prihvatanjem nametnute formule o nepremostivom jazu između kristalne i amorfne civilizacije, neosetno klizimo u preokretašku samomržnju. Valjajući se u blatu sopstvene inferiornosti, poželimo tada da postanemo nešto drugo, da odbacimo što dalje od sebe taj osumnjičeni identitet.

Svaki razgovor o političkoj sceni Rusije poslednjih godina kao neizbežnu temu imao je vladajući tandem. Dugo oklevanje dvojca Putin/Medvedev da se izjasni o kandidaturi na predstojećim predsedničkim izborima, otvaralo je prostor za brojna nagađanja. Njihova verbalna čarka oko Libije nekima je poslužila da brže-bolje proglase „kraj tandema“, dok su drugi konstatovali kako se podiglo „mnogo buke ni oko čega“. S obzirom da je dvojac iskazao političku volju da i nadalje nastupa zajednički, zanimljivijim se čini razmatranje termina „tandem“ kao politički smislenog pojma nakon što predsednički izbori budu sprovedeni.

Na televiziji gledam kako predsednik Medvedev javno, na nekakvom političkom forumu, smenjuje ministra finansija Alekseja Kudrina. Ministar se eto drznuo da na američkom tlu izgovori kako ne vidi sebe u tek najavljenoj budućoj vladi koju će predvoditi Dmitrij. Kudrin se dakle svesno odlučuje na otpadništvo. Uglađeni „zapadni“ model nalagao bi recimo da predsednik (u slučaju Rusije ustavno „stariji“) pozove premijera i prenese mu da zabludelom ministru poruči kako se od njega očekuje da podnese ostavku. Iako ambiciozni Dima neobično voli da kopira „piar“ manire zapadnih političara, egzekucija u sebi ipak sadrži elemente azijatske brutalnosti: povređena sujeta sve je podredila zamišljenom poniženju političkog nepodobnika. I dok Vladimir Putin na sličan način postupa s poznatim tajkunom radi dobrobiti ojađene grupe građana, Medvedev se odlučuje da taj medijski upečatljiv postupak na svoj način primeni na dotadašnjem članu tima, čiji zajednički kapiten bi trebalo da bude upravo „tandem“. Izuzetna hladnokrvnost koju, u za njega dramatičnim momentima, pred televizijskim kamerama demonstrira Kudrin, kao da se pretvara u središte tog događaja. Svojim držanjem on dobija oreol simpatične žrtve. Tako se, dakle, reprodukuje opozicija.

Da bi uspešno premostio jedan predsednički mandat, Putin je jednostavno bio prinuđen da izabere političara koji će biti u stanju da korektno obavlja predsedničku funkciju, po mogućstvu bez ozbiljnijih disonantnih tonova. Pored toga, Vladimiru svakako odgovara da oči javnosti ne budu uprte samo u njega. Pomisao da je za prvog čoveka Rusije ovo bio period svojevrsne relaksacije, a praćenje medijskih nagađanja o odnosima na državnom vrhu možda i dobra zabava, nije daleko od uma. Međutim, novi predsednički mandat Putina otvorio bi pitanje smisla daljeg narativa o tandemu. Po svoj prilici Medvedevu u tom slučaju predstoje dve mogućnosti: ili će zatomiti svoje političke ambicije i postati neka vrsta Putinovog Mirka Cvetkovića (svakako glasnijeg!), ili će daljim razvijanjem svog prozapadnog i neoliberalnog usmerenja, koje kao da ponovo vuče Rusiju u nesrećne devedesete, i sâm završiti u disidentskim vodama.

Ukoliko Jeljcin nije znao da vlada, ali je umeo odabrati neuporedivog naslednika, utoliko izgleda da Putin ume da vlada, ali da je njegova sposobnost izbora kvalitetnih saradnika pod znakom pitanja. Da li će ga baš ta okolnost jednoga dana skupo koštati? Iako je verovatno reč o raširenom fenomenu - naime, ne samo položaj na vrhu piramide, već i nedostatak kvalitetnog ljudskog materijala, naprosto primoravaju izuzetnog pojedinca na svojevrsnu usamljenost - suština pitanja se ne menja.

Vladimir Putin podigao je Rusiju iz pepela. Vreme će svakako pokazati sudbinu ruskog tandema. Izvesno je međutim da je ovo pitanje od značaja za čitav svet. Jer, jaka Rusija neophodna je danas ne samo sopstvenim građanima i malenoj Srbiji, već i milionima ljudi širom planete, po svoj prilici nesvesnih da im preti sudbina topovskog mesa. Samo multipolarnost, nezamisliva bez moćne Rusije, može zaustaviti pomahnitalu zver Imperije u njenom pohodu na sve što je još preostalo.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba i urednik bloga stefandusan.wordpress.com