Može li Fridrih Merc da spase Nemačku - sadržaj i kapaciteti evropskog antitrampizma

Baš kao što su pre samo nekoliko godina u vreme Trampovog prvog mandata portretisali Angelu Merkel kao „liderku slobodnog sveta“, sada pojedini zapadni mejnstrim mediji očajnički pokušavaju sličan opis da upišu i u Mercovu biografiju i time ga predstave kao anti-Trampa i spasioca zapadnog liberalizma.

Predsednik CDU-a Fridrih Merc i premijer Bavarske i predsednik CSU-a Markus Zeder u izbornoj noći, 23. februara 2025.

Sa bezmalo punih 70 godina, napokon je uspeo. Fridrih Merc je decenijama čekao na ovaj trenutak, baš kao svojevremeno njegov politički mentor Volfgang Šojble, koji u tome nije uspeo. Kancelarska fotelja mu je nadohvat ruke, jer je njegov demohrišćanski blok (CDU-CSU) na vanrednim parlamentarnim izborima uspeo da osvoji najveću podršku, dobivši 28,6 odsto glasova.

Iako je to drugi najgori rezultat demohrišćana u istoriji stranke, sva je prilika da će Merc ostvariti svoj san da postane kancelar Nemačke. I to tako što će formirati vladajuću većinu sa Socijaldemokratskom partijom (SPD) odlazećeg kancelara Olafa Šolca, strankom koja je osvajanjem tek 16,4 odsto doživela najveći izborni debakl od osnivanja.

Ironije li, Merc očekuje da ga na nemački politički Olimp posle decenija čekanja dovede svojevrsna velika koalicija, kojoj je najviše bila sklona njegova unutarstranačka suparnica Angela Merkel. Iako je dan pred izbore, 22. februara, u Minhenu slavodobitno rekao da je „gotovo sa levima“, Merc je prinuđen da krene stopama Merkelove i to u pokušaju da Nemačku izvuče iz ekonomske, društvene, bezbednosne i spoljnopolitičke krize.

Štaviše, od njega se očekuje da Nemce izvuče iz krize identiteta izazvane spoznajom da nemačko ekonomsko čudo posrće, ali i da uveri birače da su partije demokratskog centra, kako je rekao, sposobne da sarađuju i naprave promene u korist građana.

Predsednik CDU-a Fridrih Merc

Koliko su velika očekivanja od Merca, možda se najslikovitije vidi kada komentator umereno levo orijentisanog nedeljnika „Špigel“ Kristof Hikman lidera demohrišćana vidi kao „branioca liberalne demokratije u naredne četiri godine“. Ako Merc u tome ne uspe, smatra Hikman, to će dovesti do toga da na sledećim parlamentarnim izborima desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) „još više ojača, a možda postane čak i najjača stranka“.

„Zadatak kancelara Merca biće da vrati poverenja u politički centar i, što je još važnije, u sam sistem, kao i u superiornost liberalne demokratije nad autoritarnim pristupima“, smatra Hikman i dodaje da se od ponovnog ujedinjenja Nemačke nijedan kancelar nije suočio sa većim zadatkom.

Žeđ za jakim liderom u Evropi je očigledna, ne samo u komentaru nemačkog nedeljnika, već i u medijskim naslovima i napisima širom Evrope, pa čak i s druge strane Atlantika. U njima provejava „želja za snažnijim glasom“, radost zbog „kraja odsustva Nemačke“, potom upitanost „može li Fridrih Merc biti lider koji je potreban Nemačkoj i Evropi“, ali i ocena da „novi kancelar mora da preuzme vodeću ulogu između imperijalista Vladimira Putina i Donalda Trampa“.

Proukrajinske demonstracije u Berlinu na godišnjicu početka rata, 25. februara 2025.

Nemački Tramp koji to nije

Baš kao što su pre samo nekoliko godina u vreme Trampovog prvog mandata portretisali Angelu Merkel kao „liderku slobodnog sveta“, sada pojedini zapadni mejnstrim mediji očajnički pokušavaju sličan opis da upišu i u Mercovu biografiju i time ga predstave kao anti-Trampa i spasioca zapadnog liberalizma.

A paradoksa li, Merc u pojedinim detaljima na prvi pogled liči na Trampa, između ostalog i zbog toga što je svoju kampanju suštinski vodio pod ublaženom verzijom Trampovog slogana. U pokušaju da ponovo pridobije glasače koji su se priklonili AfD-u, on je na izvestan način vodio kampanju „Učinimo Nemačku ponovo velikom“, usmerivši se na teme kao što je obuzdavanje ilegalnih migracija, zatvaranje granica za tražioce azila, odbacivanje levičarskih i zelenih politika, insistiranje na tradicionalnim nasuprot „probuđenim“ (woke) levičarskim vrednostima, sređivanje državnih finansija...

Poput Trampa, Merca bi stilisti lako proglasili kraljem u konzervativnom odevanju, iako su obojica bogataši iz korporativnog sveta. Za razliku od predsednika SAD-a koji je vodio svoje kompanije, Merc je dugo predstavljao interese nekih od najmoćnijih svetskih korporativnih i finansijskih elita, posebno kao ključni predstavnik najveće globalne investicione kuće „Blekrok“, zadužen za poslove u Nemačkoj u periodu od 2016. do 2020. godine.

Ukoliko bude izabran za kancelara, Nemačka će postati prva zemlja kojom će upravljati bivši čelnik „Blekroka“.

Fridrih Merc kao predsednik "Blekroka Nemačka", govori na bankarskom samitu u Frankfurtu na Majni, 7. septembra 2017.

Sličnosti sa Trampom videle su se i u prvom potezu Mercovih demohrišćana nakon izbora. Poslanička grupa CDU-CSU pokrenula je zahtev pod nazivom „Politička neutralnost organizacija koje pomaže država“, sa ciljem da se ispita finansiranje pojedinih nevladinih organizacija.

Konkretno, u zahtevu je postavljeno 551 pitanje o uglavnom levim i zelenim organizacijama, kao što su „Bake protiv desnice“, „Grinpis“ ili „BUND“ koje su prošle godine, ali i u poslednjim nedeljama predizborne kampanje širom Nemačke organizovale proteste protiv desnice, naročito nakon što je Merc uz pomoć podrške AfD-a i liberala pokušao da kroz Bundestag progura dve rezolucije o drastičnom zaoštravanju migrantske politike i ograničavanju prava izbeglica.

I dok SPD, Levica i Zeleni kritikuju ovaj potez kao „frontalni napad“ na demokratiju i civilno društvo, ceo slučaj liči na prilično ublaženu nemačku verziju poteza Trampove administracije, koja je obustavila finansiranje nevladinih organizacija od strane USAID-a.

Ilon Mask na plakatu Levice

Ali, uprkos svim sličnostima u desničarsko populističkim potezima pre i posle izbora, Merc ne želi da Nemačkoj dovede trampizam već da, kako je rekao lider sestrinske stranke CSU Markus Zeder,  postigne „povratak staroj Nemačkoj“ iz vremena Helmuta Kola.

Stranke centra

Uprkos tome što Merc nastoji da se predstavi pobednik, rezultati izbora zapravo pokazuju da njegova trampistička kampanja sa anti-imigrantskom retorikom u stilu AfD-a nije postigla očekivani efekat. I u izbornom štabu CDU se moglo osetiti razočarenje što nisu osvojili više od 30 odsto glasova.

Samo zahvaljujući tome što je levičarskom Savezu Sare Vagenkneht (BSV) na bezmalo dva i po miliona osvojenih glasova nedostajalo još samo nekoliko hiljada da preskoči izborni prag od pet odsto za ulazak u Bundestag, Merc će imati šansu da formira tanku parlamentarnu većinu sa SPD-om, bez da ulazi u avanturu tropartijske koalicije u koju bi ušli i Zeleni, ili da spusti „protivpožarni zid“ prema AfD-u.

Kandidati CDU-a i AfD-a za kancelara, Fridrih Merc i Alis Vajdel na TV debati 16. februara 2025.

Kada se podvuče crta, na izborima na koje je izašlo 82,5 odsto građana sa pravom glasa birači su kaznili sve stranke, sem dve na krajnjim ideološkim pozicijama.

Najviše su kažnjene stranke Šolcove nekadašnje semafor-koalicije, pri čemu liberali bivšeg ministra finansija Kristijana Lindnera sa 4,3 odsto glasova nisu ni ušli u Bundestag, dok su Zeleni osvojili tek 11,6 odsto glasova. CDU-CSU je kažnjen zbog koketiranja sa AfD-om, a BSV zbog toga što je na pokrajinskim nivoima omogućila formiranje vlasti pod vođstvom CDU-a i SPD-a.

Uspon desnice i levice

Nasuprot njima, najveći pobednici ovih izbora su desničarska AfD, koja je osvojila 20,8 odsto duplirajući podršku u odnosu na 2021. godinu, kao i Levica, koja je osvajanjem bezmalo 9 odsto glasova suštinski utrostručila podršku koju je uživala pre samo dva meseca, kada se činilo da je u potpunom rasulu zbog toga što su Sara Vagenkneht i njene pristalice napustili stranku.

Ilon Mask i kandidatkinja AfD-a za kancelarku Alis Vajdel na početku predizborne kampanje u Haleu, 25. januara 2025.

Ove dve stranke su profitirale, između ostalog, i zbog toga što narastaju strahovi i nepoverenje mnogih glasača u etablirane stranke bliske političkom centru. Podrška nove Trampove administracije i multimilijardera Ilona Maska nisu pomogli AfD-u praktično uopšte, ali im je zato pomoglo to što su Mercovi demohrišćani preuzeli anti-imigrantsku retoriku AfD-a i time normalizovali njihovu politiku.

S druge strane, Levica je profitirala od Trampove podrške AfD-u, ali i činjenice da su se sve ostale stranke utrkivale ko će imati oštriji stav prema migrantima i njihovim pravima i slobodama. Levica se predstavila kao jedina stranka koja beskompromisno brani ljudska prava migranata, zaštitu klime i socijalna prava ugroženih, čime je privukla mnoge bivše glasače Zelenih i SPD-a.

Ali da Nemačkoj vremena polarizacije tek predstoje svedoči i to da su među mladima do 24 godina Levica i AfD osvojili bezmalo polovinu glasova, što ukazuje da mladi u političkom mejnstrimu ne vide ljude koji rešavaju njihove probleme. Naprotiv, u njima vide političare koji na pleća mladih bacaju teret stabilizacije nemačkoj političkog i društvenog sistema, poput povećanih davanja na penzije i troškove zdravstvene zaštite.

Osim toga, nezadovoljstvo mladih u Nemačkoj oblikovano je i ekonomskim previranjem, potom neodmerenim anti-korona merama u vreme pandemije Kovida-19, ali i nesigurnošću izazvanom ratom u Ukrajini.

Liderke Levice Hajdi Rajhinek i Ines Šverdtner

Zbog toga će na budućem kancelaru i njegovoj vladi biti težak zadatak, ne samo da u usaglašavanju demohrišćana i socijaldemokrata uspe da ispuni obećanja data biračima i reši bar deo nagomilanih ekonomskih i bezbednosnih problema, već i da vrati mladima veru u politički sistem.

Šojbleov naslednik

Za razumevanje toga kakve promene Nemačkoj može da dovede kancelar-multimilioner, koji na sastanke ide pilotirajući sopstvenim avionom, neophodno je razumevanje tri njegove važne karakteristike političke ličnosti koje je „nasledio“ od svog pokojnog političkog oca, Volfganga Šojblea.

Prva je društveni konzervativizam, od zalaganja za jake policijske i vojne snage do oštrog stava prema imigraciji. Iako odbija bilo kakvu političku saradnju sa AfD-om, u svojim govorima neretko koristi njihovu retoriku pa se, primera radi, zalaže za proglašenje vanrednog stanja koje bi omogućilo Berlinu da preskoči propise EU po pitanju davanja azila, pri čemu mlade sa Bliskog istoka opisuje kao „male paše sa arapskog prostora“ koji „zapravo nemaju šta da rade u Nemačkoj“.

Ovaj otac troje dece protivio se zakonu koji je dozvolio istopolne građanske zajednice, protivi se zakonskom dekriminalizovanju abortusa, obećava da će poništiti zakon o legalizaciji korišćenja marihuane...

Volfgang Šojble (1942-2023), bivši ministar finansija Nemačke i predsednik Bundestaga

Druga sličnost sa Šojbleom je u tome što je ekonomski ordoliberal, pa izlazak nemačke privrede iz višegodišnje stagnacije vidi u programu ekonomske liberalizacije i smanjenja socijalne zaštite. Konkretno, on želi da smanji naknade za nezaposlene, smanji birokratiju i poreze, podstakne Nemce da rade duže i da se penzionišu što kasnije, kao i da propise koji se tiču sprečavanja klimatskih promena prilagodi potrebama privrede. Između ostalog, želi da se ukine propis kojim je od 2035. godine u EU zabranjena prodaja novih vozila sa tradicionalnim motorima na fosilna goriva, a najavljuje i razmatranje ponovnog otvaranje nuklearnih elektrana.

Treći segment Šojbleove ličnosti u Mercu je njegova snažna proevropska vizija i uverenje da Evropljani moraju da obezbede sopstvenu odbranu. To ga povezuje i sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, sa kojim se video u Parizu samo tri dana posle izbora. Doduše, svojevremeno ih je i Šojble povezao kada je 2023. u svojim poslednjim željama tražio da mu Makron drži komemorativni govor u Bundestagu, a Merc u crkvi.

Atlantista sa degolističkim idejama

Merc je okoreli atlantista i pobornik duge konzervativne tradicije Konrada Adenauera, koja se zasniva na jakoj vezi sa Zapadom, jastrebovskim odnosima prema Rusiji, a delom i Kini, kao i na insistiranju da su evropske integracije od najveće važnosti za ostvarivanje nemačkog nacionalnog interesa i pripitomljavanje „zemlje prevelike za Evropu, ali premale za svet“.

Ali, Trampovi potezi po pitanju rata u Ukrajini i najave mogućeg povlačenja američkog nuklearnog kišobrana i američkih trupa iz Evrope doveli su i ovog okorelog atlantistu do pozicije da je u prvoj TV debati nakon izbora izneo svojevrsne degolističke ideje.

„Apsolutni prioritet biće jačanje Evrope što je brže moguće kako bismo, korak po korak, zaista mogli da postignemo nezavisnost od SAD“, rekao je Merc, priznavši da nikad nije zamišljao da će tako nešto javno reći, ali i da je već u „kontaktima sa liderima evropskih članica NATO-a“ po tom pitanju.

Fridrih Merc i načelnik Bundesvera general Karsten Breuer

To je iznenadilo mnoge evropske stručnjake za bezbednost, dok su nemački analitičari mnogo više bili iznenađeni koji dan kasnije, kada se saznalo da je u razgovorima sa potencijalnim koalicionim partnerima Merc izašao sa neuobičajenim predlogom da u narednim nedeljama uz podršku CDU-CSU i SPD, u saradnji sa Zelenima, stari sastav Bundestaga odobri formiranje specijalnog fonda za finansiranje odbrane u iznosu od čak 200 milijardi evra.

Akrobatika sa dva saziva Bundestaga

Zvanični mandat starog sastava Bundestaga traje do 24. marta, kada se očekuje da poslanici novog saziva polože zakletvu. Međutim, Mercu se žuri jer je za ovakve odluke, poput formiranja specijalnog finansijskog fonda ili promene nemačkog ustavnog ograničenja prevelikog zaduživanja, neophodna dvotrećinska podrška u Bundestagu, koju CDU-CSU i SPD, čak i podržani Zelenima, nemaju u novom sazivu. Nedostaje im bar sedam glasova, koje će teško dobiti od poslanike AfD-a i Levice.

Ali, u starom sastavu ove tri stranke bliske političkom centru mogle bi da obezbede dvotrećinsku većinu. SPD je nagovestila da su otvoreni za ovakve ideje, kritikujući pritom demohrišćane što su pre izbora slične Šolcove predloge uporno odbijali. 

„Ovo je iznova i iznova odbijano i moram reći da sam bio zadivljen u poslednjih nekoliko sati koliko brzo se može ponovo otkriti točak“, rekao je ironično Rolf Micenih, Šolcov bliski saradnik koji se sada povlači sa funkcije šefa poslaničke grupe SPD-a.

Predizborna TV debata kandidata za kancelara Olafa Šolca i Fridriha Merca

Čak i ukoliko ova Mercova akrobatika sa dva saziva Bundestaga prođe, to neće rešiti njegov problem naredne četiri godine – kako da obezbedi dvotrećinsku većinu u Bundestagu za sve projekte finansiranja spasa nemačke privrede ili reformu kočnice za zaduživanje.

Nemačka kočnica za zaduživanje uvedena je 2009. godine u toku za Nemačku zlatnog doba industrijske globalizacije, koje je u međuvremenu prošlo. Pravila, koja striktno ograničavaju državno zaduživanje, nalažu da ako vlada želi da potroši više novca na odbranu ili pomoć Ukrajini, mora da ga prebaci iz neke druge budžetske stavke, poput potrošnje za socijalna davanja, što je i bio razlog raspada semafor-koalicije.

I nova koalicija će se naći u sličnoj nevolji – za rešavanje hitnih problema, poput ulaganja u odbranu, infrastrukturne investicije, digitalizaciju i ekonomske reformama, biće neophodan razgovor sa Levicom. Iako se u međuvremenu znatno promenila, to je stranka koja je nastala na ostacima nekadašnje istočnonemačke vladajuće komunističke partije SED, pa je od ujedinjenja Nemačke naročito demohrišćanima bila uvek neprihvatljiva za bilo kakvu saradnju.

Roza Luksemburg, tetovaža na ruci liderke Levice Hajdi Rajhinek

Ali, Merc neme previše fiskalnog prostora da bi napravio značajne promene u privredi i životnom standardu, jer njegova obećanja u predizbornom programu su „teška“ oko 100 milijardi evra, kojih još nema u državnoj kasi, a u kojoj već postoji manjak od oko 600 milijardi evra za ispunjavanje obećanja koje su dale prethodne vlade.

Centristi u demokratskoj klopci

Ukoliko ne želi da zavisi od glasova Levice, Mercu ne preostaje ništa drugo do da zapravo uradi ono što je Šolc predložio pre manje od mesec dana – da rat u Ukrajini proglasi za vanrednu situaciju zbog kojeg su neophodna vanredna fiskalna davanja. U tom slučaju, za odobravanje takve potrošnje neophodna je samo prosta većina glasova u Bundestagu, mada pojedini posmatrači smatraju da je teško zamisliti da vlada uvede vanredno fiskalno stanje kako bi opravdala veću potrošnju na odbranu.

Politički centar se zapravo našao u sopstvenoj demokratskoj klopci, jer odbija saradnju sa krajnjom desnicom i krajnjom levicom, a ustavna pravila koje je sam uspostavio, kao i izborni rezultati ga prinuđuju na to. I dok se može zamisliti da sa Levicom ipak bude postignut neki dogovor oko vanrednih ulaganja u infrastrukturu, oko odbrane će teško doći do bilo kakvog pomaka.

Premda Fridrih Merc ističe da će mu u koalicionim pregovorima biti najvažnije tri teme spoljna politika, migracije i ekonomija, on i njegovi najbliži saradnici priznaju da će podjednako važan i težak zadatak nove vlade biti da povrati poverenje birača u, kako je istakao, stranke demokratskog centra.

Markus Zeder i Fridrih Merc

„Ovo je zaista poslednja patrona demokratije“, rekao je šef bavarske CSU Markus Zeder svojim saradnicima, objašnjavajući im da, ako ne naprave fundamentalne promene za zemlju, rizikuju da se još više birača prikloni AfD-u, koju je opisao kao pretnju demokratiji „Verujem da ovakvu promenu kursa možemo da organizujemo sa SPD-om“, rekao je Zeder.

Dovoljno velika koalicija

Institut za ispitivanje javnog mnjenja Galup već je detektovao pet ključnih problema koji tište Nemce. Osim rešavanje pitanja iregularnih migracija, Nemci od novog kancelara očekuju da podstakne ekonomski rast kako bi se poboljšao životni standard, kojim su sada nezadovoljniji nego ikada od globalne ekonomske krize 2008. godine. Zatim očekuju da reši problem nedostupnosti stanova po pristupačnoj ceni, kao i da obnovi poverenje drugih u Nemačku i ojača savezništva u Evropi.

Osim toga, među ključnim problemima je i pitanje povratka poverenja građana u javne institucije, kao što su vojska i pravosudni sistem, ali i u samu vladu i političare.

„Ako Merc sada ubedi SPD da vladaju zajedno, rezultat ne bi bila 'velika koalicija', već u najboljem slučaju koalicija 'taman dovoljno velika'. Merc bi vodio slabiju veliku koaliciju nego što je ikad vodila Angela Merkel, a morao bi da rešava mnogo veće probleme“, primećuje komentator „Zidojče cajtunga“ Nikolas Rihter i dodaje da je najveći zadatak „taman dovoljno velike“ koalicije da povrati poverenje Nemaca u demokratski centar koje je isparilo tokom godina semafor-koalicije. „Idealno bi bilo da to bude kroz jasne prioritete i tihu vladu. Ako bi ova crno-crvena koalicija propala, ne bi bila dovedena u pitanje samo spoljna bezbednost. I demokratija bi bila dodatno oslabljena i to iznutra.“

Olaf Šolc i Fridrih Merc na predizbornim posterima

Sudeći prema izjavama demohrišćana, oni su i te kako svesni ovog zadatka. Zbog toga ne čudi zašto Merc žuri da što pre formira vladu, jer zna da četiri godine za takav zadatak nije dovoljno, naročito u pomenutim unutrašnjim i spoljnopolitičkim okolnostima.

Zna to i ko-šefica AfD-a Alis Vajdel, koju je u više navrata odbio da formiraju vladajuću većinu, a koja mu najavljuje da će na izborima 2029. godine AfD biti najjača politička snaga u Nemačkoj.

(RTS)