субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Моамер ел Гадафи: Пуковник или покојник
Савремени свет

Моамер ел Гадафи: Пуковник или покојник

PDF Штампа Ел. пошта
Момир Турудић   
четвртак, 24. фебруар 2011.

(Време 24. 2. 2011)

Тешко је предвидети шта чека Либију у наредним данима, а по досадашњим догађајима се са сигурношћу може рећи само да Моамер ел Гадафи неће никоме мирно препустити власт и да земља срља у крвопролиће и хаос. У уторак увече Гадафи се на државној ТВ обратио нацији: "Ово је моја земља. Нећу напустити Либију... Борићу се до последње капи своје крви." Пуковник је наоружаним демонстрантима запретио смртном казном и додао: "Либија жели славу. Ја сам борац, револуционар и умрећу као мученик"

Свако ко је икада боравио у земљама од Магреба до Кинеског зида зна да тамо време тече спорије и да су и за најмање промене потребне деценије. Међутим, у последња два месеца шокантне вести из "ватреног појаса" од Марока до Ирана пристижу свакодневно, а експлозије насиља у том ланцу су све јаче.

После пада Бен Алија у Тунису и Мубарака у Египту, демонстрација и сукоба које недељама потресају Бахреин, Јемен, Мароко, Иран, Алжир, пажња света фокусирана је на Либију, земљу која је за само неколико дана склизнула у непредвидив хаос.

После пада Бен Алија у Тунису и Мубарака у Египту, демонстрација и сукоба које недељама потресају Бахреин, Јемен, Мароко, Иран, Алжир, пажња света фокусирана је на Либију, земљу која је за само неколико дана склизнула у непредвидив хаос.

Протести у Либији почели су пре шест дана, у Бенгазију, другом граду по величини у Либији, и неколико других градова у источној области Сиренајка, и брзо прерасли у крваве сукобе демонстраната са снагама безбедности. Проверених информација о ономе што се дешавало и броју погинулих нема, а светски медији извештавају о преко 500 мртвих у сукобима у Либији.

У суботу су демонстрације почеле и у главном граду Триполију. Сукоби између присталица Моамера ел Гадафија и његових противника су планули на Зеленом тргу, централном тргу у Триполију, после телевизијског обраћања нацији Сеифа ал Ислама, једног од Гадафијевих синова. Млађи Гадафи је у свом говору признао да је војска направила неке грешке током протеста у Бенгазију зато што војници нису обучени да се суочавају са демонстрантима, најавио покретање реформи, али и упозорио да Либији прети грађански рат и поручио да ће се режим борити "до последњег човека, жене и метка". "Ми нисмо Тунис и Египат", додао је Сеиф ал-Ислам. У арапском свету се крупне речи често користе, али да наводе Сеифа ал-Ислама о грађанском рату треба схватити озбиљно, потврдило је оно што се после тога дешавало.

Прецизних вести о ономе што се дешава у Либији нема, у стању потпуног хаоса кружи безброј информација. Светске агенције пренеле су изјаве очевидаца да су се демонстранти и безбедносне снаге борили за контролу над центром града, да су снајпери пуцали с кровова, да је у Триполију било пљачки, паљевина и оружаних напада. Телевизија Ал Џазира, позивајући се на болничке изворе, јавила је да је у немирима у Триполију у ноћи између недеље и понедељка убијена 61 особа.

Телевизија Ал Џазира, позивајући се на болничке изворе, јавила је да је у немирима у Триполију у ноћи између недеље и понедељка убијена 61 особа.

АП је јавио да су демонстранти славили на улицама Бенгазија, тврдећи да су преузели контролу над овим градом, што је касније потврдила и државна телевизија. У понедељак увече, ББЦ је пренео вест да су два либијска војна авиона слетела на Малту, и да су пилоти изјавили да су побегли јер им је било наређено да бомбардују демонстранте у Бенгазију. Телевизија Ал Џазира јавила је да је војни авион гађао демонстранте у Триполију. Либијска државна телевизија Ал Џамахирија демантовала је те наводе, назвавши их ширењем лажи у оквиру психолошког рата, а Гадафијев син Сеиф ал-Ислам рекао је да мете војних авиона нису били демонстранти, већ војна складишта ван Триполија. Велики број либијских амбасадора у свету отказао је подршку Гадафију и затражио његову смену, тврдећи да "представљају народ, а не режим". Оставку је поднео и министар правде у знак протеста због прекомерне употребе силе против демонстранта.

ИФОРМАЦИЈЕ И ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ: Шире се непотврђене вести да снаге безбедности насумице убијају људе испред њихових кућа, да се отвара снајперска ватра на демонстранте, на које се пуца и из кола у покрету, да Гадафијеве снаге у борби користе и стране плаћенике из афричких земаља. Западни медији и поједини званичници су спекулисали да је Гадафи побегао у Венецуелу, што је он сам демантовао јављајући се из Триполија. Чини се да у ионако катастрофалној ситуацији многи медији подгревају хистерију објављујући потпуно непроверене вести, попут оне о бројним плаћеницима и тоталном прекиду интернета и телефонских веза, што често демантују наши суграђани који живе и раде у Либији. У недељу је објављена вест да демонстранти држе под контролом и град Сирт, у чијој близини је рођен Моамер ел Гадафи. Међутим, наш суграђанин Мирослав Ђерић, који у Либији ради за кипарску фирму ГМП, телефоном је за "Време" рекао да у Сирту није било никаквих сукоба, осим мањих демонстрација (види оквир). Министар одбране Србије Драган Шутановац морао је чак да одговори на новинарско питање да ли су авиони који бомбардују демонстранте по Триполију наши, а немачки "Шпигл" је објавио да на демонстранте наводно пуцају и српски снајперисти.

Уз вести о сукобима и жртвама, неке друге информације показују да се ситуација у Либији потпуно отела контроли. Из затвора у Бенгазију побегло је око 1000 затвореника. Више стотина Либијаца, наоружаних ножевима и пиштољима, напало је јужнокорејско градилиште у Триполију, при чему је повређено најмање четворо странаца. У Бенгазију је нападнуто и опљачкано неколико градилишта турских фирми, камп компаније Петролкомет код града Рас Лануф, између Триполија и Бенгазија, у коме је педесетак српских радника, такође је био нападнут и опљачкан, као и више других кампова страних компанија. За Либију, земљу у којој претходних деценија готово да није забележен ниједан тежи криминални акт према странцима, ове вести су шокантне. Владе држава чланица Европске уније спремне су на евакуацију својих држављана из Либије, а евакуацију својих грађана планира и Србија.

Ако је све што се дешавало током претходних месеци у Тунису, Египту и другим арапским земљама било за читав свет изненађење, онда је оно што се дешава у Либији прави шок. Парадоксално је да је Моамер ел Гадафи из тежих криза у претходним деценијама излазио много лакше него из побуне која је почела пре неколико дана.

ЛИБИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА: А криза и побуна је и те како било, још од када је 1. септембра 1969. рушењем краља Идриза почела либијска револуција, коју је предводио тада 27-годишњи капетан Гадафи. Сваки кутак земље је тада из корена промењен. Гадафи је затворио америчке и британске војне базе, похапсио или протерао официре повезане са бившим режимом, заменио готово комплетно свештенство у џамијама јер је било на страни краља, национализовао банке, протерао из земље 30.000 Италијана насељених у време тридесетогодишње италијанске окупације Либије. Спровео је друштвене реформе које су довеле до значајног скока стандарда обичних Либијаца, школовање и здравствена заштита су постали бесплатни, драстично се променио и положај жена, бар на папиру.

Либија је водила вишегодишњи исцрпљујући рат са Чадом око граничног појаса богатог уранијумом, који је почео седамдесетих, а окончао се тек крајем осамдесетих. Западне земље оптуживале су Гадафија да помаже терористичке покрете широм света (он их је називао револуционарним и ослободилачким), од палестинских организација до ИРА. За подметање бомбе која је 5. априла 1986. експлодирала у једном берлинском клубу и убила два америчка војника, САД оптужују Либију. Амерички авиони су 15. априла те године бомбардовали Триполи и Бенгази, погинуло је око 130 људи, међу њима и усвојена Гадафијева ћерка Хана. САД и Велика Британија су 1991. оптужиле Либијце Алија Амина Фимаха и Абдал Басета ал Меграхија за обарање ПАН АМ-овог авиона 1988. над шкотским селом Локерби.

Због одбијања да изручи оптужене, међународне санкције против Либије уведене су у априлу 1992. Санкције су тешко погодиле земљу, расла је незапосленост, привреда је почела да се урушава, стандард становништва је убрзано опадао, расло је незадовољство у земљи. Гадафи је 1995. и 1998. године преживео атентате од стране исламских милитаната чија је база била у покрајини Сиренајка, као и бројне побуне и покушаје пучева. У јулу 1996. су телохранитељи једног од Гадафијевих синова пуцали на стадиону током фудбалске утакмице на оне који су узвикивали пароле против Гадафија. Том приликом убијено је 50 људи.

У земљи живи и око пет одсто Бербера, прастановника Северне Африке, исламизираних доласком Арапа. Иако су званично равноправни и потпуно интегрисани у друштво, тињајуће незадовољство због дискриминације одувек постоји. Средином осамдесетих, побуна Бербера у приморском граду Зуари сурово је угушена. Док је омладина по Триполију звала Гадафија "Ман", пуковник је за многе Бербере био познат као "Шејтан".

Санкције су пале 1999, када је Гадафи пристао да се Меграхију и Фимаху суди у Шкотској, и брзо су успостављени односи са земљама ЕУ. Пуковник је 2003. најавио да одустаје од програма развоја оружја за масовно уништење, а те године је Либија прихватила и да исплати одштету породицама 270 жртава из случаја Локерби.

Дипломатски односи са бившим архинепријатељем, САД, успостављени су 2006. Лидери многих западних земаља, попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Тонија Блера, бивше државне секретарке САД Кондолизе Рајс, Владимира Путина, изређали су се у Гадафијевој резиденцији или је он подизао свој шатор у њиховим престоницама, а при сваком сусрету потписивали су се пословни уговори вредни милијарде долара.

Чинило се да је Гадафијев револуционарни жар утихнуо, а ексцентричност попримила подношљиве форме. Саиф ал-Ислам, који је претходне вечери изговорио драматичне речи о грађанском рату и ‘борби до краја’, често је био сматран Гадафијевим наследником. Сеиф, познат у Либији као "инжењер", архитекта образован у Британији, који говори енглески, немачки и француски језик, сматран је и једним од заговорника отварања Либије према свету.

На систем у Либији су годинама режали многи њени становници, и они који су хтели више демократије, пара и слободе, и они који су сматрали да је слободе већ превише за једну муслиманску земљу. Сви они тврдили су да би без Гадафија било боље, али нико није могао да каже шта ће бити после њега.

ПОЛУЧВРСТА РУКА: Шта је тачан узрок страховите ескалације насиља у Либији баш сада тешко је рећи, чак и када се имају на уму нагомилана незадовољства која су у земљи сигурно постојала и преврати који се као пожар шире арапским земљама. Гадафи влада Либијом 42 године чврстом руком, али та рука последњих година није ни изблиза тако гвоздена као што је у прошлости умела да буде. Либија је далеко од савршене земље, цветају корупција и непотизам, за многобројне младе рођене после револуције, образоване уз интернет и сателитске програме, нема више обезбеђеног посла са сигурним приходима, као у време пре санкција (либијска популација је изузетно млада, а садашњим темпом ће се број становника удвостручити за 20 година). Систем образовања је ипак бесплатан и у претходним деценијама је давао шансу за образовање свима, без обзира на порекло. И поред деценијских сукоба са Западом, режим у Либији пружао је могућности својим грађанима да путују по свету, елита друштва образована је на најбољим европским универзитетима. Много тога је, попут алкохола, званично забрањено, али у реалном животу атмосфера у Либији је била много опуштенија него у већини других арапских земаља, а економија у земљи се осетно поправила после укидања санкција.

На систем у Либији су годинама режали многи њени становници, и они који су хтели више демократије, пара и слободе, и они који су сматрали да је слободе већ превише за једну муслиманску земљу. Сви они тврдили су да би без Гадафија било боље, али нико није могао да каже шта ће бити после њега. Тешко је предвидети шта чека Либију у наредним данима, а по досадашњим догађајима се са сигурношћу може рећи само да Моамер ел Гадафи неће никоме мирно препустити власт и да земља срља у крвопролиће и хаос. Либија очигледно није ни Тунис ни Египат, где се режими остарелих диктатора јесу урушили уз сукобе, али ти сукоби не изгледају тако трагично када се упореде са оним што се у Либији тренутно дешава.

ПЛОДОВИ ГНЕВА: Од 17. децембра, када се млади Мохамед Буазизи у Тунису запалио у знак протеста што му није дозвољено да продаје поврће на улици, чини се као да је већи део арапског света експлодирао. Преовлађује мишљење да је пример Туниса утицао на људе у другим земљама да схвате да могу нешто да учине на улицама, да натерају своје владаре и владе да нешто промене. Помиње се и млада "фејсбук генерација" (млади у свим арапским земљама чине огромну већину због великог прираштаја), која зна све о свету и жели да живи као њихови вршњаци у богатим земљама.

На улицама побуњених градова у свим земљама виде се бројни млади људи, и сигурно је да је интернет многима приближио свет, али су очигледно у много већем броју они који су жељни посла и бољег живота, бесни због скока цена хране, сиромаштва, корупције, бесрамног богатства владајућих елита, мање или више репресивних. У хорском незадовољству јављају се и они који мисле да је слободе превише – у Јордану протестују и муслимански свештеници тражећи затварање ноћних клубова и искорењивање проституције. Узрок незадовољства је и неравноправност због вере, нације, заједнички именитељ за све је гнев, а свака земља има и сопствене костуре који сада испадају из ормана.

У Бахреину је једно од горућих питања захтев шиитске већине (70 одсто становника) да буду равноправни са сунитима, којима припада и краљевска династија. У Алжиру демонстранти уз социјалне захтеве траже и одлазак председника Абделазиза Бутефлика. Председник је обећао укидање ванредног стања које је на снази још од 1992, уведеног пошто је 1991. на изборима победила исламистичка партија Исламски фронт спаса, да би потом избори били поништени, а партија забрањена, уз прећутну сагласност Запада. У крвавим годинама које су уследиле убијено је 150.000 људи, али се преко вести о масакрима у Алжиру широм света некако ћутећи и нелагодно прелазило. Режим јеменског председник Али Абдулаха Салеха суочава се са највећим досадашњим изазовом. Салех је на власти од 1978. године, а Јемен је најсиромашнија арапска земља, исцрпљена дугогодишњим грађанским ратом који се формално окончао 1990, без нафте и природних ресурса, разједена верским и политичким борбама (сунити и шиити чине по пола становништва).

Многи су повезали оно што се дешава у арапским земљама са сукобима присталица опозиције и снага безбедности који су избили у Ирану. Иран је ипак посебан случај, не само зато што није арапска земља. Немири у овој земљи почели су још 2008, када је режим сурово угушио демонстрације које су отпочеле због оптужбе опозиције да је победа Ахмадинежада на председничким изборима лажирана. Бруталан одговор на демонстрације, хапшења и егзекуције које су уследили после тога, туробна атмосфера у земљи у последње две године, показали су да власт у Ирану није оставила никакву могућност за компромис са онима који би да у земљи нешто промене. Последње демонстрације, којима је подршка Египћанима била само повод, показале су још једном да је унутрашње незадовољство у Ирану темпирана бомба за коју се не зна када ће опет експлодирати.

Реакције великих сила, пре свега САД, на све што се у последња два месеца дешава биле су контрадикторне. Од почетка дешавања у Египту видела се нелагодност Стејт департмента. На једној страни је био Мубарак, савезник већ 30 година, па ни 300 погинулих није било довољно да се употребе теже речи од декларативног позивања на мир, дијалог и демократију. Сличне реакције из САД биле су и на брутално понашање полиције и војске у Бахреину, уточишту америчке Пете флоте, као и на хаос у Јемену, још једном важном савезнику. Зато многима цинично звуче речи осуде суровости власти у Либији и Ирану према мирним демонстрантима. Међутим, да се политика великих сила заснива на принципима, а не на голим интересима, неко би се већ запитао зашто нема никаквих назнака промена у Саудијској Арабији, ултраконзервативној краљевини пребогатој нафтом, у којој по драконској верзији шеријатског закона не може ни да се помисли на било какве верске или политичке слободе, о женским правима да не говоримо.

Много је размишљања у свету на шта ће после свега што се дешава личити арапски свет. Неки страхују од доласка радикалних исламиста на власт у читавом "ватреном појасу", други "арапско пролеће" пореде са падом Берлинског зида. Чини се да су таква предвиђања ипак претерана. Пре свега, "арапски свет" је имагинарни појам, арапско јединство и братство не постоје нити су икада постојали, осим декларативно. Исто важи и за солидарност о којој би, на пример, много могли рећи имигранти из Египта, Ирака и других сиромашних и разорених земаља који су у Либији или некој богатијој арапској земљи зарађивали насушни хлеб. Промене ће се, набоље или нагоре, дешавати у свакој земљи појединачно. Историја нас, нажалост, учи да се промене набоље у овом делу света дешавају ретко, уз много труда и среће и подршку великих сила, ако им те промене одговарају. Много је реалније да ће стварност углавном остати иста, можда мало нашминкана, а из многих држава ће, попут Либије и Туниса, нови таласи невољника кренути ка Лампедузи и осталим ободима Европе и богатог света, свако носећи свој гнев са собом.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=977960

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер