Mladić, ratni zločini i Zapad: nepostavljena pitanja

Reakcija na hapšenje bivšeg komandanta bosanskih Srba pokazuje koliko neki, u svom balkanskom krstaškom pohodu, žude da sebe da predstave kao dobre momke, nasuprot lošim.

Mnogo je ostrašćenog govora o tome kako će hapšenje bivšeg komandanta bosanskih Srba Ratka Mladića predstavljati zatvaranje kruga pravde za mnoge žrtve rata u bivšoj Jugodslaviji. Ali, završnica je poslednje što Zapad želi kada su u pitanju balkanski ratovi 90-ih. Oni žele da rane ostanu otvorene, da strahote i dalje žive, kako bi nas podsećale na vreme kada je, u građanskim ratovima koji su razorili bivše jugoslovenske republike, Zapad predstavljao silu dobra nasuprot zlih Srba.

Nije važno da li će Mladić dobiti proceduralno ”fer suđenje” pred Međunarodnim tribunalom u Hagu. Presuda je već doneta, budući da ga vodeći svetski mediji proglašavaju “bosanskim kasapinom”.

Zaista, mora biti da na Mladića sada i najstrasniji pobornici zapadne intervencije gledaju sa osećajem nostalgije za tim davnim zlatnim vremenima kada su svi smatrali da su oni na strani dobrih momaka – pre katastrofe u Iraku, debakla u Avganistanu, i besmislenog rata u Libiji. To je bilo doba kada su zapadne vlasti mogle sebi da obezbede ulogu delioca pravde u Haškom tribunalu – što je tako daleko od današnje situacije, kada SAD ne mogu čak ni da ubiju najozloglašenijeg svetskog teroristu a da ne budu optužene kako su i same počinile ratni zločin.

Nije važno da li će Mladić dobiti proceduralno ”fer suđenje” pred Međunarodnim tribunalom u Hagu. Presuda je već doneta, budući da ga vodeći svetski mediji proglašavaju “bosanskim kasapinom”, krivim za najgnusnije zločine protiv čovečnosti viđene u Evropi posle Drugog svetskog rata, pre svega za srebrenički masakr. Magazin “Spajkd” ne želi da se stavlja na stranu Mladića, ili bilo koga od učesnika balkanskog sukoba. Ipak, kao i dok su ovi ratovi trajali, postoji potreba da se preispitaju politički mitovi i moralni krstaški pohodi koji su korišćeni kako bi se opravdala zapadna intervencija, a same činjenice učinile nejasnim.

U tom smislu, postoji nekoliko pitanja koja teško da će biti pravilno postavljena tokom pravnog cirkusa od suđenja Mladiću.

Zašto se Srebrenica dogodila? Za većinu komentatora ovo je jednostavno pitanje: masakr 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka od strane bosanskih Srba pod Mladićevom komandom bila je demonstracija čistog zla, “najgori čin genocida u Evropi posle Aušvica”. Šta još čovek može da kaže ili pita o tako gnusnom zločinu protiv čovečnosti?

U stvarnosti, stvari su malo složenije nego u toj crno-beloj paraboli.U Srebrenici se nije radilo o dobru i zlu, već o politici i ratu. To se može pravilno razumeti jedino kada se postavi u kontekst krvavih i surovih građanskih ratova koji su pratili raspad Jugoslavije – ratova koje su intervencije SAD, Britanije, Nemačke, Francuske i drugih stranih sila samo produžile i intenzivirale. U ovim ratovima, zločine su činile sve strane. Primera radi, kontra-ofanziva bosanskih Srba u Srebrenici usledila je nakon što su snage bosanskih muslimana vršile pogrom nad srpskim selima u njenoj okolini.

Legitimnost pravnog termina “ratni zločin” je nešto što Tribunal za ratne zločine u Hagu uzima zdravo za gotovo, budući da bi u suprotnom doveo u pitanje sam razlog svog postojanja.

Nema sumnje da su bosanski Muslimani ubijani u Srebrenici. Međutim, kako smo u “Spajkdu” već pisali, sve – od broja ubijenih do okolnosti njihovih smrti, pod daleko većim je znakom pitanja nego što zvanična verzija kaže. Izdvajanje ovih događaja iz njihovog istorijskog i političkog konteksta i pokušaj njihovog povezivanja sa Aušvicem jeste sceniranje priče o dobru i zlu a ne razumevanje toga šta se dogodilo – i zašto.

Šta je ratni zločin? Legitimnost pravnog termina “ratni zločin” je nešto što Tribunal za ratne zločine u Hagu uzima zdravo za gotovo, budući da bi u suprotnom doveo u pitanje sam razlog svog postojanja. Ipak, taj termin jeste vrlo diskutabilna stvar, jer navodi da postoji “dobar” i “loš” način da se vodi rat – a da je Zapad onaj koji to čini onako kako treba. Međutim, rat nije kriket. To je nasilna borba za moć ili preživljavanje koja se ne vodi u rukavicama. Izdvojiti neke postupke u ratu kao zločine ima isto toliko smisla kao i tvrditi da su drugi ratni činovi– bezopasna razodnoda.

Ideja ratnog zločina koja datira od suđenja nacistima i japanskim vođama na kraju Drugog svetskog rata u suštini jeste političko sredstvo da se povuče crta između ratnih aktivnosti Zapada, i ostalih. Čak i tokom suđenja četrdesetih, način na koji su Britanci i Amerikanci bobardovali civile i kasapili svoje neprijatelje zataškavan je. U 90-im, Srbi su proglašeni novim nacistima, kako bi Zapad dobio na moralnom autoritetu, a njegova intervencija bila opravdana.

Današnji dvostruki standardi kada su u pitanju ratni zločini – ignorisani su isto koliko su i očigledni. Kako je nedavno pisao Brendon O Nil, Međunarodni sud za zločine do sada je za zločine protiv čovečnosti osudio samo crne lidere. U međuvremenu, najdalje što je Hag otišao u popravljanju skora u korist fer pristupa jeste da je, pored Srba, odsudio i nekoliko hrvatskih i musimanskih saveznika Zapada, za njihovu ulogu u ratovima devedesetih. Najzad, ni oni baš nisu Evropljani i belci, zar ne?

To ne znači da, kako neki sugerišu, DŽordžu V. Bušu, Toniju Bleru i njima sličnima treba suditi za ratne zločine zbog smrti civila u Iraku i Avganistanu, niti da bi ubistvo Bin Ladena trebalo proglasiti zločinom (čudno je, međutim, da oni koji to smatraju, ne smatraju Blera i Klintona krivim i za “protivzakonit” rat protiv Srba oko Kosova 1999). Upustiti se u takav pravni kretenizam, samo bi značilo spustiti se na njihov nivo. Umesto toga, trebalo bi dovesti u pitanje sam pojam ratnih zločina, kao pritajeno oružje imperijalizma i sredstvo za zamagljivanje uzroka i posledica ratova, “pravno” i svako drugo.

Ko je ovim sudijama dao pravo da sude svetu? Sudovi za ratne zločine nisu prevashodno pravne, već političke institucije. Ustanovljeni su kao svojevrsni stubovi posthladnoratovskog poretka, kako bi poduprli globalni autoritet Zapada time što će mu omogućiti da sudi ostatku sveta. Kao što zapadna intervencija pretvara lokalne sukobe, od Bosne do Libije, u međunarodne ratove, tako i ovi tribunali uspevaju da lokalne sukobe koji se ne sviđaju Zapadu – proglase za zločine protiv čovečnosti.

Nema tu ni trunke pravde niti fer pristupa, uprkos sudskim odorama. Ove sudove niti su osnivali, niti ih smatraju merodavnim ljudi o čijim sukobima oni sude ili čiju sudbinu oni određuju. Oni su kreacije “međunarodnog prava” – jedne potpuno nelegitimne tvorevine koja lebdi visoko iznad nekih šugavih pojmova kao što su demokratija ili nacionalno samoodređenje, i deli pravdu globalnoj rulji ispod sebe. Sudije i advokati međunarodnog suda toliko su se “okuražili” da danas mogu čak da stvore probleme i zapadnim vlastima, čijim interesima bi trebalo da služe. No to ih ne čini legitimnijim nego što jesu.

Današnji dvostruki standardi kada su u pitanju ratni zločini – ignorisani su isto koliko su i očigledni.

Čiji je to uopšte rat? Ovo je bio naziv pamfleta koji sam napisao 1997, kritikujući način na koji su balkanski sukobi pretvoreni u moralni pohod britanskih i zapadnih političara i novinara, u potrazi za Svrhom koja bi im pružila novi osećaj značaja, koji im je toliko nedostajao u unutrašnjoj politici. Nacifikacija Srba trebalo je da posluži u te svrhe; ako su oni mali nacisti, onda “mi” mora da smo mali Čerčili. Počelo je sa laptop bombarderima liberalnih medija koji su zahtevali “humanitarni” rat, nastavilo se prvim vazdušnim napadima NATO od njegovog osnivanja – bombardovanjem bosanskih Srba 1995, a završilo naimenovanjem propalog britanskog političara Pedija Ešdauna za prvog UN kolonijalnog guvernera Bosne i Hercegovine.

Reakcija na hapšenje i predstojeće suđenje Mladiću pokazuje kako neki među zapadnom političkom i medijskom elitom još uvek žude za tim jednostavnijim vremenima, kada po njihovom viđenju svet lako mogao da bude podeljen na dobro i zlo, a oni mogli da se pretvaraju da ponovo vode drugi svetski rat protiv srbo-nacista. Bilo je mnogo spekulacija o političkim motivima srpskih vlasti, koje su Mladićevo hapšenje tempirale baš za trenutak kada pregovaraju o ulasku u EU. Međutim, mnogo se manje govorilo o političkim motivima mnogih na Zapadu koji su zgrabili šansu da “bosanskog kasapina” još jednom prigrle kao simbol zla, protiv koga svi dobri momci civilizovanog sveta mogu da se ujedine, baš kao što se obični robijaši ujedinjuju u osećaju moralne superiornosti prema zatvorskim perverznjacima.

Dakle, naporedo sa pričom o “zatvaranju poglavlja”, vodila se žučna diskusija o hapšenju Mladića, iako sa zakašnjenjem od 16 godina, kao prilici da tribunal za ratne zločine povrati svoju reputaciju – i reputaciju Zapada. Preživeli i rođaci srebreničkih žrtava tek su nešto više od živog štita u ovom političkom cirkusu isceniranom od strane zapadnih zvaničnika, u cilju moralnog postrojavanja sveta. Toliko su tašti, da misle da je nečija borba na život i smrt – zapravo zbog njih.

http://www.spiked-online.com/index.php/site/printable/10559/

Prevela Jovana Papan