Mit o prenaseljenosti

(Prospekt magazin, 8.3.2010)
Mnogi od najuglednijih mislilaca današnjice, od Stivena Hokinga do Dejvida Etenboroua, tvrde da će svi naši napori da zaustavimo klimatske promene propasti ukoliko ne „učinimo nešto“ po pitanju populacionog rasta. U „Svemiru u ljusci oraha“, Hokins kaže kako je u poslednjih 200 godina populacija rasla eksponencijalno. Svakih čestrdeset godina svetska populacija se udvostručuje.

Međutim, to je glupost. Za početak, nema eksponencijalnog rasta. Zapravo, populacioni rast se usporava. Već više od tri decenije, prosečan broj rođenih beba u većem delu sveta je u opadanju. Globalno gledano, žene danas imaju duplo manje dece nego što su imale njihove majke, uglavnom po svom izboru. One to čine za svoje dobro i dobro svojih porodica, a ako je to dobro i za planetu, tim bolje.

Evo brojki: pre četrdeset godina, prosečna žena je imala između petoro i šestoro dece. Sada ima 2.6 deteta. To je sve bliže nivou proste reprodukcije koji je, kada se uzmu u obzir devojčice koje ne dožive zrelost, oko 2.3 deteta. Polovina sveta već ima stopu nataliteta ispod nivoa dugoročne proste reprodukcije. Tu spadaju čitava Evropa, veći deo Kariba i Dalekog Istoka od Japana do Vijetnama i Tajlanda, Australije, Kanade, Šri Lanke, Turske, Alžira, Kazahstana i Tunisa.

To uključije i Kinu, gde država odlučuje koliko parovi mogu imati dece. To je brutalno i grozno. Ali, čudna stvar je da to više nema mnogo značaja. Kineske zajednice širom sveta idu u istom smeru bez ikakve prinude – na Tajvanu, u Singapuru, čak i u Hong Kongu. Kada je Britanija 1997. godine vratila Hong Kong Kini, imao je najnižu stopu nataliteta na svetu, sa menje od jednog deteta po ženi.

Dakle, zašto se ovo dešava? Demografi su govorili da su žene počele da imaju manje dece kada su stekle obrazovanje a ekonomije postale bogatije, kao što se desilo u Evropi. Ali, recite to ženama u Bangladešu, jednoj od najsiromašnijih država na svetu, gde su devojke među najneobrazovanijim u svetu, i gde se udaju u tinejdžerskom uzrastu. Danas one imaju samo po tri deteta, što je više nego upola manje u odnosu na njihove majke. Indija je još gora, sa 2,8 deteta po ženi. Kažite to i Brazilkama. U ovoj tvrđavi katolicizma, žene u proseku imaju po dva deteta, i taj broj je u opadanju. Ništa što sveštenici kažu ne može to zaustaviti.

Žene ovo čine zato što, po prvi put u istoriji, to mogu. Bolja zdravstvena zaštita i higijena znače da većina beba danas doživi da odraste. Više nije neophodno da imaju petoro ili šestoro dece kako bi se obezbedila sledeća generacija, pa ih ni nemaju.

Naravno, postoje i izuzeci. U nekim ruralnim krajevima Afrike, žene i dalje imaju petoro i više dece. Ali, čak i one su samo racionalne. Žene uglavnom imaju farme, i potrebna su im deca da čuvaju životinje i rade u polju.

A tu je i Bliski Istok, gde i dalje vlada tradicionalni patrijarhat. U udaljenim jemenskim selima, devojčice od 11 godina primorane su da se udaju. One i dalje u proseku imaju po šestoro dece. No, čak i Bliski Istok se menja. Pogledajte Iran. U poslednjih 20 godina, iranske žene su sa osmoro dece spale na manje od dvoje – zapravo, na 1,7 – i to bez obzira na ono što govore mule.

Poenta je da i bogate i siromašne, socijalističke i kapitalističke, muslimanske i hrišćanske, sekularne ili pobožne, sa ili bez vladinih mera kontrole rađanja, gotovo sve države sveta pričaju istu priču o revoluciji na polju produženja vrste.

To ne znači da je rast populacije prestao. Svetska populacija i dalje raste za 70 miliona ljudi godišnje. To je zbog vremenske zadrške: ogroman broj mladih žena rođenih tokom ranijeg bejbi buma možda ima samo po dvoje dece, što je i dalje mnogo dece. Ali, kroz jednu generaciju, svetska populacija će gotovo sigurno biti stabilna, a do polovine veka verovatno u padu.

Da li je to dobra vest za životnu sredinu i zemljine resurse? Kada bi svi faktori bili isti, jasno je da bi to značilo i manje štete za planetu. Međutim, to samo po sebi neće rešiti probleme životne sredine, budući da je priča o tome kako je rast populacije pokretačka sila uništenja planete – samo još jedan mit.

Zapravo, današnji rast potrošnje daleko premašuje populacioni rast po svojoj štetnosti za planetu. A veći deo te dodatne potrošnje jeste u bogatim zemljama koje su odavno prestale da doprinose rastu populacije, dok brojnost raste uglavnom u zemljama koje imaju vrlo mali uticaj na planetu. Kako god da okrenete, delić čovečanstva koristi većinu zemljinih resursa i stvara većinu zagađenja.

Pogledajmo emisije ugljen-dioksida, koje su trenutno najveći izvor zabrinutosti kada su u pitanju klimatske promene. Pola milijare najbogatijih ljudi na svetu – a to je 7% čovečanstva – odgovorno j za polovinu ugljen-dioksida puštenog u atmosferu. Istovremeno, najsiromašnijih 50% čovečanstva odgovorno je za svega 7% emisije ugljen-dioksida. Gotovo svih 2 milijarde ljudi „viška“ koji se očekuju u sledećih 30-40 godina, rodiće se u siromašnijoj polovini sveta. Čak i da je njihovo rođenje moguće sprečiti, to bi imalo minimalnog uticaja po emisiju ugljen-dioksida i ostale globalne pretnje.

Ali, pitate sem šta je sa budućim generacijama? Sve one velike porodice u Africi imaće još veće porodice. Naravno, to jeste stvar koju treba uzeti u obzir. Ipak, pogledajmo kolika je razlika u pitanju: količina ugljen-dioksida koja se po jednom Amerikancu izbacuje u atmosferu, jednaka je onoj za 4 Kineza, 20 Indijaca, 30 Pakistanaca, 40 Nigerijaca ili 250 Etiopljana. Žena iz ruralne Etiopije može imati desetoro dece, i čak da, što je malo verovatno, sva ta deca dožive zrelost i imaju po desetoro dece, opet će čitav taj klan od stotinu ljudi proizvoditi manje ugljen-dioksida od mene ili vas. Ono što je značajno jeste preterana potrošnja, a ne preterano množenje.

Ekonomisti predviđaju da će do 2050. svetska ekonomija imati rast od 400%. Ako se to zaista desi, za manje od desetog dela tog rasta biće odgovoran rast populacije. Neki od tih siromašnih ljudi, istina, jednog dana će se obogatiti. A ako se i obogate – a nadam se da hoće – i njihov uticaj na planetu će porasti. Ali, kada mi iz bogatog dela sveta zanemarujemo značaj našeg uticaja na sredinu i brinemo što će se buduće generacije siromaha usuditi da postanu bogate i štetne koliko i mi, onda to predstavlja vrhunac arogancije. Kako se usuđujemo?

Neki aktivnisti „zelenih“ trebalo bi da se dobro pogledaju u ogledalo. Svi mi volimo da o sebi razmišljamo kao o progresivcima. Ali, Robert Maltuz, čovek koji je prvi upozorio da bi populacioni rast mogao stvoriti demografski armagedon, u svoje vreme bio je miljenik kapitalističkih vlasnika mlinova. Bio je protivnik viktorijanskih dobrotvornih društva jer je smatrao da ona samo pogoršavaju stvar za siromašne, jer ih ohrabruju da se množe. Progresivci su ga mrzeli. Čarls Dikens pisao je protiv njega u nekoliko svojih knjiga. Kada je Oliver Tvist zatražio još kaše, to je recimo bila satira novog, oštrijeg zakona o prihvatilištima, poznatog kao Maltuzov zakon. Ibenizer Skrudž iz Božićne bajke takođe je naširoko prepoznat kao karikatura Maltuza.

Ne treba zaboraviti da je Maltuz godinama podučavao britanske kolonijalne administratore pre nego što bi otišli da upravljaju carstvom. Oni su usvojili njegove ideje da su glad i bolesti rezultat preteranog množenja, te da žrtve treba pustiti da umru. Maltuzijanski način razmišljanja doveo je do ogromnog i nepotrebnog umiranja tokom velike gladi u Irskoj.

Ne smemo prihvatiti Maltuzova ubeđenja i kriviti siromahe ovog sveta za narušavanje životne sredine koje smo uglavnom izazvali mi bogati. Populaciona bomba je u većem selu sveta demontirana. Ali, potrošačka bomba još uvek otkucava i opasnija je nego ikad.

(Prevod: NSPM)