Melodrama na svetskoj sceni

(Glas javnosti, 1. i 2. 12. 2008)

Imenovanje Hilari Klinton za državnog sekretara u administraciji Baraka Obame, koja preuzima kormilo SAD 20. januara 2009. godine, predstavljalo je iznenađenje za posmatrače američke političke scene. Poznata kao snažna ličnost nespremna na primanje naloga drugih i na ma kakav timski rad ukoliko ona sama nije na čelu tog tima, gospođa Klinton će po svoj prilici američku diplomatiju voditi u duhu smernica zacrtanih tokom dva mandata njenog supruga od januara 1993. do januara 2001. godine.

Obamin glavni motiv verovatno je bio da inače veoma uticajne ‘’Klintoniste’’ inkorporira u svoj tim i na taj način zadovolji jedan značajan deo establišmenta Demokratske stranke. On se pri tom drži stava Lindona DŽonsona od pre skoro pola veka, koji je imenovanje jednog svog političkog protivnika u svoj kabinet objasnio stavom da je „bolje da kučkin sin bude unutra i odatle pljuje napolje, nego obrnuto“.

Za Srbe imenovanje Hilari Klinton predstavlja krajnje neprijatnu vest. Ona se diči ulogom koju je, po sopstvenom, tvrđenju, igrala u donošenju odluke o bombardovanju Srbije marta 1999. godine: ‘’Vršila sam pritisak na Bila da krene sa bombardovanjem. Nedopustivo je da se takve stvari događaju krajem dvadesetog veka u kome smo iskusili holokaust. Čemu služi NATO, ako ne da brani naše vrednosti i način života?’’

Gospođa Klinton od ovih stavova neće odstupiti jer oni predstavljaju kamen-temeljac njenog pogleda na problematiku Balkana. U tvrdom stavu prema Srbima ona vidi najsvetliju tačku nasleđa svog supruga. Do koje mere balkanska opsesija igra značajnu ulogu u njenom svetu postalo je jasno i iz dve lažne tvrdnje koje je ona iznela kao tobožnji dokaz sopstvene kvalifikovanosti za državničku ulogu.

U postmodernom svetu u kome je laž postala istina, u kome je gola agresija ‘’humanitarna intervencija’’, laži Hilari Klinton o ulozi koju je igrala na Balkanu samo ukazuju kakav će biti karakter njene diplomatije. Najkraće rečeno, ona će slediti uzor koji je u drugom Klintonovom mandatu zacrtala Medlin Olbrajt, koja je inače njen lični prijatelj.

Nema sumnje da će fokus Baraka Obame prvenstveno biti na domaćem terenu, gde finansijska i ekonomska kriza SAD nastavlja da se produbljuje bez kraja na pomolu. Sa Obaminog stanovišta savršeno je logično da gospođi Klinton ostavi prostor za izgradnju melodramski važne uloge na svetskoj sceni, ukoliko to znači da ga klintonisti neće ometati u njegovom projektu redistribucije ekonomske i političke moći kod kuće.

Hilari Klinton već je najavila da će fokus njenog angažmana biti na iznalaženju formule za trajni mir između Izraela i Palestinaca. Ona, međutim, važi za bezrezervnog izraelskog prijatelja, što je kolumnista DŽeruzalem posta Daglas Blumfild okarakterisao na sledeći način: „Još nijedan državni sekretar nije došao na taj položaj sa tako snažnim proizraelskim stavovima i sa tako bliskim vezama sa jevrejskom zajednicom“.

U kabinetu Baraka Obame Hilari Klinton će verovatno da se zalaže i za manje odlučnu varijantu povlačenja iz Iraka nego što je novoizabrani predsednik nagoveštavao tokom predizborne kampanje. Ona je, naime, u Senatu glasala za rat u Iraku. Osim toga, pre nego što je američka invazija počela, izjavila je da Sadam Husein poseduje arsenal hemijskog i biološkog oružja i da blisko sarađuje sa teroristima Al Kaide. Kao što znamo, nijedno ni drugo naprosto nije bilo tačno. Teško je očekivati od žene koja je podržavala irački rat i ponavljala laži upotrebljene da bi se on opravdao da sada pristupi odlučnim političkim merama za njegovo okončanje i ublažavanje njegovih posledica. Daleko je verovatnije da će se Hilari Klinton zalagati za američko vojno prisustvo nešto manjeg obima, pod nekom novom etiketom, ali neograničenog roka trajanja.

U Avganistanu pak, umesto smanjenog angažmana, Hilari Klinton će se zalagati za eskalaciju vojnih akcija i za povećanje broja američkih trupa. Što se Irana tiče, ona je tokom kampanje zvučala oštrije i od samog DŽona Mekejna i izjavila da će SAD napasti Iran ukoliko Iranci napadnu Izrael. Ipak, malo je verovatno da će ona sada težiti eskalaciji napetosti sa Teheranom iz dva razloga:

Kao prvo, njoj je potrebna makar indirektna iranska podrška u eventualnom paketu mera za mir između Izraelaca i Palestinaca, imajući u vidu da Iran kontroliše pokret Hezbolaha u Libanu i da ima velikog uticaja na režim Bašira Al-Asada u Siriji.Kao drugo, s obzirom na tešku ekonomsku krizu, američki poslovni krugovi nipošto neće prihvatiti eskalaciju napetosti u persijskom zalivu koji bi mogli da ponovo gurnu cenu nafte u stratosferu. Iran bi u slučaju američke vojne akcije vrlo lako mogao da blokira Hormuski moreuz i da klasičnim raketama onesposobi izvore nafte na južnim obalama Persijskog zaliva u Kavajtu, Emiratima i Saudijskoj Arabiji.Donekle je utešno što će Hilari Klinton verovatno da bude manje sklona u zaoštravanju odnosa SAD i Rusije nego što bi želeli neki od Obaminih saradnika, a pre svega rodonačelnik rusofobije u Americi, Zbignjev Bžežinski, i njegov sin Mark. Gospođa Klinton je kritikovala odluku Bušove administracije da rasporedi elemente protivraketne odbrane u Češkoj i Poljskoj i može se očekivati da će ona težiti zamrzavanju tog projekta premda neki formalno odustaju od njega. Nažalost, kada je reč o širenju NATO saveza ka istoku, ona verovatno neće odustati od svoje u više navrata izražene podrške ulasku Ukrajine i Gruzije uAlijansu.

Sa imenovanjem Hilari Klinton kao prve ličnosti američke diplomatije konačno padaju u vodu jalove priče koje su se mogle čuti sa raznih, pa i veoma visokih mesta u Beogradu neposredno posle Obamine pobede da tobože predstoji neka promena američke politike na ovom području. Pod njenim rukovodstvom promena može biti samo nagore: za razliku od DŽordža Buša i njegovog spoljnopolitičkog tima, ona gaji prema Srbima grubi animozitet koji nije podložan omekšavanju niti racionalnom ubeđivanju.

U svemu je srećna okolnost što globalna pozicija Amerike slabi i opada, ali je teško zamisliti da bi sadašnja vlast u Beogradu iz te činjenice mogla da izvuče pouke. Globalni car nema odelo, ali se na Balkanu on još pravi kao da je neprikosnoveni gospodar situacije. Sve dok lokalni akteri ne preduzmu smele korake da testiraju njegovu sve vidljiviju nemoć, nekog boljitka za Srbe i Srbiju nažalost neće biti.

Hilari Klinton je tvrdila da je tokom posete Makedoniji u proleće 1999. godine izdejstvovala od vlasti u Skoplju dozvolu za ulazak albanskih izbeglica sa Kosova, iako je izbeglicama bio omogućen ulazak u BJR Makedoniju danima pre dolaska gospođe Klinton.

Još je indikativnija tvrdnja Hilari Klinton da je marta 1996. godine rizikovala život tokom navodno opasnog puta po Bosni, uključujući snajpersku vatru na aerodromu u Tuzli - pri čemu se implicira da je vatra dolazila sa srpskih položaja. Kao što znamo, međutim, rat u BiH je okončan Dejtonskim sporazumom pola godine pre posete gđe Klinton Bosni i da je postojala najmanja opasnost njena poseta ne bi bila realizovana.