Savremeni svet | |||
MekKejnov promašaj |
četvrtak, 20. mart 2008. | |
Eto ga opet. Senator DŽon MekKejn – u članku u Financial Times -u i pri obraćanju Savetu svetskih pitanja Los Anđelesa (World Affairs Council of Los Angeles) – nastavlja da insistira na tome da će države koje imaju slične oblike vladavine imati iste interese koji se tiču njihove spoljne politike. „Liga naroda“ je bila žalostan neuspeh; zašto bi „Liga demokratija“ prošla bolje? Budimo jasni: vizija o Ligi demokratija, predvođenom Sjedinjenim Državama, iznuđena je. Ko ne bi želeo da osmisli međunarodnu koaliciju od više od 100 država da bi širom sveta branio i promovisao mir i slobodu? Postoji samo jedan mali problem – koji ide u srž senatorove tvrdnje da je on „realističan idealista“ – naime, to se baš ne slaže sa realnošću. Deo problema čini to što pažljivo osmišljenu i usavršenu retoriku bilo kog političkog govora koji se nedeljama pripremao lako mogu da poremete dramatične promene u ciklusu dnevnih vesti. Priča da se uspeh na Bliskom Istoku sastoji od stvaranja demokratija koje će učiniti svoj deo pri „doprinošenju poraza terorista“ biva potkopana kada glavna vest u sutrašnjem Washington Post -u javlja da su „Sjedinjene Države intenzivirale svoje napade na članove i borce Alkaide koji deluju u pakistanskim plemenskim regionima, delimično zbog zabrinutosti da će novi pakistanski lideri insistirati na smanjenju vojnih operacija u toj zemlji“. Inače, to su ti novi lideri koji su došli na vlast kao rezultat demokratskih izbora. MekKejn je u svom govoru veoma kritičan prema ranijem oslanjanju na „pakistanske generale“, dok Post javlja da Vašington želi da krene upravo sada jer će „prozapadni predsednik Pervez Mušaraf, koji je uglavnom podržavao napade SAD-a, zasigurno imati manje moći u predstojećim mesecima“. I pomalo je neprijatno objaviti uspeh u Iraku i kritikovati protivnike, a da netom osvane udarna vest na Google vestima „Borbe se šire, ključni naftovod bombardovan“. U prvom pasusu te priče sa ABC news -a, piše – „Prkosni šiiti su se danas napregli šaljući desetine hiljada podržavalaca na ulice Bagdada, pucajući u zelenoj zoni i držeći iračku vojsku na odstojanju u ključnom naftnom gradu Basri“. Po svoj prilici, to su isti ljudi koji su glasali na pakistanskim izborima. Ali mimo toga postoji dublji, fundamentalniji problem koji je veći od mena uspeha u ratu. Nevoljno je priznati da zajedničke vrednosti nisu dovoljne za „spajanje“ država kada se zajednički interesi razilaze. Senator MekKejn je, na primer, veoma kritičan prema odnosu Kine sa „državama parijama“ kao što su Burma i Sudan. To se tako dobro uklapa u zamišljeni scenario – prema kome treba da postoji „Liga anti-demokratija“ koja bi se suprotstavljala Ligi demokratija. (To je posebna briga. Sada ne postoji takva druga Liga. Međutim, brinem se da bi ovakav pristup mogao da dovede do samo-ispunjavajućeg proročanstva.) Međutim, postoji jedan mali problem sa ovom pričom. „Najveća demokratija“ sveta – Indija – i dalje je veliki trgovinski partner Burme. Takođe je šesti-najveći trgovinski partner Sudana (posle autokratija kao što su Kina i Saudijska Arabija i demokratija kao što su Nemačka i Velika Britanija) – i indiski OGNC poseduje 25 odsto najvećeg naftnog konzorcijuma Sudana, Greater Nile Petroleum Operating Company. Pa, možda čak i demokratije ne osećaju baš uvek da vrednosti prevazilaze interese. I možda ovo ukazuje na to da se čak i davno osnovane demokratske države neće složiti oko zajedničke politike. Kako onda da izgladimo očigledne kontradikcije u senatorovom pristupu? Uzmimo sledeći primer. U sred svog govora, senator izjavljuje: „Treba da poslušamo gledišta i da poštujemo zajedničku volju naših demokratskih saveznika“. Međutim, on potom predstavlja svoju viziju za budućnost NATO-a: „Vrata organizacije ostaju otvorena svim demokratijama posvećenim odbrani slobode“. Ali tu postoji problem. Prošle godine, francuski predsednik Nikolas Sarkozi, posvećeni atlanticista i čvrsti pristalica potrebe za podmlađivanjem transatlantskog odnosa, na pitanje o budućnosti NATO-a i o predlozima za pretvaranje NATO-a u globalnu organizaciju demokratija, na čistom francuskom je rekao: „ … ‘une organization de défense sans ancrage géopolitique n'a pas de sens, et n'a donc pas d'avenir … ‘l'OTAN ne doit pas se disperser et etre dénaturée.” [Prevod: odbrambena organizacija koja nema geopolitički oslonac, nema smisla i stoga nema budućnost… NATO ne sme biti “dispergovan” i “denaturisan”.] A početkom marta, nemačka kancelarka Angela Merkel jasno je stavila do znanja svoj stav o ekspanziji NATO: “ Država bi trebalo da postane član NATO ne samo kada je za to njeno trenutno liderstvo već kada značajan procenat stanovništva podržava članstvo... Države koje su same umešane u regionalne konflikte, po mom mišljenju ne mogu da postanu članovi“. Dakle, poštovati brige dva glavna saveznika SAD-a oko brzine i domašaja ekspanzije NATO-a? Ili ih samo ignorisati i nastaviti dalje? I mislim da će uprkos celoj priči o multilateralizmu i konsultaciji, pristup senatora MekKejna biti prilično sličan onom koji je zastupao DŽejms L. Konagton, predsedavajući u Savetu Bele kuće o vrednostima okoline (White House Council on Environmental Quality) na konferenciji o klimatskim promenama u Baliju prošle godine: „I tako, mi ćemo predvoditi, SAD će predvoditi, i mi ćemo nastaviti da predvodimo, ali liderstvo takođe zahteva od drugih da se pridruže i da slede“. Ono što me najviše brine u senatorovom govoru je očigledno uverenje da je spoljna politika koja je zasnovana na pronalaženju i promovisanju pitanja od zajedničkog interesa među državama nekako neprijatna ili manje vredna od politike unapređenja zajedničkih vrednosti kao najznačajnije veze među državama. Ja na političku liberalizaciju „domaćih“ institucija države gledam kao na prednost, a ne preduslov bliskog odnosa sa Sjedinjenim Državama. Sada, ono što je od većeg značaja ne samo za same SAD već i za globalnu zajednicu je to da države budu posvećene poboljšanju trenutnog međunarodnog poretka, koji, kako je Čarls Krautamer primetio, „obezbeđuje otvorena mora, slobodnu trgovinu i slabo branjena slobodna društva“. Ključna reč je obezbeđuje – drugim rečima, stvara uslove za to. Trenutno, države poput Kine i Rusije još više su se uplele u globalnu ekonomiju; njihovi programi za uvećanje domaćeg privrednog porasta i nacionalnog prosperiteta ne mogu preživeti u svetu određenom po rastućem konfliktu. Sve glavne svetske sile – demokratije, autokratije ili neki miks ove dve – imaju zajedničke interese pri stvaranju održivog konsenzusa o upravljanju pretnjom trenutnom globalnom redu od strane radikalnog islama i bavljenju mogućim ekonomskim i političkim posledicama klimatskih promena. To je veoma ambiciozna agenda „zasnovana na interesima“ koja bi mogla da od država zahteva da tešnje sarađuju. I jasno je da, na primer, pri sklapanju neke vrste dogovora o smanjenju štetne emisije ugljenika, činjenica da je Peking jednostranačka autokratija a Nju Delhi multistranačka demokratija nije bila od prevelikog značaja. Zajednički interesi između Kine i Indije prevazilaze političke vrednosti koje Indija deli sa Sjedinjenim Državama i Evropom. Pre skoro dvadeset godina, pišući o budućnosti rusko-američkih odnosa, Dr. Fred C. Ikle je napisao da bi najgori mogući ishod bio protivrečan pristup, „laviranje od partnerstva do suočavanja... zauvek neodlučni da li da žive zajedno kao prijatelji ili kao neprijatelji“. Plašim se da „realističan idealizam“ opisan u ovom senatorovom govoru sa sobom nosi slično seme neodlučnosti. Nikolas K. Gvosdev je urednik The National Interest -a. (27.03.2008, The National Interest ) |