HRONIKA:
VIŠE INCIDENATA TOKOM BLOKADA ŠIROM SRBIJE: BEOGRAD - LjUDI SA KAPULjAČAMA IZAZVALI TUČU ISPRED RTS-A, TUČA SA BATINAŠIMA KOD FDU . NOVI SAD: TUČE IZMEĐU OKUPLjENIH GRAĐANA, STUDENATA I PROFESORA SA FDU I BESNIH PROVOKATORA
„FRANS-PRES“: NATO I UKRAJINA RAZGOVARAĆE U BRISELU POVODOM LANSIRANjA RUSKE HIPERSONIČNE RAKETE „OREŠNIK“, KIJEV ZATRAŽIO SASTANAK
ANA BRNABIĆ OSUDILA DANAŠNjE BLOKADE SAOBRAĆAJA: TO JE NASILjE, SILEDŽIJSTVO GRAĐANA I NIŠTA DRUGO. U PITANjU JE DOBRO KOORDINISANA AKCIJA IZ INOSTRANSTVA
KREMLj: UPOZORILI SMO SVET 30 MINUTA PRE LANSIRANjA RAKETE „OREŠNIK“. MINISTARSTVO ODBRANE RUSIJE: SVE BOJEVE GLAVE „OREŠNIKA“ STIGLE DO CILjA
RODOLjUB ŠABIĆ POVODOM NAJAVE ALEKSANDRA VUČIĆA DA BI ON LIČNO MOGAO DA PREDLOŽI ZAKONSKE IZMENE KOJIMA SE OMOGUĆAVA DOLAZAK STRANIH UNIVERZITETA U SRBIJU: PREDSEDNIK NEMA PRAVO PREDLAGANjA ZAKONA
VLADA REPUBLIKE SRBIJE POVUKLA PREDLOG DOPUNA ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANjU
U GRADOVIMA ŠIROM SRBIJE ODRŽANI PROTESTI I BLOKADE OD PO 15 MINUTA POVODOM TRAGEDIJE U NOVOM SADU. GRAĐANI PORUČILI „SLOBODA ZA LjUDE, ZATVOR ZA NELjUDE“
INICIJATIVA „MOST OSTAJE“ ORGANIZOVALA PROTEST I BLOKADU ISPRED ZGRADE RTS-A, TRAŽILI DA RTS NA 15 MINUTA PREKINE PROGRAM I PUSTI KAJRON SA IMENIMA 15 OSOBA NASTRADALIH U NESREĆI NA ŽELEZNIČKOJ STANICI U NOVOM SADU
SERGEJ LAVROV SA MAKSIMOM RIŽENKOVIM NA SASTANKU KOLEGIJUMA MINISTARSTAVA SPOLjNIH POSLOVA BELORUSIJE I RUSIJE U BRESTU: RASTE KRUG NAŠIH ISTOMIŠLjENIKA U UN
MILORAD DODIK: ODLUKA MKS-A DA RASPIŠE NALOG ZA HAPŠENjE IZRAELSKOG PREMIJERA BENjAMINA NETANjAHUA POTPUNO NERAZUMNA. RS ĆE URADITI SVE DA INSTITUCIJE BIH NE SPROVEDU TU APSURDNU ODLUKU
KIM: SLUŽBENICI „AGENCIJE ZA PRIVATIZACIJU“ UZ OBEZBEĐENjE PRIPADNIKA „POLICIJE“ ODNOSE INVENTAR IZ FILIJALE POŠTE SRBIJE U SEVERNOM DELU KOSOVSKE MITROVICE
DMITRIJ PESKOV: RUSIJI JE POTREBNA RADNA SNAGA, ŽIVIMO U NAJVEĆOJ ZEMLjI NA SVETU, ALI NAS JE MALO I IMAMO VRLO NAPETU DEMOGRAFSKU SITUACIJU. TREBAJU NAM JASNA I STROGA PRAVILA KOJA ĆE NAS ZAŠTITITI OD KRIMINALA MEĐU MIGRANTIMA
Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Medved se budi
Savremeni svet

Medved se budi

PDF Štampa El. pošta
Morton Abramovic   
petak, 15. avgust 2008.
Sada kada se čini da se rat u Gruziji bliži završetku, Zapad prvo mora da se postara da prekid vatre zaista stupi na snagu, da obezbedi opstanak Gruzije i pomogne pri rekonstrukciji zemlje.
Sada je, takođe, pravi trenutak da NATO razmotri kako je dozvolio da ova mala zemlja bude poljuljana i da se postigne dogovor o načinu razračunavanja sa nasilnim ponašanjem Rusije. Za ovo je potrebno malo istorijske perspektive, a to je teško s obzirom na već zauzete stavove, poziranja i potrebu za samoopravdavanjem koji preovlađuju u našoj javnoj diskusiji. Stavovi i poze su zaista suštinski element svake politike u demokratskim zemljama, ali oni nisu zamena za politiku.
Sve je vrlo jednostavno – gruzijski predsednik Mihail Sakašvili se kockao i izgubio. Bez obzira na stalne provokacije s ruske strane i lični prezir Vladimira Putina prema njemu, čini se da je Sakašvili pomislio da može na brzinu da povrati južnu Osetiju, ili, da će, ukoliko upadne u nevolju, SAD i NATO poslati svoje trupe da mu pomognu. Ovakva pogrešna procena ispostavila se katastrofalnom po njegovu zemlju. To ipak nije opravdanje za neodmeren ruski odgovor koji je imao zadatak da pokaže da je Rusija regionalna sila, kao što je i vrhunska ludost da malena Gruzija konstantno provocira, a potom i direktno zarati sa Rusijom bez prave podrške. Neverovatno je da smo dozvolili da se ova opasna situacija kuva toliko dugo i da se nismo pobrinuli da postoji faktor koji bi ograničavao Sakašvilija, s obzirom da smo s njim imali posla prethodne četiri godine.

 

U cilju razrešenja novonastale krize sa Rusijom moramo (konačno) da priznamo da je mitski svet 1990-ih završen – kao i da prestanemo da verujemo da SAD i NATO mogu da nateraju „rusko more“ da se povuče kada dođe do Kavkaza ili centralne Azije.
Vera u ispravnost delovanja je u ovom slučaju počela sa idejom unipolarnog trenutka: da smo mi tako svemoćni, pošto smo rasturili Sovjetski Savez, da možemo da radimo šta hoćemo, kad hoćemo, uz primenu dvostrukih standarda. Mislimo da imamo besplatnu dozvolu da uđemo na bilo koji teren koji poželimo zato što smo moralisti i demokrate – ali teško onom ko se usudi da pomogne Kastru. Taj osećaj neograničene moći uvećan je kada su SAD porazile moćnog Slobodana Miloševića – bez kopnenih trupa i bez gubitka jednog jedinog vojnika u vazdušnoj kampanji, koju je autor ovog teksta zdušno podržavao.

Ali, najopasniji koncept je kada pomislite da je vreme stalo, a istorija vas proglasila pobednicima. Nekontrolisana ekspanzija NATO-a u devedesetim – često uz kršenje obećanja datih Rusiji – bila je glavna manifestacija preovlađujućeg raspoloženja. Primorali smo nesrećne Ruse, koji su se još mučili da obnove svoju državu, da pristanu na nešto što je za njih bilo još veće poniženje. Ali, oni su to preboleli, a proširenje NATO-a u rusko dvorište pokazalo se kao dalekosežni strateški potez – ili smo bar tako mislili.

Bes Rusije je dodatno produbljen odlukom Bušove administracije da postavi anti-raketnu odbranu u Češkoj i Poljskoj, uz oštro protivljenje Rusije, kao i našim angažmanom na obezbeđivanju nezavisnosti Kosova. Da stvar bude gora, proglasili smo Gruziju našim saveznikom, i pružili pomoć u obuci njene vojske uz obećanje da će postati član NATO-a, što je sve direktan prst u oko Putinu. On nije podnosio Sakašvilija upravo zbog bliskih veza sa Zapadom, napora da od Gruzije napravi antiruski bastion, kao i želje da mu zemlja uđe u NATO. Ignorisanje Rusa je sasvim na mestu, ukoliko možete da ispunite svoje obaveze, koliko god implicitne one bile. Ali, mi u tome nismo uspeli. Ovde se ne radi o utvrđivanju moralne jednakosti - već jednostavno o tome da su i oprez i razumevanje neophodni u proceni onoga što se realno može uraditi kada dođe do promene okolnosti.
Sakašvili je precenio svoje mogućnosti, ali isto je učinio i Zapad. I niko iz sadašnje, niti iz prethodnih američkih administracija nije spreman to da prizna. I zaista, ove dve separatističke regije su uglavnom bile izgubljene 1993. godine – kada je Gruzija pristala da dozvoli ruskim „mirovnjacima“ da uđu na njenu teritoriju. Samo što se nikome nije dalo da se time otvoreno pozabavi – Tbilisiju je fiktivno primirje bilo lakše da svari. U međuvremenu je Rusija – najveća podrška odmetnutim pokrajinama – ojačala i okuražila se. Čak i ako se ruske trupe povuku sa gruzijske teritorije, neće se odreći svojih vojnih pozicija u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Ono što je bilo prećutno savezništvo između dve regije i Rusije, sada je postalo otvoreno. Abhazija i Južna Osetija su za Tbilisi izgubljene.
Rusija je u Južnoj Osetiji i Abhaziji odmakla daleko od „odbrane svojih građana“. Razbili su nos Sakašviliju i prikazali ga divljačnim, bez obzira na strašnu sliku koju su i sami prikazali svetu. Moskva se nada da ga je podrila politički i da je pokazala drugim bivšim sovjetskim državama centralne Azije – koje budno motre na situaciju – da se ruski medved probudio iz zimskog sna.
Neće biti nimalo lak zadatak naći ozbiljan odgovor Zapada na nasilno ponašanje Rusije, a u isto vreme pronaći osnovu za nastavak odnosa Rusije i Zapada. Šta uraditi povodom gruzijskog zahteva za članstvom u NATO-u? Ili ukrajinskog? Razumljivo, možemo pretpostaviti da Rusija nije u stanju da blokira želju bilo koje zemlje za članstvom u NATO-u. Nažalost, naša retorika više nužno ne sputava Ruse na njihovom terenu. Ovaj posao nimalo ne olakšava grozničava predsednička izborna bitka u kojoj će akteri najverovatnije pokušati da dobiju poene upravo na ovom pitanju. 


Morton Abramovic je bivši predsednik Karnegijeve fondacije za međunarodni mir i viši saradnik fondacije The Centuru.
(12.08.2008. The National Interest)