Mazohističke sankcije - kako se Evropa samopovređuje uvodeći ograničenja prema Rusiji

Reč sankcija, kada se prevede na srpski jezik, znači kaznena mera. Ekonomske sankcije uključuju ograničenje ili zabranu trgovine, investicija i transfera novca. Njihov cilj je da nanesu štetu, povećaju troškove i naude ekonomskim i drugim interesima zemlje na koju se odnose, njemim zvaničnicima, preduzećima i građanima, a u cilju pritiska da nateraju dotičnu državu da promeni ponašanje u politici ili ekonomiji. Ovde se, kao ekonomista, osvrćemo samo na ekonomske sankcije bez ulaženja u drugo pitanje koje je: zbog čega se sankcije uvode.

Vrhovno globalno telo koje je ovlašćeno da uvodi sankcije je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (član 24 Povelje UN). Drugo međunarodno telo koje ima slična ovlašćenja je Svetska trgovinska organizacija (STO). Ona se zalaže za uklanjanje diskriminacije u trgovini (klauzula najpovlašćenije nacije; nacionalni tretman; uklanjanje kvantitativnih ograničenja), ali članovi XX i XXI navode spisak izuzetaka. Kanadski profesor Craig Martin sa Rido instituta piše da „Većina sankcija u obliku trgovinskih ograničenja ili embarga bila bi prima facie kršenje ovih principa, sve dok je ciljana država takođe članica Svetske trgovinske organizacije (STO), a sankcije ne zadovoljavaju nijedan izuzetak“. 

Sankcije mogu da uvedu i regionalne organizacije kao što su Evropska unija (EU), međunarodne organizacije u Africi ili drugde, ali je Asociacija nacija jugoistočne Azije (ASEAN) uvek bila jako suzdržana i nevoljna da uvodi sankcije. Sankcije mogu da uvedu i pojedinačne države kao štro su, recimo, Sjedinjene Američke Države (SAD) ili Rusija.

Kriterijumi

Kriterijumi za uvođenje sankcija su prilično labavi i često neprincipijelni. U toku su krvavi ratovi (Ukrajina, Gaza, Jemen, Sirija, Etiopija, Sudan, Irak, Avganistan) ili oružani sukobi niskog nivoa (Kina i Indija) koji „lete“ uglavnom ispod osetljivih međunarodnih radara vezanih za uvođenje sankcija. Mnoge kompanije posluju sa navedenim zemljama i drugim zemljama koje krše ljudska prava kao što su Saudijska Arabija ili Mjanmar. Kompanije tvrde da ne moraju da zauzimaju stav o svim događajima koji se dešavaju širom sveta. Pecunia non olet („novac ne smrdi“).

Dvostruki principi i standardi postali su temelj za suočavanje sa ozbiljnim globalnim pitanjima. Na primer, iako su od 2014. godine postojale sankcije Rusiji zbog prisajedinjenja Krima, EU je 2015. dozvolila saradnju nemačkih i ruskih kompanija (Dajmler i Kamaz). Dve firme proizvode opremu za vojsku. Francuska je, uprkos sankcijama, prodala vojnu opremu Rusiji. Italijanski Iveco prodao je Rusiji 200 oklopnih vozila. Mnoge druge zemlje nastavile su da prodaju vojnu opremu Rusiji. Britanija je takođe prodala važnu industrijsku opremu. Uprkos sankcijama, delovi za civilne avione i dalje stižu u Rusiju preko Bliskog istoka, luksuzni automobili sa Zapada stižu preko Centralne Azije, a nemačke firme Knauf and WKB Systems učestviju u obnovi Mariupolja. 

Iako je Kipar punopravna članica EU, Turska okupira trećinu teritorije ove zemlje bez ikakvih sankcija. U stvari, umesto da opominje i ukori okupatora, EU „nagrađuje“ Tursku pregovorima o punopravnom članstvu u EU. Prema tome, ovakvo međunarodno ophođenje dokazuje da ne postoji opšti princip koji treba da se sledi.

Dejstvo sankcija

Sankcije mogu da imaju neželjene efekte. Na primer, sankcije Nemačkoj i Japanu (nema slobodnog pristupa ključnim sirovinama, uključujući naftu) posle Prvog svetskog rata bile su među važnim okidačima za Drugi svetski rat. U tim slučajevima, sankcije su dolile ulje u vatru. Nemačka i Japan su investirali u veštačke materijale i druge supstitute kod kuće i postali su opasniji po međunarodni mir. Ove dve zemlje su vodile ratove da bi izvezle ideje i dobile pristup sirovinama i tržištima bez obzira na sankcije.

Američka administracija sprečava ulaganja u kinesku industriju koja se bavi računarima, kompjuterskim čipovima i veštačkom inteligencijom kao svim onim što se može koristiti u odbrambenim industrijama i koje mogu da ugroze bezbednost SAD. Problem je u tome što Kini nije potreban američki (ili bilo čiji drugi) kapital za ulaganje. Kini je potrebna stručnost i prava na intelektualnu svojinu. Otuda Kina ima jake ekonomske veze sa Evropom (posebno Nemačkom) i Japanom. Jednom prinuđene da se oslone na domaće resurse zbog sankcija, mnoge zemlje mogu postati jači i ozbiljniji ekonomski, vojni i politički konkurenti nego u prethodnoj situaciji kao što to dokazuju primeri Nemačke, Japana, Severne Koreje, Irana ili Rusije.

Najveće evropske kompanije pretrpele su neposredne gubitke zbog sankcija prema Rusiji u iznosu od preko 100 milijardi evra samo u razdoblju od februara 2022. do avgusta 2023. Posredni finansijski gubici za velika i mala preduzeća, kao i za domaćinstva, bili su mnogo veći zbog povećanja cena energije i sirovina. Nemoguće je izračunati taj ukupan gubitak. Treba napomenuti da se te finansijske štete odnose samo na najveće evropske kompanije. Stradala su i mala i srednja preduzeća. Međutim, pošto su relativno mala, ova šteta se podvlači ispod medijskog radara. Rat i sankcije povećale su profit kompanijama koje proizvode naftu, gas i vojnu opremu.

Nešto je ne funkcioniše dobro u pogledu očekivanja o uticaju sankcija na Rusiju. Pogledajmo čvrste činjenice (Tabela 1). Suprotno nadanjima i očekivanjima na Zapadu, umesto ekonomske recesije, „izopštena“ ruska ekonomija se vraća na put ekonomskog rasta koji je mnogo brži od rasta zemalja koje su uvele sankcije, uglavnom onih u Evropi tokom 2023. SAD su profitirale ne samo zbog izdašnih domaćih subvencija za nove „zelene” industrije, već i zbog preselenja takvih i drugih preduzeća iz Evrope.

Tabela 1.

Oko 1.000 kompanija napustilo je Rusiju od 2022. Troškovi koje su pretrpele te „strane kompanije su bile više od 107 milijardi dolara zbog otpisa i izgubljenog prihoda“. Ipak, stotine kompanija kao što su italijanski Beneton ili francuski Auchan i dalje posluju u Rusiji. Iako su mnoge kompanije napustile ili obustavile poslovanje u Rusiji zbog sankcija, uprkos izazovnom poslovnom okruženju, mnoge i dalje ostaju jer se profit, često ogroman (primer Raiffeisen banka), tu može i dalje zaraditi. Univerzitet Jejl objavljuje detaljan spisak kompanija koje i dalje posluju u Rusiji. To uključuje italijanski UniCredit, austrijsku Raiffeisen banku, švajcarski Nestle ili britanski Unilever. Ostali sa liste Jejla koji posluju, bar delimično, uključuju Bayer, Campari, Cargill, CLAAS, Eli Lilli, GlakoSmithKline, Japan Tobacco, Lacoste, Mondelez–Nabisco, Novartis, Philips, Procter & Gamble, Saint-Gobain, Veolia i mnoge druge.

Cena energije povećava troškove proizvodnje, pa proizvodi postaju skuplji i manje konkurentni na svetskom tržištu. Da bi se stvari dodatno zakomplikovale, cene gasa su veoma promenljive. Ova cena može da poraste za 40% samo u jednom danu kao što je bio slučaj 9.8.2023. Inflacija bi mogla da se ubrza jer preusmeravanje poljoprivredne proizvodnje na bio-energiju (bio-dizel, etanol) smanjuje količinu hrane za stanovništvo i to povećava cene hrane, stoga sindikati mogu tražiti veće plate.

Veliki talas deindustrijalizacije je zahvatio Evropu. Proizvodnja aluminijuma, vodonika, automobila na električni pogon i hemikalija su samo neki od primera. Od ovog samopovređivanja Evrope u vezi sa sankcijama prema Rusiji profitiraju samo SAD i Kina u kojima je energija znatno jeftinija nego u EU: u prvoj zemlji iz domaćih izvora, u drugoj iz Rusije. Tabela 2 pokazuje koliko su cene gasa niže u SAD u poređenju sa EU. Istovremeno, porezi su veći u Evropi: 27,8% na kapital i 21% na rad. Ovo su dva ključna faktora za firme koje posluju u novoj zelenoj visokoj tehnologiji. Nije nikakvo čudo što se takva preduzeća sele iz Evrope u SAD.

Tabela 2.

Problem sa procenom uticaja sankcija je što se one često fokusiraju na nanetu štetu zemlji na koju se odnose, a ne na postizanje ciljeva zbog kojih su uvedene sankcije. Sankcije nemaju uspeh jer dolazi do njihovog podrivanja od strane švercera. Srbija ima bogato iskustvo u ovom pogledu. Sve je dobavljivo ali po mnogo višim cenama i, u prvom razdoblju, u nedovoljim količinama. 

DŽozef Bajden, predsednik SAD je po rečima Rajana MkMakena sa Majzes Instituta jasno „objasnio ne samo da sankcije zapravo nisu odvratile Moskvu, već da bi građani SAD trebalo da plaćaju višu cenu za hranu kako bi podržali sankcije koje ne funkcionišu. … Bajden je sada jasno stavio do znanja: sankcije ne funkcionišu i one će vas učiniti siromašnijim. Ali svejedno moramo ih svakako zadržati.“ Dakle nikog nije briga o ljudima ljudi koji pate u zemljama u razvoju zbog poskupljenja hrane, đubriva i energije? Ove sankcije mogu izazvati nove i dodatne talase gladnih migranata prema Zapadu. Tada će biti problema za svakog.

San o „zelenoj industriji“

Evropska ekonomija se nalazi na neravnom putu „punom nezgodnih rupa“. Državni budžeti su prazni, a problemi sustižu jedan drugog: COVID-19; visoke cene i energetska kriza; povećanje uvoza iz Kine, povećano trošenje na vojsku (a ne na investicije ili obrazovanje) i mogući trgovinski rat sa SAD ako Donald Tramp postane američki predsednik 2025. Američka ekonomija nastavlja da privlači velike evropske, posebno nemačke, proizvođače . Na primer: Folksvagen, Mercedes, BASF, e-VAC Magnetics, ZF Friedrichafen i Merck su samo nekoliko industrijskih giganata koji imaju velike investicije u SAD. Ogromno domaće tržište u SAD, kao i izdašne američke subvencije novim ka  novim „zelenim industrijama“ privlače takve industrije iz EU. To je razlog za ozbiljnu zabrinutost jer je Evropa kontinent sa malo industrijskih giganata. 

Politika konkurencije i pravila evrozone sprečavaju EU da se takmiči sa SAD na ravnopravnoj osnovi u pogledu subvencija. Pored toga, visoke cene energenata (zbog sankcija Rusiji i uvoza mnogo skuplje alternativne energije iz SAD) i komplikovan sistem za dobijanje dozvola („zelenih sertifikata“) za proizvodnju, podstiču firme iz EU da pređu Atlantik ili se preseliti u Kinu. Da li „američki zeleni industrijski san“ postaje stvarnost, a „evropski zeleni industrijski san“ ostaje samo san? Da li bi ovo industrijsko takmičenje između dva rivala pogodilo Evropu do te mere da se evropska inustrija tako oslabi da će biti jako teško da se ikada oporavi? Emanuel Makron, francuski predsednik, jasno je upozorio 25.4.2024. da se „EU suočava sa „smrtnom” pretnjom ekonomskog kolapsa“.

Novi monetarni sistem

Ekonomske sankcije prema Rusiji su ozbiljno uzdrmale globalni monetarni sistem. Mnoge zemlje se pribojavaju sankcija u budućnosti pa postaju sve manje voljne da ih sprovode danas zbog bojazni da će im se sutra iste vratiti kao bumerang. Zapad je zaplenio 300 milijardi dolara legalno zarađenih ruskih rezervi. Ako se Zapad tako odnosi prema jednoj tako velikoj državi, šta mogu da očekuju male države? Međunarodni monetarni sistem je na prekretnici. Držanje dolara ili evra postaje sve više rizična aktiva. Ipak, dolar i evro će i dalje da dominiraju jer se značajnija alternativa za sada nije pojavila.

Državna konfiskacija legalno zarađenog privatnog novca nije uopšte strana u EU. Na Kipru je preko noći konfiskovana trećina novca sa svih računa iznad 100.000 evra 2013. Ako je ovo moguće u EU u kojoj je legalna privatna svojina svetinja, šta mogu da očekuju drugi? Ko je sledeći? Kina sa svojih 3.200 milijardi dolara koji se nalaze na Zapadu? Konfiskacija imovine pojedinaca je zbog istorijskog nasleđa ustavom zabranjena u Nemačkoj ako prethodno ne postoji sudska presuda. Ipak, alternativni monetarni sistem se javlja. Države trguju i vrše poravnanja u nacionalnim valutama, korišćenje kriptovaluta se širi, a postoje ozbiljne namere zemalja BRIKSa da se stvori i međunarodni novac koji će biti van uticaja i kontrole dolara i SAD. 

Zbog čega mnoge države odbijaju da primene sankcije?

Većina zemalja na svetu ne primenjuju zapadne sankcije prema Rusiji. Tu dolazi do ozbiljnog jaza između Zapada i većine zemalja na svetu. Zbog čega?

Razlog zašto većina zemalja na svetu ne primenjuje sankcije protiv Rusije ne mora da znači da te zemlje podržavaju ili se slažu sa Rusijom, iako pojedine zemlje to mogu. Mnoge zemlje, posebno u Africi, snažno se sećaju kolonijalnih vremena i ko ih je podržavao tokom borbe za dekolonijalizaciju, ali i posle nje. Ova globalna većina, koja obuhvata 85% svetskog stanovništva, često se opire Zapadu, posebno agresivnom i bahatom nametanju određenih (novih) zapadnih vrednosti i „nove kulture“. Pojedine od tih novih vrednosti su veoma važne i potrebne, kao što su zaštita životne okoline, demokratija ili obrazovanje devojčica. Neke druge vrednosti sa Zapada su dovedene u pitanje ili im se pruža otpor: oslobodite transrodnost u svojoj zemlji i, naravno, dozvolite uz to našim zapadnim farmaceutskim gigantima da vam prodaju hormonske i druge lekove za takve i druge aktivnosti, ili neće biti pomoći i ustupaka u trgovini i investicijama za vašu državu. 

Jedan primer za otpor prema Zapadu bavi se definicijom: šta je žena ili šta je njen identitet? Nova definicija žene, koju gura savremeni Zapad, može biti u sukobu sa kulturom i vrednostima u muslimanskom svetu ili na drugim mestima i kulturama. Ovo je važno za svakodnevni život: u koju školu ići; koji toalet koristiti; u koji zatvor poslati osuđenika; koju spavaonicu koristiti; ko može biti partner u braku; ko može da usvoji decu; i ko može biti mis na takmičenju lepote jedne zemlje. Pored toga, ovaj novi pritisak je posebno očigledan i poguban u ženskom sportu. Kako „preuređen“ i preobraženi muškarac može da se takmiči sa „originalnim ženama“ sa iskonskim ženskim telom i hormonima. Da li novi talas „novih žena“ uništava ženski sport? Posebno u rukometu, plivanju, fudbalu, dizanju tegova, boksu ili drugima. Ovo je jedan očigledan aspekt zbog čega postoji otpor prema Zapadu.

Mnoge zemlja u razvoju se okreću prema Kini, ali i Rusiji kao što je to sada očigledno u Africi. Kada se tako postave, ove zemlje zauzvrat dobijaju put, most, branu, aerodrom ili bolnice. I dug. Kada se okrenu prema Zapadu i bivšim kolonijalnim gospodarima, često dobijaju lekcije o ljudskim pravima, homoseksualcima, demokratiji i drugim pitanjima kao uslov za saradnju. I dug takođe. Pojednostavljeno rečeno, Kina želi da izgradi luke i da ima određeni uticaj, dok Zapad želi često da naoruža te luke i nametne svoj uticaj.

Zaključak

Da li su ekonomske sankcije delotvorne? To je teško pitanje jer treba imati jasna merila za uspeh. Britanski Ekonomist je bio jasan kada je napisao 11.02.2022. da se mnoge akademske studije slažu da „većina ekonomskih sankcija nije funkcionisala“. Nemačka nije bila sprečena da uđe u rat, dok vladari na Kubi, u Iranu, Severnoj Koreji, Siriji ili Venecueli nisu pokleknuli pred stranim pritiscima. U slučaju Rusije sankcije su očigledno propale. Za sankcije je potrebna primena, požrtvovanje i strpljenje. Ali ako meta sankcija ne promeni ponašanje, ako ne zaustavi ratove i ako stimuliše zločinačko ponašanje, koja je svrha nanositi štetu sam sebi? Sankcije izoluju ljude koji traže i žele promene: potreban im je kontakt, podrška, ohrabrenje, bodrenje i savez. Ovo je ideja koju je DŽon Mejnard Kejnz predložio u svom pismu Ligi nacija 1924. Ograničenja putovanja i viza deluju direktno protiv takvih predloga.

Rusija je pod neprekidnim zapadnim sankcijama više od jednog veka (uz malu pauzu tokom 1990ih godina) i izdržala je surove opsade Lenjingrada. Sankcije su najčešće išle u prilog Rusiji jer su naterale tromu rusku privredu da se probudi i koristi domaće resurse za industrijski i poljoprivredni preobražaj što se ogleda u povećanju proizvodnje, promeni njene strukture i ubrzanju stopa rasta. 

Postoje mnogi gubitnici i malo dobitnika od sankcija Rusiji. Gubitnici su Evropa (povećanje cena energije; smanjena konkurentnost proizvoda; selenje industrije u SAD; gubitak ruskog tržišta) i siromašne zemlje Afrike koje moraju da plaćaju skuplju hranu i energiju. Dobitnici su SAD i njihova vojna industrija, ali i dolazak „zelenih industrija“ iz Evrope. Drugi dobitnik je Kina. Ova zemlja dobija energiju po povlašćenoj ceni iz Rusije, snižava troškove proizvodnje, dalje povećava konkurentnost proizvoda, i širi svoju industrijsku proizvodnju.

Sve više u narodu na Zapadu buja pitanje: šta nama donose sankcije prema Rusiji? Da li se mi samopovređujemo? Da li su sankcije samoubestvena politika jer ne menjaju nista u Rusiji ili na terenu, a nama donose jasnu štetu? Profesor emeritus Robert Skidelski sa Univerziteta u Voriku je napisao:

„Na kraju krajeva, postoji još jedan miran model za poboljšanje međunarodnog i domaćeg ponašanja. Monteskje, Adam Smit, Ričard Kobden i mnogi drugi su tvrdili da razmena dobara, ljudi i ideja ima umirujući efekat. Sankcije rade direktno protiv ovoga. Kada zagovornici ovih kaznenih mera tvrde da je trgovina moguća samo između civilizovanih ljudi, oni ignorišu civilizacijski efekat same trgovine.“

I na kraju o Srbiji koja nije uvela ekonomske sankcije prema Rusiji i tu je u grupi najvećeg broja zemalja na svetu. Šta bi bilo da je Srbija uvela sankcije? Sa jedne strane, izgubila bi velikog prijatelja i poslovnog partnera, postala bi neprijateljska zemlja Rusije prema kojoj Rusija uvodi sankcije, a to je država sa pravom veta u Savetu bezbednosti u kojem bi Zapad rado razmontirao i ono što je ostalo od Srbije. Sa druge strane, da je uvela sankcije od EU bi na uobičajen način dobila nove i sve teže uslove na grbavom, krivudavom, neizvesnom i beskrajnom „evropskom putu“ koji se nikada neće završiti pristupanjem u EU, ne samo zbog toga što su uslovi za pristupanje Srbije nemogući za ispunjenje, već i zbog toga što se ne zna kako će EU da izgleda u budućnosti i da li će je biti.