Lukašenko – jedan neobičan eksperiment

Narednog meseca navršiće se 15 godina od dolaska na vlast Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije. Za tih 15 godina u Belorusiji se dogodilo pravo malo "privredno čudo". O tom čudu, o kontroverzama vezanim za beloruskog predsednika, i o sličnostima i razlikama Belorusije i Srbije reći ćemo nešto više pre svega uz pomoć uzbudljive knjige Dragomira Anđelkovića Istorija Belorusije (Una press, Beograd 2009).

Kada je Lukašenko 1994. preuzeo upravu Belorusija je bila zahvaćena ozbiljnom ekonomskom krizom. Bruto društveni proizvod (BDP) bio je pao za 40 posto u odnosu na poslednju godinu socijalizma, a kupovna moć stanovništva se bila prepolovila[1]. Inflacija je bila 40 posto mesečno, a prosečna plata 30 maraka[2]. Izgledalo je da Belorusija ne može da izbegne sudbinu upropašćenih i opljačkanih zemanja "tranzicije", kakve su bile Ukrajina, Moldavija, pak čak i Srbija.

Ipak, Belorusija je pod Lukašenkom sasvim neočekivano, sa stanovišta neoliberalnih ekonomskih dogmi i transnacionalne ideologije, krenula u drugom pravcu. Zemlja je do 2000. godine dostigla BDP iz doba socijalizma[3], a zatim nastavila da napreduje po stopi od 8 do 10 odsto godinšnje[4]. Radi poređenja, treba reći da je Srbija, sa sličnim brojem stanovnika i sličnom privrednom strukturom i razvijenošću iz doba socijalizma, danas (2009) još uvek znatno ispod BDP iz 1989[5]. Po nekim projekcijama (datim pre krize), uz sadašnji tempo rasta, Srbija može dostići svoj BDP/s iz 1989. tek negde 2018. godine[6]. U Belorusiji je, međutim, već 2008. BDP po glavi stanovnika dostigao 11.000 dolara (prema paritetu kupovne moći)[7], što je barem upola više nego u Srbiji[8]. Prosečna plata je u Belorusiji danas prešla 400 dolara (sa znatno većom kupovnom moći[9]), a inflacija je 2008. iznosila 8,4 posto[10]. Belorusija je za Lukašenka, takođe, otplatila i najveći deo inostranog duga iz ranijeg razdoblja. Ona danas nema više od dve milijarde dolara duga - deset puta manje nego što ga ima Srbija[11]. Što je najlepše, u Belorusiji postoji gotovo puna zaposlenost. Tamošnja stopa nezaposlenosti je, naime, svega 1,b odsto[12] - čak dvanaest puta manje nego što je u Srbiji (21,5 odsto[13])!

Kako je Lukašenko uspeo da napravi ovo čudo? Odgovor je jednostavan – oštrom borbom protiv korupcije i opreznom i pomalo konzervativnom ekonomskom politikom.

Treba reći da je Lukašenko pobedio na predsedničkim izborima 1994. kao potpuni autsajder upravo na antikorupcionom programu. Predsednik je trebalo da postane tadašnji premijer Vjačeslav Kjebič, koji je novi ustav (1994) napravio tako da su predsedniku dodeljena mnoga ovlašćenja. Ali, Lukašenko je već u prvom krugu dobio 45 posto glasova (Kjebič 17 posto), dok je u drugom krugu potukao Kjebiča sa 80:14 posto. Ovakav iznenadan uspeh Lukašenko, koji je nastupao kao samostalni (nestranački) kandidat, postigao je pre svega zato što se kao narodni poslanik istakao oštrim napadima na korumpirane političare. No, Lukašenko nije bio jedini političar u istoriji koji je na antikorupcionom programu došao na vlast. On je poseban po tome što je taj program ozbiljno shvatio i sve vreme ga dosledno sprovodio. Čim je preuzeo dužnost, Lukašenko je iskoristio velika ovlašćenja koja ima predsednik i očistio državni i privredni aparat od najkrumpiranijih kadrova.

No to su, u istoriji, radili i neki drugi populistički političari. Ali, oni su brzo počinjali da i sami stvaraju klijentističku mrežu, koja je postajala novi centar sistemske korupcije. Kod Lukašenka to, međutim, nije bio slučaj. Niti je on lično krenuo u bezobzirno bogaćenje, kao mnogi autoritarni vladari, niti je on to dozvoljavao svom okruženju. Čak i politički bliske ljude Lukašenko je uklanjao čim bi se otkrila neka zloupotreba ili pronevera.

Recimo, krajem 1999, Lukašenko je uhapsio dvojicu poznatih menadžera, Jurija Feoktistova, direktora Beloruske industrije čelika i Viktora Lagvinca, predsednika Kontogrupe. Obojica su bili sastavni deo nove upravljačke elite i obojica su uhapšena zbog korupcije. Slično je bilo i u slučaju hapšenja bankarke Vinikove, direktora “Fandoka” Taranova, direktora “Megateksa” Semenova, direktora uglednog kolhoza “Rasvet” Starovojtova, ministra poljoprivrede Leonova… “Biti rukovodilac danas u Belorusiji – to je najopasnije zanimanje”, duhovito je primetio jedan komentator.[14] Zato je u Belorusiji danas ne postoji "zavera elite", kao u Srbiji. Dok kod nas, bez obzira na stranačke boje, elita složno i sistematski isisava narodni dohodak i preuzima svu nacionalnu imovinu, u Belorusiji je čitav "etos" elite, upravo zahvaljujući drugačijem ponašanju državnog vrha, postao drugačiji. Tamo član elite mora mnogo više da bude okrenut dobru zajednice nego mafijaškom (političko-reketaškom) parazitizmu, ako uopšte želi da opstane na elitnom položaju.

Lukašenko se danas iz SAD i EU napada zbog mnogo stvari. Ali, ni najljuća opozicija, u zemlji ili inostranstvu, ne može da mu prigovori kako on, njegova porodica ili najbliži saradnici koriste vlast da bi se obogatili. Uopšte, po podacima Interopola, Belorusija je danas jedna od zemalja sa najmanje kriminala u svetu. Stopa kriminala, naime, u Belorusiji je čak deset puta manja nego u Danskoj![15] Sigurnost i jasna pravila igre jesu, dakle, upravo onaj povoljan društveni i ekonomski ambijent koji je najbolje odgovarao potrebama dugoročnog stabilnog razvoja, što je i prvi razlog privrednog uspeha Belorusije.

Drugi pak razlog bila je već spomenuta ekonomska opreznost u vlasničkim reformama i prestrukturisanju privrede. Privatizacija se u Belorusiji nije svela na sprintersku prodaju svih preduzeća stranim i domaćim špekulantima, odnosno na to da najveće "zlatne koke" privrede što pre pređu iz javnog u privatno vlasništvo. Država je u Belorusiji krenula u postepenu privatizaciju i to prvenstveno onih preduzeća koja u dužem razdoblju nisu bila uspešna ili za koje je procenjivala da posluju u oblasti u kojoj je privatni sektor efikasniji. Od ukupnog broja preduzeća u Belorusiji je privatizovano dve trećine njih, uglavnom manjih i srednjih firmi[16]. Ipak, jezgro industrije i poljoprivrede u Belorusiji je ostalo u većinskom javnom vlasništvu[17]. Beloruska industrija, zato, nije propala i "puštena niz vodu" kao "zastarela" i "neproduktivna". Njeni najzdraviji delovi su brižljivo očuvani i modernizovani. Tako je danas industrija Belorusije, dakle male zemlje slične Srbiji, i pored svih neoliberalnih mantri da takva zemlja može samo da se bavi uslugama, svetski poznata po svojim kvalitetnim industrijskim proizvodima kao što su damper "Belaz", traktor "Belarus" ili kamion "Maz"[18].

U Belorusiji javni sektor, takođe, ima jake pakete deonica i u bankama. Beloruske banke su orijentisane granski i jasno podržavaju posebne sektore domaće privrede[19]. Otuda investicije u belorusku privredu ne počivaju na stranim akvizicijama i pozajmicama, već na rastu štednje stanovništva[20]. Od 11 milijardi dolara investicija, koliko je recimo zabeleženo 2006, devet milijardi bilo je iz domaćih izvora[21]. Time je još jednom potvrđeno zapažanje bugarskog naučnika Ivana Krasteva da su "većina država koje imaju visoku stopu ekonomskog rasta ostvarile taj rast na osnovu domaćih rezervi, a ne stranih. (...)U Kini, neto suma direktnih stranih investicija čini samo 15% od ukupnih investicija. (...)Isto važi i za Singapur(...). Zaključak je da privreda jedne države mora imati visoku stopu domaće štednje kako bi se postigao brz privredni rast”[22]. Ali, da bi se domaća štednja upotrebila za razvoj domaće privrede (a ne za finansiranje kupovine strane robe), domaće banke moraju istinski da budu domaće. Jedna od razlika u privrednom ambijentu Srbije i Belorusije jeste upravo u tome što je u prvoj bankarski sektor u službi stranih proizvođača i trgovaca, a u drugoj u funkciji domaće industrije i poljoprivrede.

Pošto je, tako, beloruska privreda zadržala realnu osnovu (koju čine upravo industrija i poljoprivreda), tamošnji rast BDP se, dugoročno posmatrano, pokazao daleko održivijim nego u drugim, sličnim zemljama. I u Srbiji je, od 2001. do 2008. zabeležn rast BDP, ali on je počivao uglavnom na špekulantskoj i parazitskoj osnovi. U Srbiji je, naime, kako to lepo objašnjava Anđelković (211), industrija propadala, fabrike su zatvarane, proizvodnja je jenjavala, a jedino što je radilo bile su trgovina, bankarstvo i transport. Oni jesu pridonosili statističkom rastu BDP. Međutim, radilo se o tome da je uvoznički lobi domaćem tržištu liferovao masu strane robe, špediteri su tu robu prevozili, trgovina ju je prodavala, a banke građanima davale kredite da bi se ta roba što lakše kupovala. Rezultat je bio taj da je BDP formalno rastao, ali da je domaća proizvodnja bila sve manja i manja. I bez svetske ekonomske krize, bilo je samo pitanje dana kada će na kraju ceo taj statistički rast Srbije da nestane kao mehur od sapunice. U Belorusiji je, međutim, rast bio na mnogo zdravijim osnovama. Zato je budućnost privrede ove zemlje, čak i u uslovima zaoštrene svetske ekonomske krize, mnogo manje mračna što su prognoze za Srbiju.

Konačno, da li je Lukašenko sve ovo postigao po cenu "uvođenja diktature" u Belorusiju – kako mu se prebacuje iz mnogih zvaničnih krugova SAD i EU? To bi zaista bilo preterano i sasvim netačno reći. Lukašenko nije zabranio ni jednu stranku, nije čak osnovao ni svoju partiju. Ipak, on je ubedljivo i sa velikim odazivom birača pobeđivao na svim predsedničkim izborima i referendumima, kao što su njemu bliski poslanički kandidati trijumfovali na svim parlamentarnim izborima.

Na referendumu 1995. za Lukašenkov predlog da predsednik dobije ovlašćenje da može raspustiti parlament glasalo je 77 posto birača. Na referendumu 1996. za Lukašenkov predlog ustava glasalo je 88 posto od 84 posto birača koliko je izašlo na izbore. Na predsednički izborima 2001. Lukašenko je već u prvom krugu osvojio 76 posto glasova (pri izlaznosti od 83 posto birača). Na referendumu 2004, kojim je ukinuto ograničenje broja predsedničkih mandata, glasalo je 90 posto upisanih birača, a 77 posto njih je podržalo ukidanje ograničenja. Konačno, na predsedničkim izborima 2006. Lukašenko je dobio treći mandat sa 83 posto glasova već u prvom krugu.

Proamerička opozicija se žalila na izborne uslove. Ipak, treba reći da se čak ni ona nije tužila na brojanje glasova, već samo na nejednak tretman vlasti i opozicije na državnim medijima. Lukašenko je, naime, dopuštao opoziciji slobodno nadmetanje za glasove birača, ali mediji u javnom vlasništvu nisu svoju "nezavisnost" dokazivali zastupanjem neoliberalnih dogmi i ideologije transnacionalnog kapitala. Zato je beloruska opozicija, po savetu svojih stranih prijatelja, bojkotovala parlamentarne izbore 2000. godine, kao "nedemokratske". Međutim, posle pobede opozicije 2000. godine u Srbiji, procenjeno da se slični model izbornog prevrata može primeniti i na Belorusiju. Zato se tamošnja opozicija pojavila na parlamentarnim izborima 2004. sa velikim ambicijama da obori Lukašenka. Dogodilo se, međutim, da je na tim izborima opozicija pretrpela težak poraz i da nije osvojila ni jedno poslaničko mesto!

Reč je o tome da je beloruski izborni sistem dvokružni i većinski. U drugom krugu, između dva kandidata, birači su uvek glasali za kandidata koji nije bio protivnik Lukašenkove politike. Stranka iz koje je kandidat dolazio za birače uopšte nije bila važna (jer se na većinskim izborima ionako glasa za kandidata po imenu i prezimenu). Važno im je bilo samo to da se zadrži dotadašnja stabilnost i ekonomski razvoj. Zato su najčešće te, 2004. godine beloruski birači, na glasačkom listiću, zaokruživali ime nekog nestranačkog uglednika koji je podržavao Lukašenkovu politiku. Posle izbora ispostavilo se međutim da nestranački predstavnici čine čak blizu 90 posto izabranih poslanika[23]. Slično je bilo i na skupštinskim izborima 2008. Kako bi izbegla prebacivanja iz SAD i EU da "nema opoziciju u skupštini", vlast je čak počela da pomaže opozicionim predstavnicima kako bi bar neko od njih ušao u parlament. Na mestima na kojima su se kandidovali opozicioni prvaci, vlast je isticala po dva svoja kandidata kako bi se glasovi pro-vladinih pristalica podelili. Iako je, zahvaljujući tome, nešto više opozicionih predstavnika ušlo u drugi krug izbora, ipak ni jedan od njih nije uspeo da osvoji poslaničko mesto. Tako je danas beloruski parlament primer "bespartijskog pluralizma". Poslanici odgovaraju izbornoj bazi, a ne strankama i međusobno se sukobljavaju ne na stranačkim već na ciljno-instrumentalnim osnovama.

Takav politički poredak zaista ne spada u ono što se u tranzitološkoj literauri naziva "konsolidovana demokratija". Ali, to jeste oblik demokratije ("izborna demokratija") koji izgleda poprilično odgovara željama i raspoloženjima konkretnih građana neke političke zajednice – mnogo više nego što bi to bio bilo koji model propisan od strane vašingtonskih ili briselskih autoriteta. Slučaj Belorusije i Lukašenka je jedinstven slučaj među zemljama istočnoevropske tranzicije. On teško da može biti primer koji treba bukvalno oponašati. Ali, ono što može biti primer za ugled svim malim "tranzitornim" zemljama jeste tamošnje nerobovanje dogmama, hrabrost da se hoda vlastitim putem i nesumnjiva isplativost takve političke hrabrosti.

Belorusija je odlična pouka da ne treba slepo slediti svaku idelošku modu i svaki savet koji dolaze iz inostranstva. Sve to, naravno, treba znati. Ali samo mi, članovi neke političke zajednice, znamo vrline i mane, prošlost i sadašnjost, navike i mentalitet društva u kome živimo. A upravo od svega toga najviše i zavisi uspešnost primene neke ideje, nekog saveta. Upotrebiti vlastitu pamet i hrabro preuzeti odgovornost za sebe – to može biti pouka iz beloruskog slučaja. Možda će nešto od te pouke biti korisno i za Srbiju. Upoznajmo neortodoksne slučajeve, hrabro uključimo mozak i vredno radimo. I nešto od dobrih rezultata, kakve vidimo gde god se misli svojom glavom, pa i u Belorusiji, svakako da neće izostati ni kod nas.

Država posebnu pažnju posvećuje unapređenju sela. Sprovodi se plan o "hiljadu agrarnih varoši", to jest podizanje kvaliteta života u seoskim naseljima kroz uvođenje daljinskog grejanja, vodovoda, gasa, tople vode, kanalizacije i izgradnju škole, ambulante, vrtića, doma kulture, sportske sale, uslužnog centra i notarijata. Do sada je oko 700 sela dobilo takve sadržaje. (223)

Dok Srbija danas ima samo 5 savremenih lovaca bombardera (kao što je Mig-29), Belorusija ih ima 110! Ona ima vojsku od 65 hiljada regruta, koji služe vojsku od 12 do 18 meseci (zavisno od obrazovanja). (186)