Lenji saveznici

(The National Interest, 02.02.2009)

Izveštaji u medijima ukazuju na to da će predsednik Obama možda odustati od plana da zamoli američke partnere u NATO da obezbede veći broj vojnih trupa za misiju u Avganistanu. S obzirom na to koliko su vojno beskorisne bile mnoge formacije iz Evrope, možda će se ispostaviti da to i nije veliki gubitak. Međutim, malokrvno ponašanje nekih od evropskih članica NATO-a u Avganistanu, ukazuje na to da postoji mnogo veći problem. Realnost je da savezništva koje je Vašington toliko mukotrpno mamio sada se pre oslanjaju na simbolizam i tokenizam (1), nego što su značajni dodaci američkoj vojnoj moći. Neposredno nakon terorističkog napada 11. septembra, vlade zemalja članica NATO po prvi put u istoriji savezništva pozvale su se na član V – u kome stoji da napad na jednu zemlju članicu znači napad na sve ostale zemlje. Američke vođe su pozdravile evropska obećanja o pružanju podrške, i vojna kampanja u Avganistanu pod vođstvom SAD ubrzo je imala značajnu NATO komponentu.

Međutim, nije prošlo mnogo pre nego što su se pojavile sumnje u to koliko su evropski saveznici bili ozbiljni u vezi sa svojim vojnim učešćem u toj vojnoj operaciji. Zapravo, izgleda da je većina vlada NATO zemalja raspoređivanje svojih trupa tretirala pre kao slanje kadrova za humanitarno delovanje i rad na izgradnji nacije, nego kao na učešće u ratnim operacijama. Najteži deo vojnog tereta bio je prepušten snagama SAD i samo par drugih zemalja, na prvom mestu Kanadi, Britaniji i Holandiji.

Većina članica NATO-a je stavila razna ograničenja u vezi sa upotrebom njihovog vojnog osoblja. Nekima su zabranjene noćne operacije (koje su po sebi mnogo opasnije). Drugima je zabranjeno da budu raspoređeni u određene oblasti zemlje – preciznije rečeno, u oblasti gde dolazi do značajnih borbi i gde bi dodatne trupe mogle biti od nekakve koristi.

Nemačka po tom pitanju spada u najveće zabušante. Berlin je ograničio razmeštanje svojih trupa na severni region Avganistana, u kome bukvalno nema nikakvih sukoba. Uprkos stalnim molbama Vašingtona, nemačka vlada je odbila da povuče ta ograničenja. Ni to ne mora da bude neka šteta. U izveštaju nemačkog parlamenta iz decembra 2008. zaključeno je da državne trupe u Avganistanu najveći deo svog vremena provode u lenčarenju i ispijanju piva, i da je većina vojnika sada previše ugojena i van kondicije te da ne bi mogli da budu od koristi u vojnim operacijama.

Želja američkih saveznika da svoje trupe zadrže dalje od opasnog područja ne odnosi se samo na arenu u Avganistanu – niti kad smo već kod toga, samo na NATO saveznike. Sličan model je uočen i prilikom raspoređivanja južnokorejskih i japanskih snaga u Iraku. Seul je insistirao da njegove trupe budu stacionirane samo u iračkom Kurdistanu, za koji se zna da je najbezbednija oblast u zemlji. Ali vlada Južne Koreje je oličenje smelosti u poređenju sa japanskom vladom. Tokio je poslao svoje odbrambene SDF jedinice (Self-Defence Force) u Irak uz insistiranje da se delovanja tih trupa ograniče na ispunjavanje neborbenih zadataka. U stvari, japanske samo-odbrambene jedinice su morale obavezno da budu (od)branjene od strane trupa drugih savezničkih zemalja. Stoga, sa vojne tačke gledišta, japanski doprinos nije bio od koristi prilikom okupacije – zapravo, bio je dodatna obaveza.

Takve epizode ukazuju na to da je većina, navodno, američkih vojnih partnera više zainteresovana za tokenizam i simboličnu bezbednost nego za to da igraju značajniju ulogu u ratu. Vlade tih zemalja žele da pokažu kako su one dobri saveznici i “voljni“ učesnici u misijama koje vode SAD, a da se pritom izlažu vrlo malim ili još bolje nikakvim rizicima na bojnom polju. Takvo ponašanje može da umiri savest političkih vođa u savezničkim prestonicama, i može da se dopadne američkim političarima za koje je simbolizam mnogo važniji od suštine. Na taj način se može podvaliti čak i inače sumnjičavoj američkoj javnosti. Međutim, to je od slabe, ako je od ikakve, vajde američkoj vojnoj moći.

Čovek se ponekad zapita da li američki lideri veruju da bi zemlja trebalo da ima saveznike samo forme radi, po cenu toga da ti vojni partneri donose minimalni udeo na zajedničku trpezu. Zašto bi inače američki zvaničnici tolerisali tokenizam koji je očigledan u doprinosima saveznika u Iraku i Avganistanu? I zašto bi ti isti zvaničnici pokazivali takav entuzijazam povodom primanja novih malih, vojno beznačajnih članova u NATO savez?

Poslednja runda NATO ekspanzije primila je pod krilo takve moćne vojne sile kao što su Estonija, Letonija, Litvanija i Slovenija. Prema izdanju iz 2008. godine veoma cenjene publikacije The Military Balance, godišnji budžet za odbranu Estonije iznosi 386 miliona dolara, a u zemlji postoji 4,100 aktivnih vojnika na dužnosti. Brojke u Latviji su 475 miliona dolara i 5,996 vojnika; Litvanija, 470 miliona dolara i 13,850 vojnika; i Slovenija, 750 miliona dolara i 5,973 vojnika. Na prošlogodišnjem samitu NATO-a u Bukureštu, lideri alijanse dali su zeleno svetlo za prijem u članstvo Hrvatske i Albanije. Pristupom Hrvatske bi se dodalo 875 miliona dolara i 17,660 vojnika, dok bi Albanija pridodala 208 miliona dolara i 11,020 vojnog personala.

Sveukupno gledano, takve članice potroše manje na svoju vojsku za godinu dana nego što Sjedinjene Države potroše u Iraku za dve nedelje. Prava je misterija kako bi primanje takvih vojnih pigmejaca u Alijansu moglo da poveća bezbednost Sjedinjenih Država. Zapravo, pošto kod nekih od ovih zemalja postoje ozbiljne tenzije sa susedima, one ne samo da nisu vojno relevantne, već je i sama njihova bezbednost otvoreno ugrožena, što bi Sjedinjene Države moglo da uvuče u nepotrebne sukobe.

Političari Sjedinjenih Država moraju da budu mnogo realističniji što se tiče upotrebne vrednosti savezništava. Saveznici sami po sebi nisu ni dobri ni loši. Međutim, američki zvaničnici ne bi smeli da se pretvaraju kako saveznici daju značajan vojni doprinos - kad činjenice govore drugačije. Simbolička i tokenizam bezbednost od male je praktične koristi, a opet, to je nivo pružanja „savezničke pomoći“ koji je suviše rasprostranjen kod svih američkih saveznika.

Ted Galen Karpenter, potpredsednik za studije odbrane i spoljne politike na Institutu Cato, autor je osam knjiga  o međunarodnim odnosima, dopisni urednik u The National Interest.

Fusnote: 

1. Tokenizam (toke-nism) – sleng sa prenesenim značenjem koji se koristi da opiše situacije u kojima npr. marginalne grupe ili deca imaju mogućnost da kažu svoje mišljenje, a istovremeno imaju malu mogućnost da izaberu sadržaj, način komunikacije, ili da utiču na samu organizaciju događaja. U modelu “lestvica participacije” koji Rodžer Hant primenjuje u merenju stepena učešća dece u odlučivanju, a koji se sastoji od sedam nivoa, tokenizam predstavlja treći nivo participacije (prvi i drugi su manipulacija i dekoracija), i opisan je kao “imaju mogućnost da kažu svoje mišljenje, ali malu mogućnost da utiču na glavne odluke i tok događaja”, prim.prev.