Lekcije Iraku od bivše Jugoslavije

Predsednik DŽordž W. Buš nedavno je posetio Sloveniju na samitu SAD i Evropske unije. Slovenija je jedina uspešna priča koja je nastala iz nasilnog etničkog raspada Jugoslavije 90-ih, posle okončanja Hladnog rata. Razlozi njenog uspeha, i manjak istog u nekim drugim novim državama nastalim od sada pokojne Jugoslavije, trebalo bi da se imaju u vidu za političke odluke u dalekom Iraku.

Nažalost, 90-ih godina, nasilje tokom raspada Jugoslavije težilo je da bude direktno proporcionalno etničkoj raznolikosti geografskog entiteta. Slovenija - etnički, verski, kulturno i jezički najhomogenija od bivših jugoslovenskih država – pretrpela je najmanje nasilja tokom raspada. Posle rata za nezavisnost od Jugoslavije 1991. koji je trajao samo 10 dana i odneo samo 70 života, Slovenija je politički i ekonomski procvetala. Nasuprot tome u etnički i verski raznovrsnijoj Hrvatskoj, došlo je do snažnog nasilja tokom rata za nezavisnost koji je usledio. Još gore, etnički i verski najheterogeniji deo bivše Jugoslavije – Bosna – doživela je brutalni civilni rat u kome su počinjena najgora zverstva u Evropi posle Drugog svetskog rata. Zapadne sile, predvođene Sjedinjenim Državama su se umešale i primorale strane na mučni Dejtonski mirovni sporazum.

Glavni razlog zbog koga u Bosni od 90-ih nije ponovo izbio građanski rat je stvaranje decentralizovane Bosanske države koje je bilo predviđeno Dejtonskim sporazumom. Takav sporazum o upravljanju dozvoljava svakoj grupi – Srbima, Hrvatima i Muslimanima – da imaju samostalnu upravu i pravo veta na odluke slabe centralne vlasti. Struktura nije savršena, ali je pomogla da se spreči dalja erupcija međuetničkog pokolja.

Iako geografski, kulturno, etnički i verski daleko od bivše Jugoslavije, Irak je, kao i Bosna, veštačka država sa mnogo etničkih podela. Baš kao i u Bosni, politički ispravni Zapadni dobročinitelji – od kojih neki istorijski uveravaju da decentralizovana autonomna uprava etničkih grupa čini „aparthejd“ – želeli bi jaču centralnu vlast u Iraku. Zapravo, već decentralizovana vlast u Iraku treba da dozvoli još veću autonomiju etnički i plemenski zasnovanim instancama.

Razlika između aparthejda – u kome jedna dominantna grupa silom sprovodi rasnu, etničku ili sektašku separaciju koristeći prinudna sredstva – je mnogo drugačija od ogranišenja za autonomnu upravu koje su dobrovoljno stvorile etničke grupe. Mi u bogatim Sjedinjenim državama možda nismo izabrali ovaj tip dobrovoljnog upravljanja na etničkim osnovama – iako Sjedinjene Države imaju dobrovoljno etničke ili radikalno homogene oblasti – ali to može biti jedino sredstvo za postizanje male količine stabilnosti u nekim razvijenim zemljama namučenim krvavim međuetničkim nasiljem.

Nažalost, mnoge oblasti u Iraku su postale homogenije zbog nasilnog etničkog čišćenja. Međutim, vraćanje izbeglica svojim kućama verovatno bi samo ponovo rasplamsalo krvoproliće. Ako se, umesto toga, stvore novi autonomni regioni, možda će biti neophodno da se obezbedi podsticaj da ih dobiju i da se ljudi zaglavljeni sa „pogrešne“ strane granice, trajno premeste u sigurnije oblasti.

Kratkoročno, Sjedinjene Države su smanjile nasilje u Iraku. To je, međutim, postignuto pojačavanjem nacionalno-sektaškog identiteta – na primer, naoružavanjem i obukom bivše sunitske gerile i šiitskih članova narodne vojske i oslanjanjem na Iran da posreduje u prekidu vatre sa šiitskom milicijom Muktada al-Sadra. U isto vreme, Sjedinjene Države su zahtevale da se te iste strane pomire i podele kontrolu centralne vlasti.

Imajući u vidu da u istoriji Iraka, jedna grupa – suniti dominira u mašineriji centralne vlasti i koristi je da ugnjetava druge grupe – Kurde i šiite – te grupe će se verovatno boriti oko bilo koje značajne centralne vlasti. Stoga, da bi se sprečio sveopšti građanski rat kada SAD konačno izvuku svoj prst iz brane i povuku svoje vojne snage iz zemlje, moć iračke vlade će verovatno morati da bude smanjena na slabu konfederaciju autonomnih regiona zasnovanih na dobrovoljnom plemenskom i etničkom udruživanju. Pa čak i tada, najbolje čemu Irak može da se nada je nesigurna stabilnost – slična onoj koju je svojom slabom konfederacijom stekla Bosna.

21. jun 2008.

http://www.antiwar.com/eland/?articleid=13024