Kretanje u prazno

Izjave i parole više ne važe. Energetska sigurnost – definisana kao pouzdane zalihe za razumnu cenu, dobijena na način prihvatljiv za životnu sredinu – više nije obezbeđena. Svi predsednički kandidati glasno izjavljuju da će smanjiti našu zavisnost od inostrane nafte i da će, kao bonus, smanjiti emisiju ugljenika. A ipak, ti isti političari su uglavnom prevideli ozbiljan problem. Čineći to, oni rizikuju propuštanje značajne mogućnosti.

Na ivici smo krize proizvodnje nafte – u kojoj će rast svetske potražnje nafte nadmašiti zalihe. Ako se sadašnji trend nastavi, očekuje se da će se ovo dogoditi posle 2012.

Bitno je dodati da svet ne ostaje bez nafte, već je ovo donekle problem proizvodnih mogućnosti, delimično zbog razočaravajućih rezultata istraživanja tokom poslednjih godina kao i zbog neodgovarajućih investicija država proizvođača. Kada se to pomeša sa konstantnom i sve većom potražnjom u Sjedinjenim Državama i novom potražnjom u Aziji i Bliskom Istoku, stvoreni su uslovi za krizu zaliha. Apetiti SAD-a za benzinom i sve većom potražnjom nafte i gasa u Kini pokazali su se iznenađujuće otporni na visoke cene. Svet trenutno potroši oko 85 miliona barela dnevno, što se povećalo u odnosu na 83 miliona pre deceniju, i u budućnosti će mu trebati više nafte.

Rezultat krize zaliha biće energetska nesigurnost – nepouzdane zalihe po mnogo višim cenama. Osetiće se nostalgija za danima kada je benzin koštao tri dolara po barelu, ali razgranatost će biti mnogo ozbiljnija. Kada je OPEC povećao svoje cene za četiri puta između 1973. i 1975. godine, Sjedinjene Države su doživele šesnaestomesečnu recesiju sa smanjenjem BNP za skoro 5% i stopom nezaposlenosti od 9%. Duboka ekonomska recesija na svetu bi mogla da ozlojedi i produbi međunarodnu nestabilnost, sa potencijalnim konfliktom oko zaliha između država OECD i velikih korisnika koji se pojavljuju, kao što su Kina i Indija.

Bez velikih pokušaja konzerviranja energije (ne samo u SAD-u), uticaj krize zaliha će biti ogroman, sa naglim skokom cena koji će dovesti do velikih ekonomskih obaveza i perturbacija . Vlade bi manevrisale kako bi obezbedile retke zalihe nafte, sa potencijalno razarajućim geopolitičkim rezultatima. Ovakvi trendovi su već vidljivi: sve proizvođačke države se sada osećaju samouvereno i manje zavisno o tradicionalnoj sili. Uloge su se iznenada zamenile. Uvoznici energije su sada oni koji pokorno mole. Kada je predsednik Kine, Hu Jintao, napustio Vašington proleća 2006, njegovo odredište je bila Nigerija. Isto tako, japanski premijer, Šinzo Ave, odleteo je za Saudijsku Arabiju posle nedavne posete SAD-u.

Vreme je da političari počnu sada da planiraju, sa hladnim, trezvenim i nekompromitujućim pristupom. Možemo li, međutim, biti sigurni da će se ovo dogoditi? Već smo videli kako su se, kada su cene goriva naglo skakale, besni potrošači protivili dodatnoj ceni energije i programima za očuvanje životne sredine, a političari su dolazili u iskušenje da ponude brza rešenja za smanjenje bola. Zaista, od energetske krize 70-ih i ranih 80-ih, Vašington je težio slaboj energetskoj politici ohrabrujući potrošače i obeshrabrujući proizvodnju. Političari su ohrabrivali potrošnju jeftinom energijom i stvaranjem podsticaja za kupovinu benzina, veću upotrebu vozila i izgradnju sve većih i neefikasnijih kuća.

Što se tiče zaliha, u zemlji i inostranstvu stvorene su ogromne površine nedostupne za proizvodnju nafte i gasa. Sjedinjene Države su jedina zemlja – čak uključujući i države osetljive na čovekovu okolinu kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Norveška i Francuska – koja do te mere ograničava ispitivanje nafte i gasa. Površina istočnog Meksičkog zaliva koja sadrži milione barela nafte i gasa je nedostupna iz čisto političkih razloga. Zadovoljavanje industrije nekretnina i turizma na Floridi je bilo značajnije od energetske sigurnosti SAD-a.

Pored toga, političari masi bacaju „crveno meso“ obećavajući da će kazniti naftnu industriju zbog njenih ogromnih profita, prelazeći preko sitnog problema da se većina tog profita ni ne stvara u Sjedinjenim Državama. U stvari, proizvodnu krizu kroz nedostatak investicija ne izazivaju naftne kompanije nego države proizvođači kao što su Venecuela, Meksiko, Iran i Rusija. Nacionalne naftne kompanije sada kontrolišu skoro 80% svetskih rezervi, ostavljajući glavnim zapadnim multinacionalistima pun pristup od samo 6%. Uprkos narodnjačkim uzvicima, međunarodne naftne kompanije su najefikasniji proizvođači energije. Pogrešne politike prema njima mogu imati nenamerne posledice smanjenja proizvodnje i povećavanja cena. Neočekivane takse će skoro sigurno umanjiti domaću proizvodnju, što teško da je inteligentni ishod kada se suočavamo sa krizom proizvodnje.

Političari su prihvatili etilalkohol kao politiku koja je dobra za potrošače, okolinu i poljoprivrednike. Budimo iskreni: etilalkohol je odličan program finansijske pomoći za poljoprivrednike, ali je to multimilionsko odvraćanje kao energetsko rešenje, i greška za cenu hrane i okolinu. Cene kukuruza su se više nego utrostručile od kraja 2005. uprkos rekordnim žetvama, i koristi etilalkohola za okolinu izgledaju sve više neizvesni kada ispitamo velike količine energije, vode i đubriva koje naši poljoprivrednici koriste za proizvodnju kukuruza. Ipak Kongres – kao kralj Knut koji naređuje plimi – sada želi da se poveća proizvodnja biološkog benzina od sedam na trideset šest miliona galona godišnje. Nažalost, mi nemamo tehnologiju, zemlju, niti vodu da proizvodimo tu količinu.

Brutalna činjenica je da mi ne znamo kako da neutralizujemo naftu sa drugim gorivom na potrebnom nivou. Dozvolite mi da ponovim ovo: ne postoji alternativni energetski eliksir koji čeka da bude otkriven. Tako da, ako ne možemo povećati zalihe nafte, moramo smanjiti potražnju – najidealnije kroz efikasnost i konzervaciju.

Ali opet vidimo kako politika obmanjuje ekonomiju. Politika Vlade treba da ohrabruje rešenja, ali ne da nalaže konkretna rešenja i tehnologije – posebno ne one za koje rade lobisti.

Ironično, političari imaju značajnu mogućnost koju kontrolišu ali su njom loše upravljali – a to je energetsko istraživanje. Dok svi kandidati podržavaju energetsko istraživanje i žele da ga prošire, oni ignorišu slabe rezultate Vladine investicije od preko 50 miliona dolara tokom poslednjih 25 godina. Protraćen novac je nesreća, ali je protraćeno vreme tragično. Kongres na energetsko istraživanje gleda kao na političku svinjariju koju treba proširiti na miljenike i distrikte. Na primer, finansiranje istraživanja o solarnoj energiji se raspodeljuje, često u malim sumama, na tuce institucija sa različitim nivoima sposobnosti u različitim kongresnim distriktima. Međutim, da bi bilo uspešno, energetsko istraživanje zahteva fokusiran program sa jasnim prioritetima, pod upravom ozbiljnih, obrazovanih ljudi koji koriste inovacije, nadmetanje i saradnju u rešavanju problema. Bilo je uspešnih vladinih inicijativa od Projekta Menhetn tokom 40-ih, svemirskog programa 60-ih i do stvaranja interneta od strane Defense Advanced Research Projects Agency . Uspeh je moguć samo uz minimalno mešanje politike.

Politički stav je neizbežan u svakoj kampanji, i energija i životna sredina će naravno dobiti svoj deo. Ali posle ovogodišnjih izbora moramo odmah početi da radimo na energetskim rešenjima, što neće biti ni lako ni bezbolno. Inteligentna politika energije i očuvanja životne sredine će obuhvatiti održavanje zaliha, poboljšavanje efikasnosti, smanjenje jačine emisija i fokusiranje na istraživanje. Proizvođači, preduzeća, pobornici zaštite životne sredine i potrošači se moraju složiti oko radnog i nepartijskog rešenja.

I, iako bi ova kriza mogla da dovede do međunarodnog konflikta, takođe nam je potrebna međunarodna saradnja. Energetska politika nije više „domaće“ pitanje, i Sjedinjene Države ne mogu biti „nezavisne“. Nafta je svetsko tržište koje utiče na svaku državu. Sjedinjene Države i njeni partneri će morati da uspostave više konstruktivnih odnosa sa nacijama koje proizvode energiju – držanje pridika i hvalisavost neće uspeti. OPEC je pokazao na svom nedavnom sastanku da neće biti nateran na povećanje proizvodnje samo zato što Vašington to traži. Činjenica je i to da danas OPEC ima veoma malo kapaciteta da poveća proizvodnju.

Treba nam veća volja da uložimo trud, upravljamo istraživanjima i delimo tehnologije – uključujući i one koje promovišu veću energetsku efikasnost i produktivnost okoline – sa raznolikim potrošačkim nacijama, uključujući i države kao što su Kina i Indija, sa kojima Sjedinjene Države mogu imati značajne razlike u mišljenju po drugim međunarodnim pitanjima. Mora biti stvoreno poverenje da ćemo zbog energije sarađivati, a ne takmičiti se.

Za sve ovo će biti potrebno više liderstva i zrelosti a što nijedna partija do danas nije pokazala. Mora doći do promene mantra-kampanja, ne samo u stvaranju politika „osetljive“ energije i zaštite životne sredine, već i u pronalaženju političke volje da se ona sprovede.

J. Robinson Vest je bivši pomoćni sekretar u Ministarstvu za unutrašnje poslove i predsednik PFC Energy, Inc., strateški savetnik za svetsku energiju.

25.04.2008. The National Interest