Krah Evrope

Rat u Ukrajini jeste prekretnica na geopolitičkoj karti sveta, ali ni rat  ni prekretnica nisu bili nepredvidljivi. Naime, oni su samo ishod procesa koji je bio započet posle hladnog rata. To je proces sa dve faze: prva, koja je trajala jednu deceniju (1990-2000), a prepoznatljiva je kao svetska hegemonija jedne države i jedne vojne alijanse (SAD-NATO); i druga, koja je trajala od 2000. godine do sadašnjeg ukrajinskog rata, a karakteriše je pad politike unipolarnosti i kontraofanziva ranjenog hegemona.

Druga faza je završena i već smo svedoci podele sveta na američki i neamerički deo. Do sada prepoznatljive političke konotacije – zapad i istok – više nisu od koristi. Mapa nove podele, uz moguće korekcije, ispisana je glasanjem u Generalnoj skupštini UN (2. mart) o rezoluciji koja je osudila ruski napad na Ukrajinu. Ako brojimo države koje su glasale, rezulat je 141 za, 5 protiv, 34 uzdržane. Kada brojimo stanovništvo, rezultat je ugrubo 75% : 25% u korist zemalja koje nisu prihvatile američki diktat. U pogledu teritorije, razmer je otprilike isti. U nekvantitativnom smislu, imamo vrlo specifičnu sliku: sve zemlje koje su glasala za osudu Rusije su proameričke po njihovim zvaničnim orijentacijama. Sa druge strane, od 39 zemalja koje se nisu priključile američkoj inicijativi malo njih se mogu označiti kao proruske. One su glasale slobodno. Za tvrdnju da nije bilo slobodnog glasanja na proameričkoj strani test pitanje je, kako bi se provele zemlje koje bi glasale suprotno Americi. Iskustvo i zdrav razum mogu da potvrde da je najveći broj zemalja koje su glasale „za“ to učinio iz straha od američke odmazde. Takvo test pitanje  primenjeno na Rusiju nepotrebno je, jer se na ovoj strani nije glasalo za Rusiju nego protiv Amerike i njene svetske hegemonije.

SAD preko Evrope vodi opaku igru eliminacije Rusije sa geopolitičke karte. Ili, da budemo precizniji – to čini preko Evropske unije i nekoliko država Evrope koje formalno ne pripadaju Uniji, ali pripadaju NATO-savezu (Britanija, Norveška, Turska). Još konkretnije, čak i ako tiha političko-vojna agresija SAD-NATO na Rusiju, koja traje najmanje jednu deceniju, ne bi uspela, Evropa bi se definitivno podelila po američkoj strateškoj liniji Baltik-Crno more

Zašto tekst koji treba da se bavi Evropom počinjemo sa Amerikom? Odgovor je gotovo samorazumljiv. SAD preko Evrope vodi opaku igru eliminacije Rusije sa geopolitičke karte. Ili, da budemo precizniji – to čini preko Evropske unije i nekoliko država Evrope koje formalno ne pripadaju Uniji, ali pripadaju NATO-savezu (Britanija, Norveška, Turska). Još konkretnije, čak i ako tiha političko-vojna agresija SAD-NATO na Rusiju, koja traje najmanje jednu deceniju, ne bi uspela, Evropa bi se definitivno podelila po američkoj strateškoj liniji Baltik-Crno more. To bi u svakom slučaju bio  američki uspeh, premda tek pod „B“. Primarni pristup (pod „A“) je Ukrajina u NATO. Tada bi Rusija morala da vodi rat sa NATO-om kako bi sačuvala Krim i stanovništvo u donjeckoj i luganskoj oblasti. Tim povodom, zanavek bi se bavila svojim golim opstankom i pretvorila se u velikog državnog bogalja. To je, zapravo, osnovni cilj današnje američke akcije za koju Ukrajina služi kao jarac za razbijanje kapije.

Podelu Evrope po varijanti A ili B ističemo iz istorijskih razloga. U poslednjih sto i više godina, to bi bila četvrta podela. Prva dva svetska rata vodila su se povodom podela Evrope, koju su forsirale najpre sile Osovine, pa potom sile Trojnog pakta. Ishod Drugog svetskog rata nije bilo prevazlaženje evropskog neprijateljskog jaza nego novu podelu, koja je obeležavala naredne četiri i po decenije kontinenta. Završetak hladnog rata za Evropu nije značio oporavak od unutrašnjeg neprijateljstva, već njegovo održanje u novom ključu. Tek je labavljenje posthladnoratovskog „novog svetskog poretka“, dakle prva decenija novog veka, celoj Evropi dala šansu da egzistira na normalan, mirnodopski, čak kooperativan način. To je bilo vreme dobrih odnosa između EU i njenih država članica, s jedne, i Rusije, s druge strane. Došlo je do ubrzanog razvoja trgovine i investiranja. Kapital se kretao u oba pravca (samo je Nemačka u Rusiji imala otvorenih 7. 000 firmi). Turizam je obostrano cvetao, a kulturna razmena bila je na visokom nivou. EU, i posebno Nemačka, rešila je pitanje snadbevanja gasom.

Sve to pokazalo se nepodnošljivim za SAD koja je, zauzeta ratovima sa muslimanskim zemljama – Avganistan, Irak, Sirija, Libija – i brigom povodom kineskog konkurentskog napredovanja, Evropu ispustila iz oka. Tada je smišljen izraz „energetska sigurnost“ i tom burgijom započelo je veliko američko rovarenje po Evropi.

Sa američkog stanovišta, Evropi je namenjen konflikt, a ne mir i saradnja sa Rusijom. U tom smislu, Amerika je Evropskoj uniji samo namenila ulogu, ali za njeno ispravno igranje Unija i njene države članice morale su same da se potrude

Sa američkog stanovišta, Evropi je namenjen konflikt, a ne mir i saradnja sa Rusijom. U tom smislu, Amerika je Evropskoj uniji samo namenila ulogu, ali za njeno ispravno igranje Unija i njene države članice morale su same da se potrude. I tako je, posle komandnog pucnja Amerike, među njima započela trka na kratkoj stazi. Ali, to je bila samo prva, najkraća trka na stazi koja se zvala ukrajinska gasna kriza, nekoliko godina pre Majdana. Na cilj je stigao prvi onaj ko je Rusiju proglasio krivcem zbog zaustavljanja gasnog toka (inače u svojini Gasproma) na teritoriji Ukrajine (?!). Ko bi drugi najbrže istrčao ovu trku do Britanije, tog velikog američkog nosača aviona u blizini evropske obale. Potom se trčalo na sve duže staze. Od kijevskog Majdana (kraj 2013), preko državnog udara i nacističkih paravojski, egzemplarnog spaljivanja ljudi u Odesi, do oružanog nasrtaja na rusko homogeni istok zemlje, sve to na maratonu osmogodišnjeg građanskog rata.

Sa kijevskim Majdanom započinje vreme praktičnog samonegiranja Evropske unije kao nekakvog panevropskog činioca, čime se Unija kitila od kraja hladnog rata. Doduše, Unija je u tom pogledu imala jednu generalnu probu, u SR Jugoslaviji 1999, kada se uredno postrojila iza SAD u jednom pravom agresorskom poduhvatu, razume se s one strane međunarodnog prava

Sa kijevskim Majdanom započinje vreme praktičnog samonegiranja Evropske unije kao nekakvog panevropskog činioca, čime se Unija kitila od kraja hladnog rata. Doduše, Unija je u tom pogledu imala jednu generalnu probu, u SR Jugoslaviji 1999, kada se uredno postrojila iza SAD u jednom pravom agresorskom poduhvatu, razume se s one strane međunarodnog prava. Povodom Ukrajine, od ekonomskih sankcija Rusiji (2014) do neograničenih sankcija danas, EU se u potpunosti izgubila u američkom prisilnom poretku. Ona je postala istočni prekookenski krak Amerike na evroazijskom kopnu, ključan geostrateški prostor imperije koja živi dokle ratuje. Kao periferni deo Imperije, Unija se ni o čemu ne pita i više nema dana kada neki od njenih vodećih ljudi ne ulože trud i žrtvu pred nogama sizirena. Posle više godina i decenija kolebanja, EU se definitivno katapultirala sa Venere na Mars, da bi verno služila njegovim ratnim spektaklima.

Načelno govoreći, mir u Evropi zavisi samo od odnosa Evropske unije i Rusije. Štaviše, u toj relaciji, EU ima prednost i više odgovornosti od Rusije. Jer, nije postojala tendencija širenja Rusije prema EU nego je ta tendencija išla  obrnutim smerom. Rusija ovde nije predstavljala smetnju. Ne postoji ni jedan državni akt ili izrečen stav ruskog zvaničnika o protivljenju širenju EU. A ona je već Ugovorom iz Mastrihta (1992-3) proklamovala da svaka evropska država može postati članica EU ukoliko ispuni kriterijume integracije (član „O“ Ugovora koji se u svim potonjim revizijama zadržao, kao čl. 48). Tada  se još uvek mislilo da je reč o kriterijumima unutrašnjeg (ekonomskog, političkog i pravnog) prilagođavanja država kandidata složenom i naprednom sistemu Unije. Pored toga, Unija je započela eru zajedničke spoljne i bezbednosne politike koja je trebalo da reflektuje njenu specifičnu ulogu u novom međunarodnom okruženju.

Ali, pravac ovih planova pošao je drugim putem od projektovanog, tj. deklarisanog. U politiku proširenja EU umešao se faktor tzv. kolektivne zapadne bezbednosti koji je oblikovan u Briselu-NATO, a ne Briselu-EU. Ovaj drugi Brisel poslužio je samo kao dobar paravan za planove prvog. Prijem u Uniju bar polovine država prethodnog komunističkog uređenja rukovodio se pre geopolitičkim razlozima u okviru tzv. kolektivne bezbednosti nego finim ali zahtevnim integracijskim uslovima. Zato se Unija neobuzdano širila prema istoku i istom trasom švercovala NATO-robu u plavom pakovanju sa žutim zvezdicama.

Rusija nije bila naivna da poveruje da je sve uredu sa širenjem Unije na istok sledeći goluba sa maslinovom grančicom. Ali, u to vreme, a to je prva decenija novog veka, postojala je solidna dinamika dobrosusedskih odnosa na obostranu korist i zadovoljstvo. Ipak, Putinov upozoravajući govor na mirovnom forumu u Minhenu 2007. godine stavio je na znanje prisutim liderima iz EU da Rusija mora da bude oprezna, jer je u finom omotu međusobnog uvažavanja prepoznala prekoatlantsku ruku grabeži. Bilo je više nego očigledno da nove države članice, njih jedanaest iz bivših komunističkih režima, imaju najpre da se učlane u NATO a tek onda u EU. Isti imperativ čeka i nove kandidate iz centralnog Balkana, a većina njih je i pre vremena ispunila ovaj conditio sine qua non. Taj uslov je u međuvremenu izgubio svoj prvobitni smisao – pristupanje Uniji. Naime, stanje stvari sa ovim i bilo kojim drugim uslovom pristupanja EU je takvo da ispunili ga / neispunili, isto im se hvata. Niko od njih ne može da postane punopravan član EU iz prostog razloga što ona više nema kapicetet širenja. Na talogu ostaje samo ono što je suštinski važno NATO-u a ne EU – ulazak u periferni prostor prekookeanske istočne Amerike.

Najzad, EU, kao i svaki vazal, sada mora da pokaže najveći borbeni entuzijazam u filigranski ograničenoj odbrani vojno zaposednute Ukrajine, time što će je neštedimice snadbevati oružjem. Dirljiva scena rituala sa obožavanom žrtvom

Ukrajina je trebalo da bude najveći korak Amerike-Nato ka pobedonosnom zaokruživanju Rusije. Kakve bi to trebalo da ima veze sa Evropskom unijom? I te kakve; ona ovde ima višestruku ulogu. Najpre, njene sirene treba da svojim bajnim pesmama uspavaju ukrajinski narod i tako opijenog nahuškaju ga na one za koje tvrde da stoje na putu njegove istorijske sreće. Potom, ako stvar krene naopako, ako ova mekana taktika na da rezultat, Evropska unija treba za zavede drakonske sankcije Rusiji, mnogo veće od oni „klasičnih“ uvedenih 2014. godine. Naravno, reći će neko, tim sankcijama prethodio je ruski vojni upad u Ukrajinu, te se tako agresor kažnjava za, pazimo, kršenje međunarodnog prava. Tačno je da je ovde međunarodno pravo prekršeno, ali celokupna natovska državna kompozicija poslednja je koja o tome može da sudi. Osim toga, ona je vinovnik ruskih robusnih aktivnosti u Ukrajini izazvanih višegodišnjim pitonskim kruženjem oko Rusije ne da bi je pomazila nego da bi je zadavila. Najzad, EU, kao i svaki vazal, sada mora da pokaže najveći borbeni entuzijazam u filigranski ograničenoj odbrani vojno zaposednute Ukrajine, time što će je neštedimice snadbevati oružjem. Dirljiva scena rituala sa obožavanom žrtvom.

Kao i u prethodna tri istorijska slučaja cepanje sveta polazi od cepanja Evrope. Ali i to je – i za Evropu i za svet – bolji scenario nego onaj koji je podrazumevao svet kao poredak sa hegemonom, koji njime vlada pretnjom i praksom permanentnih vojnih pohoda 

Kako god se ovaj rat završio, Evropa će biti raspolućena na dve krvavo zavađene strane. Odgovorno tvrdim da je tome kriva Evropska unija. Kriva je zato što je sebi dopustila da igra po tuđim taktovima na području zajedničke zemlje: zemlje-kontinenta koju deli sa drugim. Nikakva uteha nije nadolazeća stvarnost raspolućenog sveta, takođe na dva neprijateljska dela. Naprotiv. Kao i u prethodna tri istorijska slučaja cepanje sveta polazi od cepanja Evrope. Ali i to je – i za Evropu i za svet – bolji scenario nego onaj koji je podrazumevao svet kao poredak sa hegemonom, koji njime vlada pretnjom i praksom permanentnih vojnih pohoda.

Negde još uvek imam iluziju da je sve ovo moglo da se izbegne da je Evropska unija bila na nivou zadatka koji joj je nametnuo istorijski trenutak i poziv sopstvenog uticaja devedesetih godina prošlog veka. Tada se ništa dobro nije moglo očekivati od trijumfalno samozaljubljene Amerike, još manje od raspadnute Rusije. Da je mislila na Evropu kao celinu, nezavisno od pitanja o ekskluzivnom proširenju, možda bi se centar sveta, ako hoćemo i zapada, vratio u svoju evropsku kolevku. Umesto toga, panevropsku mirovnu ideju sahranila je upravo EU koja joj nije dorasla.