Kineska Komunistička partija je više zaslužila Nobela

U toku tog perioda, Kina je učinila svetom stabilnost (sopstvenu i planetarnu), kao nezamenjivu vrednost. Nestabilnost (čitaj – rat), je nespojiva sa ciljem Partije, koja namerava da Kina bude razvijena svetska sila sredinom ovog veka. Tako je Kina pokazala opreznost u odnosima sa Tajvanom i vojnim garnizonima SAD smeštenim u Aziji. Ustvari, ćutke je prihvatila to američko prisustvo znajući da tima umiruje svoje azijske susede, i umanjuje jedinstveni šok od uspona same zemlje.

Komunistička partija Kine je zemlju izvukla iz izolacije, i ona sada igra glavnu ulogu u globalnoj ekonomiji. Njen nepopustiv interes za ekonomski rast stvorio je tražnju esencijalnu za razvoj, i pokazao je njen značaj za izvlačenje sveta iz ekonomske krize iz 2008. godine. Samo su krediti Kine omogućili da SAD izdrže svoj deficit, a zahvaljujući robi made in China američki potrošači su sebi omogućili dobijanje dividendi od Wal-Marta.

Simbioza između SAD i Kine, uzajamno poverenje možda isuviše kompleksno da bi se razotkrilo, verovatno je najistaknutiji faktor međunarodnog mira koji trenutno vlada u svet. Takva uzajamna zavisnost nije postojala za vreme bipolarnog sveta u toku Hladnog rata između SAD i SSSR-a.

Nikada pre dominantna svetska sila nije imala toliko poverenja u svog mogućeg zamenika na tom mestu. Ta nit koja povezuje najznačajniji odnos na svetu, pokazuje da promene na vlasti u 21. veku mogu da budu manje nasilne nego one iz 20. veka. Pogled na značaj koji je rat imao za brzi uspon SAD, pokazuje koliko je neuobičajeno mirno išao uspon Kine.

Dajući prednost politici neintervencionizma, sledeći svoje ekonomske interese sa sistematskim intenzitetom (posebno pri međunarodnoj kupovini sirovina), i odgovarajući na energičan mada zakasneo način na narodni bes zbog radnih i pitanja zaštite životne sredine, Komunistička partija Kine je sigurno uvela jedan autoritarni režim uz više inteligencije i fleksibilnosti nego bilo koja druga diktatura u Istoriji. Na taj način, svom narodu je donela nezmislivu dobit. Ujedno, to je cvetu donelo i mir. Dakle, rekao bih da ima više nego dovoljno razloga da se Nobelova nagrada za mir dodeli kineskoj Komunističkoj partiji. Njeni uspesi su fundamentalni.

Mada, naravno, ova priča ima i drugu stranu, i to nije samo brutalnost pri masakru zbog protesta u korist demokratije na trgu Tjenanmen iz 1989. godine. Ništa (ni razaranje životne sredine, ni prava na ličnu svojinu, ni rastuća nejednakost), nije moglo da se prepreči na putu galopirajućeg ekonomskog napretka.

Jednopartijski režim zavisi od crvenog članstva, izdržavanog po svaku cenu. Prva od njih sprečava bilo kakav direktni izazov vlasti Partije. Hrabri zahtev Liua za političkom liberalizacijom u Pismu 08 i njegov veoma poznati poziv («trebalo bi da prestanemo da reči ocenjujemo kao delikt»), doneli su mu zatvorsku kaznu od 11 godina. Vlada ga je optužila da «direktno kleveće i da podstiče i druge na rušenje državne vlasti» sopstvene zemlje.

Istinu govoreći, jedino što je Liu uradio je objavljivanje određenih vrednosti kada je tvrdio da «nikakva sila ne može da uguši ljudsku želju za slobodom». Čini mi se da je na dugu stazu u pravu, i kineska Komunistička partija to zna. Ali ona ne voli da se mnogo govori o njenom opsesivnom, agilnom i briljantnom programu stabilnosti radi kineskog razvoja.

S vremenom, u Kini će biti više sloboda, ali predviđam da neće postojati jedna višepartijska demokratija. Ova Nobalova nagrada je značajno dostignuće na tom putu. Svetskom miru je potrebna kineska Komunistička partija, ali su mu takođe potrebni hrabri ljudi ka što je Liu, kako bi terali vođe svoje zemlje ka sve većem otvaranju. Trebalo bi da odmah bude oslobođen, jer je njegov jedini «delikt» to što je gledao dalje od horizonta.

(Njujork Tajms)

preveo: Branislav Đorđević