Kejganovi snovi

Neokonzervativni komentatori imaju nesrećnu sklonost da svet obojen u razne nijanse sivog i pokušavaju da svedu na stroge, crno-bele tonove, ne ostavljajući prostora za nijanse i složenost. Mada ovo često može da proizvede inspirisanu retoriku, to je loš način za jednu supersilu da vodi strategiju.

Najnovija knjiga Roberta Kejgena, Povratak istorije i kraj snova (The Return of History and the End of Dreams), razmatra niz problematičnih trendova – uključujući povratak Rusije, uspon Kine i jenjavanje trećeg talasa demokratizacije – i stvara jedan manihejski narativ po kojem će dvadeset i prvi vek biti definisan titanskom borbom između dece demokratije i dece autokratije. To je jedan raspaljujući, vatreni borbeni poklič. Nažalost, on predstavlja karikaturu onoga što se dešava u stvarnom svetu. A kada bi eventualna buduća administracija DŽona Mekejna koristila ovaj tanki tom kao vodič za veliku strategiju, šteta koja bi bila naneta globalnom položaju Sjedinjenih Država mogla bi da bude katastrofalna. Pokušaj sabijanja američkih prijatelja u jedinstvenu ''osovinu demokratije'' mogao bi da upropasti mnoge vitalne odnose naše zemlje. A terati zemlje poput Kine i Rusije da formalizuju svoje odnose i aktivno se angažuju na stvaranju globalnog anti-američkog bloka bilo bi suludo. Do sada je njihova saradnja u postavljanju prepreka nekim američkim ciljevima bila oportunistička i nasumična. Da li zaista želimo da podstaknemo pojavu jedne evroazijske antante?

Ovim se ne minimiziraju ili ignorišu problemi na koje Kejgen sa pravom skreće pažnju. Rusija i Kina ne dele zajednicu vrednosti sa Sjedinjenim Državama niti dele američki pogled na svet, pogotovu po pitanju kako bi međunarodni poredak trebalo da bude izgrađen. Za razliku od sveta kakav je postojao 1994, sada su se pojavile i druge države koje imaju znatno veće mogućnosti ograničavanja naše slobode delovanja. To je svet koji je postao daleko više frustrirajući za Amerikance, koji su smatrali da je kraj Hladnog rata rešio sva pitanja.

Zapravo, jedna od ozbiljnih slabosti ove knjige leži u pretpostavci da je ''identitet'' određene zemlje, bilo da je ona ''demokratija'' ili ''autokratija'', jedan od najvažnijih faktora – ako ne i najvažniji – u određivanju njene spoljne politike – čak i iznad vitalnih nacionalnih interesa.

Uzmimo na primer tretman francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija. Da, on jeste više pro-američki nastrojen od svog prethodnika. Ali Sarkozi je posvećen sopstvenoj viziji trans-atlantskih odnosa, koja ne obuhvata nikakvu vrstu globalne asocijacije demokratija. On takođe ima različito stanovište kada je reč o tome kako Francuska – i, dakle, Evropa – treba da se odnosi prema Rusiji i nekim severnoafričkim nedemokratskim zemljama. Godinu dana nakon njegovog izbora, Atlantska zajednica se pita u kojoj se meri, zapravo, Sarkozi pokazao ''Amerikancem''. Ispostavlja se da su rezultati na tom polju decidno šaroliki, i da su polja neslaganja sa Sjedinjenim Državama težila da budu ona za koja je Sarkozi smatrao da se tiču kritičnih francuskih interesa.

Istinski test teze da posvećenost neke zemlje određenom obliku vladavine određuje njenu spoljnu politiku je Indija. Međutim, rasprava koja se u ovoj knjizi vodi na temu Indije neobično je neiznijansirana. Indija je svakako demokratija. Ali Indija takođe sebe vidi kao zemlju u razvoju, azijsku silu, globalnu silu u nastajanju i jednog od vođa pokreta nesvrstanih. Indija deli sa Rusijom i Kinom veru u važnost visoko centralizovanog oblika vladavine koja od države čini vrhunski autoritet legitimizacije (na njenoj Konstitutivnoj skupštini objavljeno je da je Indija ''integralna celina, njen narod jedan narod koji živi pod jedinstvenim imperijumom koji potiče od jedinstvenog izvora...'') – čak i kada je ona spremna da državu poveri procesu izborne trke. Zajedno sa dobrim delom neevropskog sveta, Indija veoma mnogo polaže na državni suverenitet i teritorijalnu celovitost.

Dakle, spoljna politika Indije je neobično slojevita. Kejgen se sa odobravanjem osvrće na indijsko učešće u zajedničkim mornaričkim vežbama sa Sjedinjenim Državama, Japanom i Australijom tokom 2007. kao znak jačajućeg svrstavanja demokratija protiv autokratija. Međutim, to je samo jedna strana slike. Dobar deo indijske vojne opreme koja je upotrebljena u tim ratnim igrama zajednički se proizvodi sa Rusijom. Indija se redovno svrstava uz Kinu protiv Zapada po raznim pitanjima vezanim za klimatske promene i energiju; ona nastavlja, u vreme kada je ovaj članak pisan, da se protivi nezavisnosti Kosova na osnovu zaštite državnog suvereniteta i teritorijalne celovitosti; indijski ministar spoljnih poslova se redovno sastaje sa svojim ruskim i kineskim kolegama u trostranom rusko-indijsko-kineskom (RIK) formatu a kasnije ovog meseca, u Jekaterinburgu u Rusiji, po prvi put će se sastati četiri ministra spoljnih poslova BRIK zemalja – Brazila-Rusije-Indije-Kine. A kada je reč o obezbeđivanju resursa neophodnih za podsticanje indijskog privrednog rasta, ne manje od Pekinga Nju Delhi je spreman da posluje sa autokratijama širom sveta. Nakon što je Kejgenova knjiga već otišla u štampu, Indija je primila u posetu iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada.

Na kraju knjige, ''problematično ponašanje'' Indije takođe dovodi do pitanja da li bi SAD imale veću toleranciju za jednu demokratsku Kinu u usponu. Možda u pogledu nekih unutrašnjih pitanja – mada se ni indijska demokratija ne usteže da upotrebi silu radi suzbijanja domaćih nemira. Ali jednoj demokratskoj Kini američki stavovi u vezi raznih međunarodnih pitanja ne bi bili ništa prihvatljiviji nego što bi bili autokratskoj Kini. Niti bi se kinesko-indijski rivaliteti automatski ublažili, baš kao što se indijsko-pakistanska neprijateljstva nisu smanjila čak i kada su demokratske vlade sedele i u Nju Delhiju i u Islamabadu. Zapravo je otopljavanje odnosa usledilo tek nakon vojnog udara 1999. Takođe moram izraziti neslaganje sa njegovom tvrdnjom u ranijem delu knjige da se ''jedna demokratizujuća Rusija nije plašila Sjedinjenih Država niti proširenja saveza demokratije'' – što je zapanjujuća izjava. Tokom 1980-ih i 1990-ih Rusija je izjavljivala da NATO ili treba da se raspusti ili treba da dozvoli Rusiji prijem u svojstvu punopravnog člana, koji bi bio konsultovan po svim pitanjima. Ne mogu da nađem zvanične izjave koje podržavaju ovu tvrdnju – a dodatno me ne uverava ni činjenica da se Kejgenova fusnota vezana za ovu izjavu ne poziva na neki ruski dokument već na Frensisa Fukujamu.

Demokratija je važna; vrednosti su važne. Ali oni nisu jedini faktor.

Međutim, u ovom radu nema mesta za nijanse sivog. Sve se na kraju svodi na binarni izbor. Ili podržavamo autokratije ili podržavamo demokratije. Ali stvari nisu tako jednostavne, kao što je DŽin Kirkpetrik [ američki ambasador u UN za vreme Rejga nove administracije – prim. prev. ] shvatila pre više od trideset godina. Rejgan je radije podržavao autokratu poput generala Čun Du-hvana u Južnoj Koreji nego demokratske aktiviste koje su zahtevale brzu demokratizaciju, delom zato što je osećao da je Čun postavljao osnovu za stabilan prenos vlasti, počev od ustava iz 1981. koji je ograničio predsednika na jedan mandat. Rejgan je tada morao da brani svoj stav od ponekad veoma živih i oštrih kritika od strane Kongresa. (Rejgan je imao sličan pristup prema Čeng Čing-kuou u Tajvanu, a taj pristup je takođe bio u osnovi njegovog verovanja da će filipinski predsednik Ferdinand Markos možda takođe započeti sa reformama.) Većina Evropljana danas preferira modernizaciju Rusije koju predvodi Putin i koja će se verovatno nastaviti pod Medvedevim nad mogućnošću neke ''Crveno-Braon'' diktature koja bi upravljala Rusijom; Sjedinjene Države su signalizirale da preferiraju modernizaciju u Kazakstanu i Azerbajdžanu, čak i pod nedemokratskim vladarima, nad iznenadnim, brzim promenama.

Odnosi zasnovani na interesima ostaju najbolji način vođenja američke spoljne politike, pogotovu u svetu u kojem se ekonomska i vojna moć akumuliraju oko nekoliko centara. Zajedničke vrednosti mogu da pomognu učvršćivanju takvih odnosa ali ne mogu da budu njihova zamena. Uprošćeni poziv poput ''demokratije sveta, ujedinite se'' nije upalio tokom NATO samita u Bukureštu, i ima ograničenu privlačnost među južnim demokratijama u usponu, poput Indije, Južne Afrike i Brazila.

Globalni položaj Amerike održavaju ne samo njeni saveznici već čak i zemlje za koje se sada ne može jasno reći da li su prijatelji ili neprijatelji (poput Kine) zbog koristi koje one iz toga vuku. Kejgen je u pravu – većina država ne želi da preuzme vodeću ulogu Sjedinjenih Država. Ali one su sad spremnije da obuzdavaju Sjedinjene Države ili da povećaju cenu američkih akcija ako smatraju da se Vašington ponaša kao disfunkcionalni hegemonista ili ako neposredno ugrožava njihove interese.

Ocenjujući Kejgenov rad, pada napamet savet Lija Hemiltona [dugogodišnjeg republikanskog kongresmana, sadašnjeg potpredsednika Komisije o 11. septembru i člana Saveta za domovinsku bezbednost predsednika SAD – prim. prev.] : ''Svi naši politički potezi treba da budu sposobni da prođu osnovni test pragmatizma: ne samo u smislu kako predlozi zvuče u govorima ili šta bi se njima postiglo uz pomoć neograničenih sredstava – već kako se oni ispoljavaju u praksi.'' Na kraju, nisam ubeđen da imamo strategiju koja bi nas vodila ka uspehu.

Nikolas K. Gvosdev je urednik časopisa The National Interest.

08.05.2008. The National Interest