Kavkaske poruke Evropi

Stari kontinent je podeljen oko tumačenja krize u Gruziji. Mnogo ozbiljnija je, međutim, najava da se Moskva, po ugledu na Vašington, okreće sopstvenim interesima, kako na vojnom tako i na ekonomskom planu. 
Rusija ima svoje strateške interese u Evropi i svetu i nema nameru da od njih odustaje, mogle bi sažeto da se interpretiraju izjave najviših zvaničnika najveće države na svetu – predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina. Unipolarni svet ka kojem teže Sjedinjene Američke Države, praćene nekolicinom evropskih saveznika, nije ostvariv i ne sme da zaživi, odlučni su u Moskvi. Pomenuti stavovi, izneti su uoči jučerašnjeg vanrednog zasedanja šefova država ili vlada članica Evropske unije u Briselui definitivno su Evropljanima natovarili novu muku na pleća.
Sada je već sasvim jasno da je kratkotrajni rusko-gruzijski rat na Kavkazumnogo šta iz korena promenio. Uspavana Evropa preko noći se suočila sa dramatičnom činjenicom da ono što je započela u slučaju Kosova i Metohije ima svoj neumitni tok kojem, za sada, nije moguće sagledati kraj, ni odmeriti posledice. Priznavanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Moskve postalo je činjenica (čak i sa pravne strane) sa kojom briselske birokrate tek treba da se uhvate ukoštac.
Gruzijska kriza pretvorila se tako u prelomnu tačku evropske sadašnjosti. Suočavanje sa novom Rusijom, ma koliko ozbiljno najavljivano još tokom predsednikovanja Vladimira Putina, kao da je mnoge zatekla. Oni koji suverujući u jednopolarnost sveta sopstvene nacionalne interese poistovetili sa interesima SAD (poput Velike Britanije, baltičkih zemalja ili tzv. novoevropljana), oštro su reagovali na pojavljivanje dve nove države pod patronatom Moskve na Kavkazu. I to baš na prostorima za koje su pomenuti unipolarci bili ubeđeni da su već odavno pod njihovom šapom. Pozivi na uvođenje sankcija Rusiji, zamrzavanje njenog članstva u klubu G8, odlaganje potpisivanja novog strateškog dogovora o saradnji Brisela i Moskve, punili su stranice zapadne štampe.

Kavkaska poruka

Sa druge strane, grupa zemalja predvođena Francuskom, Nemačkom i Italijom, kao da jedublje shvatila „kavkasku poruku”. Svesni da Evropa teško može da postoji bez Rusije (kao i Rusija bez Evrope) Sarkozi, Merkelova i Berluskoni su spremniji da stvari osmotre iz pragmatičnijeg ugla. Njima teška retorika ne izgleda primereno za ovaj trenutak. Posebno posle jasno izrečene spremnosti Rusije da na svaku vrstu sankcija odgovori adekvatnim delovanjem kojim će zaštititi sopstvene strateške interese.
Mnogi ruski, pa i zapadni, analitičari, svesni su da ponovo ojačana naslednica nekadašnjeg Sovjetskog Saveza nema pravo da ostane u zapećku svetskih zbivanja. Po njima, došlo je vreme da se jasno istakne šta je to u svetu što u Kremlju smatraju strateškim interesima. Kako sadašnjim tako i budućim. Na koju stranu treba gledati, gde tražiti prijatelje a koga tretirati kao neprijatelja i potencijalnu opasnost. A Evropljani su u toj priči stavljeni u istu ravan sa Kinom, Indijom, Pakistanom, Iranom...
Pre nekoliko meseci, u izjavi za naš list, ugledni ruski geopolitičar Aleksandar Jurjevič Dugin istakao je da Rusija mora da prihvati politiku dvostrukih standarda kakvu praktikuju SAD. To znači da ako strateški državni interesi zahtevaju da se na jedan način dela u jednoj situaciji, to ne mora da bude obavezan recept i za druge slučajeve. Gledajući iz perspektive Srbije, kavkaska priča mogla bi se pokazati upravo kao uvod u takvu politiku.
Nešto od novog duha koji je proizvelo kratkotrajno rusko-gruzijsko ratovanje osetilo se pre neki dan i u tadžikistanskoj prestonici Biškeku, na samitu lidera zemalja članica Šangajske organizacije za saradnju. Mada su pojedini učesnici ovog skupa izrazili zabrinutost dešavanjima u Gruziji, niko od njih nije osporio pravo Moskve na onakvo delovanje kakvo je viđeno u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Ako pri tome imamo u vidu da većina učesnica samita u Biškeku i sama muku muči sa separatizmom, ostaje kao neskrivena poruka da te stvari moraju da budu rešavane na drugačiji način od onoga kakav su SAD predstavile u Srbiji, preciznije, na Kosovu.

Zajednički interes

Upravo to dovodi Evropljane pred nerešivu enigmu. Stari kontinent ne može da deluje kao izolovano ostrvo. Za to nema ni tehnološku moć ni dovoljno sirovina. Evropska unija je po ko zna koji put pokazala da je birokratska organizacija bez prave moći da samostalno reaguje. Uostalom, nije uzalud ruski premijer Vladimir Putin nedavno izjavio da će se, ako EU ne uspe da se sabere u svom delovanju, okrenuti na dijalog sa Vašingtonom.
A nemoć Evrope pokazala se u Gruziji u svom punom obimu. Kada su vojnici Mihaila Sakašvilija krenuli u blickrig na Južnu Osetiju, kada su rakete počele da padaju na Chinvali a ljudi u panici krenuli u bežaniju ka severu, ka Rusiji, niko u Briselu nije pozvao u zaštitu civilnog stanovništva, dece, staraca... Da li su Evropljani spremni za neki novi Haški tribunal na kojem bi bili optuženi gruzijski predsednik i njegovi vojni savetnici, uključujući i američke? Ili možda komandanti ruskih jedinica koje su razbile Sakašvilijeve snove o ujedinjenju Gruzije? Ili će dve hiljade poginulih u Osetiji ostati samo statistički podatak?
Teško je verovati da Evropa u ovom trenutku može da nađe unutrašnju snagu i odgovori na sva pitanja. Toga su svesni i njeni lideri i sa tim saznanjem su se okupili u Briselu. Kao i sa saznanjem da se svet menja u pravcu na koji nisu računali. Podela na interesne sfere SAD i Rusije mogla bi da sruši evropsku kuću do temelja. Tako nešto sigurno nije u zajedničkom interesu ni Britanaca ni Francuza ni Nemaca ni Italijana... Problem je, međutim, što se sada jasnije nego ikada ranije vidi da zajednički interes na Starom kontinentu, kakav god bio, u stvari i ne postoji.
[Politika 02/09/2008.]