Jubilej u senci debakla

Bivši gradonačelnik Moskve i jedna od najharizmatičnijih političkih ličnosti postsovjetske Rusije Jurij Mihajlovič Luškov obeležava ovih dana dva značajna datuma: sedamdeset peti rođendan i godišnjicu političkog debakla. Dvadeset i osmog septembra prošle godine Luškov je, po odluci predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, smenjen s dužnosti gradonačelnika Moskve, na kojoj se nalazio gotovo dve decenije. U obrazloženju je rečeno da je ,,izgubio poverenje predsednika”, što je politički veoma teška kvalifikacija.

Ta dva datuma su samo povod, ali ne i osnovni motiv za pisanje ovog teksta. Jurija Mihajloviča poznajem lično, više puta sam se s njim susretao, uzimao mu izjave, razgovarao s njim. Ostavio je na mene utisak sposobnog, energičnog i odlučnog čoveka vedrog duha i veoma prijateljski raspoloženog prema Srbiji i srpskom narodu.

Da podsetim: u vreme bombardovanja SR Jugoslavije, u Moskvi je održana manifestacija pod nazivom ,,Beograde, mi smo tvoja braća”. Na stadionu ,,Lokomotive” odigrana je fudbalska utakmica između estradnih umetnika dveju zemalja, a u timu Moskve igrao je i gradonačelnik Luškov. Iako već duboko zašao u sedmu deceniju, odigrao je celu utakmicu, koja se završila – kako to i dolikuje prilici – nerešenim rezultatom. Posle utakmice, dok je manifestacija još trajala, Luškov se popeo u ložu. Pokrio je glavu mokrom maramicom jer je sunce pržilo. Pitao sam ga da li se umorio. ,,Nije lako trčati sa ovom decom”, rekao je Luškov. Sa stadiona je posle utakmice krenulo desetak šlepera s humanitarnom pomoći Srbiji.

Sve to zajedno podstaklo me je da napišem ovaj tekst, apsolutno ne zalazeći u pozadinu Luškovljeve političke aktivnosti i motive njegovog smenjivanja s vlasti. Uostalom, ako moskovska štampa naširoko piše o ovim datumima i životu Jurija Mihajloviča, sada penzionera, zašto bi to bilo uskraćeno meni, koji – to ne skrivam – gajim lične simpatije prema ovoj, po mnogo čemu jedinstvenoj ličnosti na ruskoj političkoj sceni u poslednje dve decenije.

Pojedini ruski novinari nazivaju ga ,,prvi kačket Rusije” jer se Jurij Mihajlovič retko može videti bez kačketa na glavi, na kojoj, uzgred, nema gotovo nijedne vlasi. ,,I sada imam kačket na glavi”, kaže Luškov reporteru Komsomolske pravde, koji mu je telefonirao.

Novinar se začudio kada je Luškov lično podigao telefonsku slušalicu u svom privatnom stanu u Moskvi. „Govorkalo se da ste u inostranstvu, da ste možda u Londonu, gde borave vaša supruga i ćerke”, kaže reporter. „Ne, još sam ovde, a rođendan ću obeležiti u Austriji. Doći će moji prijatelji – Josif Kobzon (pevač i legenda sovjetske i ruske estradne umetnosti), možda Cereteli (sovjetski i ruski vajar svetskog glasa) i druge poznate ličnosti, zatim glumci, pevači i humoristi, iako je ovo više vreme za sarkazam”, kaže Luškov.

Bivši gradonačelnik Moskve odbija poređenje sa sovjetskim liderom Hruščovom iako kaže da im je zajednička crta ogromna radna energija. „Tek kada sam otišao u penziju, izračunao sam da mi je ostalo još oko 500 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora”, kaže Luškov.

Luškov napominje i da se tek sada, kao penzioner, oseća kao slobodan čovek bez ogromnih pritisaka i obaveza. „Sada sam običan Moskovljanin, sam vozim auto i upadam u saobraćajnu gužvu pa se vozim po dva-tri sata dok ne stignem do cilja”, kaže Luškov i nastavlja: „Idem u pozorište, zanimam se sportom i posvećujem drugim običnim stvarima. A što se tiče visokih političkih i drugih funkcija – pljujem na to. Običan sam čovek, rođen u teškim vremenima u naselju od baraka. Počeo sam da zarađujem u šesnaestoj godini radeći kao dvornik (specifično rusko zanimanje – nešto između pazikuće i čistača, ili oboje istovremeno). I kada sam počeo da studiram, zarađivao sam parče hleba kao dvornik.” (I predsednik Dmitrij Medvedev je u jednoj nedavnoj izjavi rekao da je počeo radni vek kao dvornik).

Luškov kaže da je sada dekan i predavač na fakultetu za rukovođenje velikim gradovima na Međunarodnom univerzitetu u Moskvi. Plata mu je jedna rublja mesečno. Ali Luškov se ne žali. Nije bivši gradonačelnik ruske metropole siromašan čovek, zaradio je za svoj radni vek i za sebe i za potomke.

Za sve ovo vreme otkako je smenjen s položaja gradonačelnika, od građana nije čuo nijednu lošu reč. Kaže da dobija mnogo pisama, da mu, kada se pojavi u pozorištu, aplaudiraju a on se naslađuje takvim stavom građana prema njemu. „Ali to nije moja zasluga. Mi Rusi smo bolećiv narod, uvek želimo da zaštitimo uvređenog. To je u našim genima.”

Sada i čita dosta, za šta ranije nije imao vremena. „Čitam Gribojedova. A znate li da to nije njegovo pravo ime? On je u stvari Gržibovski, potiče iz poljske porodice koja se doselila u Rusiju.”

Luškov dosta i putuje. Nedavno je bio u Vašingtonu, na njihov poziv. Sa suprugom je bio i u Peruu da vide piramide i upoznaju se s kulturom Inka. „Uvereni smo da su tamo boravili vanzemaljci”, kaže Luškov.

Bivši gradonačelnik Moskve je i poznati pčelar. U kalušskoj oblasti ima 200 košnica – celo gazdinstvo. Zna da vrca med, koji potom poklanja dečjim ustanovama. „Od pčela treba da učimo organizaciju života”, poručuje.

Razume se da je neizbežno pitanje novinara bilo i ono o njegovoj supruzi Jeleni Baturinoj, doskora najbogatijoj ženi u Rusiji. Bila je vlasnik firme „Inteko” i razvila veliki biznis. Posle smenjivanja Luškova, njeni poslovi i imetak u Rusiji drastično su opali. Imovina joj je prošle godine procenjena na 2,9 milijardi dolara, a danas na ,,samo’’ 1,1 milijardu. Sada se nalazi tek na 94. mestu među ruskim bogatašima.

Luškov kaže da se njegova supruga sada bavi biznisom u inostranstvu – u Londonu, Maroku, Austriji, Češkoj, Kazahstanu. ,,Radi se o poštenom i talentovanom čoveku, koji Rusiji, izgleda, nije potreban”, kaže za svoju suprugu Jurij Mihajlovič.

Luškov ima dva odrasla sina iz prvog braka i dve ćerke studentkinje iz braka s Jelenom Barurinom. Jedan sin mu je bio na nekom od rukovodećih mesta u „Gaspromu”, ali je posle očevog smenjivanja ,,bio zamoljen” da ode s tog položaja. Drugi sin našao je biznis u poljoprivredi.

Ćerke – starija Jelena (19) i mlađa Olga (17) – studirale su na MGU u Moskvi, ali su, po Luškovljevim rečima, zbog raznih neprijatnosti, pa i pretnji, s majkom prešle u London. Jelena je nedavno na testu iz engleskog jezika, koji je neophodan za upis na univerzitet, dobila 8,5 od devet mogućih bodova, što dobijaju kandidati kojima je engleski maternji jezik. Osećaju nostalgiju za domovinom i održavaju vezu s drugaricama preko interneta. Olga je nedavno tražila od drugarica da joj pošalju razglednice ,,na ovo kišno ostrvo”.

Jurij Mihajlovič nije klonuo duhom. Kaže da obnavlja kolekciju kačketa. Obavezno će poneti bar nekoliko komada u Austriju, gde će slaviti rođendan. Naime, rekli su mu da je tamo već pao sneg. „A ja volim prohladno vreme. Već odavno ne pijem alkohol i ne pušim. Pridržavam se režima ishrane koji ne dozvoljava gomilanje kilograma. Drugim rečima, ne prežderavam se. A naveče uopšte ne treba jesti ništa.”

Ko poznaje Luškova, zna da će bivši gradonačelnik Moskve preboleti ovaj težak politički debakl. Nalaziti se pune dve decenije u političkom vrhu velike zemlje i preko noći biti uklonjen, i to još s kompromitujućim obrazloženjem, to, svakako, nije prijatno osećanje.

Luškov se još jednom nalazio u sličnoj situaciji: krajem devedesetih godina, kada je u tandemu s Jevgenijem Primakovom konkurisao na visok položaj, on za gradonačelnika a Primakov za šefa države. Određeni politički centri iz Jeljcinovog okruženja organizovali su neviđenu kampanju protiv njih dvojice, posle čega je Primakov odustao od predsedničke kandidature. U kampanji, posebno na prvom kanalu ruske televizije, uz aktivno učešće tada poznatog voditelja Sergeja Dorenka, čule su se najteže optužbe i kompromitacije na račun Primakova i Luškova. Bez osnova, bez potvrda i bez dokaza. Luškovu su pronalazili nekakve zamkove u Španiji, na Azurnoj obali, sumnjičili ga za sve i svašta. Laži i obmane posebno su teško padale Jevgeniju Primakovu koji je, po mom dubokom uverenju, jedan od najčestitijih političara u postsovjetskoj Rusiji. Poštovanje mu ukazuju i oni koji mu iz ovih ili onih razloga nisu naklonjeni.

Moskovljani će upamtiti Jurija Mihajloviča kao gradonačelnika koji je mnogo učinio za rusku prestonicu. Metropola je od sumornog i za život neveselog grada prerasla u moderan ruski i svetski centar. Od mnogih Rusa slušao sam reči: uzimao je za sebe, ali je i samom gradu i nama svima mnogo dao.

Ja se u to ne upuštam; ne znam njegove eventualne grehove. Pamtim ga kao pravog ruskog ,,mužika”, kao otvorenog, srdačnog čoveka koji je redovno obilazio gradilišta, prisustvovao sportskim i drugim priredbama, mešao se sa običnim narodom. Pamtim ga takođe po dobrim namerama i podršci Srbiji i srpskom narodu u teškim trenucima. I sama ta činjenica, uz dva značajna datuma iz njegovog života, dovoljan je povod za ovaj tekst.