Još jedan „izabrani rat“

(The National Interest, March 18, 2011)

Pronicljivi kritičari su izneli brojna validna protivljenja zapadnoj intervenciji u Libiji, počevši isticanjem apsurdnosti tvrdnje predsednika Obame da događaji u toj zemlji predstavljaju "neobičnu i tešku" pretnju po bezbednost Amerike i njene interese. Realnost je da bi bilo teško naći situaciju koja je manje relevantna za istinske interese Amerike. Libija je mala zemlja sa malo političkog ili strateškog uticaja izvan svojih granica. I Gadafi je, uprkos svojim mnogim grozomornim kvalitetima, odustao i od učešća u terorističkim poduhvatima i od svog embrionalnog nuklearnog programa još pre mnogo godina. Iako je zemlja proizvođač nafte srednjih razmera, nestabilnost u njoj je imala tek skroman uticaj na globalno tržište nafte. Ne postoji ni strateška, ni ekonomska opravdanost za vojni pohod predvođen snagama SAD.

Realnost je da bi bilo teško naći situaciju koja je manje relevantna za istinske interese Amerike. Libija je mala zemlja sa malo političkog ili strateškog uticaja izvan svojih granica. I Gadafi je, uprkos svojim mnogim grozomornim kvalitetima, odustao i od učešća u terorističkim poduhvatima i od svog embrionalnog nuklearnog programa još pre mnogo godina.

Ostali zagovornici politike opreza upozorili su da čak i nametanje zabrane letova iznad oblasti – da ne pominjemo daleko robusniju i veoma verovatnu opciju vazdušnih napada na vojne libijske ciljeve – može dovesti do mnogo ozbiljnije i dugotrajnije misije. Konačno, protivnici novog američkog rata na pomolu, ističu da su Sjedinjene Države već suviše angažovane, i vojno i finansijski, u sličnoj situaciji u Iraku i Avganistanu. Zemlja koja beleži $ 1,5 triliona saveznog budžetskog deficita ove godine, ne bi trebalo da traži nove načine za trošenje novca, posebno ne u još jednim nepotrebnom "izabranom ratu".

Ali, postoje i manje očigledne zamke koje vrebaju Sjedinjene Države i njene saveznike u intervenciji u Libiji. Jedna je da će, makar i dobronamerno mešanje u ime ustanika, verovatno dovesti u sumnju u toj zemlji, kao i širom većeg dela muslimanskog sveta, da Vašington pokušava da preotme libijski ustanak za sopstvene potrebe. S obzirom na bedni ugled Amerike kod muslimanskog stanovništva, takve optužbe su neizbežne i vrlo je verovatno da bi u njih poverovali. Iako odluka Arapske lige o podržavanju zone zabrane letova, može tek neznatno ublažiti te sumnje, to ih neće eliminisati. I zaista, "arapske ulice" nastoje da se prema režimima koji su na vlasti u zemljama Arapske lige, odnose tek malo bolje od marioneta Vašingtona. Kada intervencija počne, optužbe za američki imperijalizam i evropski neokolonijalizam neće biti daleko. Ta otrovna atmosfera će se zadržati čak i ako zapadne sile uspeju da se suzdrže od kopnene intervencije u ovoj misiji – a što ni u kom slučaju nije izvesno.

I konačno, Sjedinjene Države i njeni saveznici tumaraju po mračnom političkom i demografskom minskom polju Libije. Zapadni mediji i tipizirana politika imaju mutnu sliku ustanika, kao hrabrih, demokratski nastrojenih buntovnika, odlučnih da oslobode zemlju od brutalnog tiranina. Ali u čitavom problemu učestvuju i drugi, možda daleko važniji, elementi. Libija je sama po sebi još jedan krhki, veštački politički entitet koji su formirale evropske kolonijalne sile. Italija je sklepala tri različite provincije kako bi uspostavila svoju libijsku koloniju. Te oblasti su se sastojale od Kirenaika na Istoku (oko gradova Bengazija i Tobruka), Tripolitanije na zapadu (oko Tripolija, koji je postao glavni grad kolonije), i slabo naseljenog i manje važnog Fezana na jugu i jugozapadu.

Postoje i manje očigledne zamke koje vrebaju Sjedinjene Države i njene saveznike u intervenciji u Libiji. Jedna je da će, makar i dobronamerno mešanje u ime ustanika, verovatno dovesti u sumnju u toj zemlji, kao i širom većeg dela muslimanskog sveta, da Vašington pokušava da preotme libijski ustanak za sopstvene potrebe.

Ključno je da razna plemena koja su živela u oblasti Kirenaika i Tripolitanije nisu imala skoro ništa zajedničko. Zapravo, ona su ponekad bila i na suprotstavljenim stranama. Pa ipak, kada su pobedničke savezničke snage tokom i posle Drugog svetskog rata preuzele od Italije kontrolu nad Libijom, održavali su ovaj nestabilni amalgam, umesto da ga odvoje na svoje koherentnije konstitutivne delove.

A ovo nije tek pitanje od istorijskog značaja. Oštra podela između Kirenaika i Tripolitanije opstala je i nakon što je Libija postala nezavisna, i to traje do dana današnjeg. Nije slučajnost da je trenutni ustanak protiv Gadafijevog režima počeo na Istoku, sa pobunjeničkim snagama koje su se brzo dočepale Bengazija i drugih gradova u oblasti Kirenaika. Gotovo sve prethodne (neuspešne) borbe protiv režima počele su u istom regionu. Gadafi je iz Tripolitanije i već dugo zavisi od plemena sa zapada zemlje i svojih bezbednosnih snaga pod dominacijom zapada, što je baza njegove moći. I isto tako lako kao što su buntovnički demonstranti i trupe zauzimali velike ciljeve na istoku, tako su predvidivo posrtali zalazeći dublje u oblast Tripolitanije.

Agenda ustanika i dalje je neizvesna, ali dve su vodeće mogućnosti od kojih obe predstavljaju veliki problem za Sjedinjene Države i njihove saveznike kada pokrenu intervenciju. Jedna od mogućnosti je da lideri pobunjenika žele da zadrže Libiju nepodeljenu i jednostavno preokrenu odnos snaga sa protivničkom Tripolitanijom. Drugim rečima, pobeda nad Gadafijevim režimom biće vreme za naplatu dugova. Druga mogućnost je da oni žele da podele zemlju i osiguraju nezavisnost Kirenaike. Postoji istorijski presedan za takav cilj. Libijski monarh, kralj Idris, rekao je Sjedinjenim Državama i ostalim savezničkim silama posle Drugog svetskog rata da želi da vlada samo Kirenaikom, jer je smatrao da bi pokušaj kontrole većeg amalgama bio previše težak poduhvat i doveo do opasne nestabilnosti.

Nije slučajnost da je trenutni ustanak protiv Gadafijevog režima počeo na Istoku, sa pobunjeničkim snagama koje su se brzo dočepale Bengazija i drugih gradova u oblasti Kirenaika.

Bušova administracija je u velikoj meri potcenila dubinu razdora između sunitskih Arapa, šiita Arapa i Kurda u Iraku, i ta je gruba omaška u velikoj meri zadala priličnu glavobolju Vašingtonu u toj zemlji. Obamina administracija može biti na korak do slične greške u Libiji. Pomoć ustanicima sa sedištem u Kirenaici u zbacivanju Gadafija sa vlasti će gotovo sigurno izazvati bes kod ljudi Tripolitanije. Ako pobunjenici podele zemlju, to će postati žarište nezadovoljstva za poražena plemena – i uzrokovati nove pritužbe protiv zapada tokom većeg dela muslimanskog sveta. Čak i ako pobunjenici pokušaju da zadrže Libiju nepodeljenu, stanovnici oblasti Tripolitanije su u obavezi da se pobune protiv Vašingtona zbog novog, podređenog položaja. U svakom slučaju, Sjedinjene Države i njihovi saveznici su u opasnosti od spoticanja o situaciju u kojoj će gotovo sigurno steći nove neprijatelje. To je poslednje što je Americi potrebno.

Ted Gejlen Karpenter, potpredsednik za odbranu i spoljnopolitičke studije na Institutu Kejto, autor je osam knjiga o međunarodnim odnosima, uključujući i Politika lošeg komšije: uzaludni rat Vašingtona protiv droge u Latinskoj Americi.