Irsko „ne“: veliki zemljotres

Uprkos negodovanjima evropskih elita, irsko glasanje menja čitavu budućnost EU

Na koji će događaj iz leta 2008. istoričari budućnosti gledati kao najvažniji? Da li će to biti skok cena nafte na 140 dolara za barel, ili posledice velike finansijske krize? Da li će to biti uredna sukcesija Dimitrija Medvedeva na mesto predsednika Rusije? Da li će to biti povratak stagflacije poput one iz 1970-ih – ili čak krah vlade Gordona Brauna nakon leta punog nezadovoljstva? Ili će to biti irski referendum o Lisabonskom ugovoru?

Čak i pomen tako jednog parohialnog, birokratskog događaja u istom pasusu sa ekonomskim i političkim prevratima koje drmaju svet ovog leta može da vas izloži poruzi i prikaže kao uskogrudog Evro-opsesivca.

To je, u svakom slučaju, gledište britanskih medija i političkih klasa, koje su prestale da se zanimaju za irsko „ne“ u roku od samo nekoliko dana nakon tog zaprepašćujućeg događaja. A nije li „zaprepašćujući“ odgovarajući pridev za opisivanje ove nadmoćne demokratske reakcije protiv političkog pravca u kojem se kreće Evropa, od strane tri miliona ljudi koji su se, tokom samo jedne generacije, digli iz bede i postali najbogatija nacija na Kontinentu, što je bila neposredna posledica njihovog pridruživanja EU?

Takva „nezahvalnost“ koju je irski narod pokazao prema evropskim političkim elitama mogla bi se nama u Britaniji učiniti sasvim prirodnom, pošto se ona tako blisko podudara sa osećanjima većine ljudi ovde. Štaviše, čini se da sve tri naše glavne političke stranke smatraju da im je zajednički interes da na ovaj slučaj gledaju kao na „mali zemljotres, bez mnogo povređenih“.

Nasuprot tome, u kontinentalnim glavnim gradovima, na irsko „ne“ se gleda kao na tektonski poremećaj koji bi mogao da preobrazi evropski pejzaž za sledećih nekoliko decenija. Svakako je irsko „ne“ izazvalo daleko intenzivnije rasprave u Briselu i Berlinu, i od Pariza do Praga, Varšave i Moskve nego u Londonu.

Kontinentalno rezonovanje će se verovatno pokazati vidovitijem od ciljane ravnodušnosti Vestminstera. Na prvom mestu, irsko „ne“ stavilo je Evropu pred jednu duboko nelagodnu političku dilemu.

Ili će EU morati da se odrekne atributa državnosti – predsednika, diplomatske službe i, u krajnjoj instanci, vojske – koje predviđa Lisabonski ugovor, ili će evropske vođe morati da se odreknu svojih uprepodobljenih pretenzija na demokratičnost tako što će odbaciti jedan jasan i nedvosmislen demokratski sud, pravdajući to činjenicom da su glasači napravili „pogrešan“ izbor.

U najmanju ruku, irsko glasanje – koje je došlo nakon isto toliko jasnih odbacivanja prethodnih EU ugovora ili institucionalnih inicijativa, poput uvođenja evra, na referendumima u Francuskoj, Holandiji, Danskoj i Švedskoj – lišiće dalji politički razvoj EU bilo kakvog demokratskog legitimiteta. Ko god u buduće bude tvrdio da EU ima bilo kakvog interesa da smanji svoj „demokratski deficit“ biće ismejan.

Kako god evropske vođe budu reagovale, na irsko „ne“ će se gledati kao na istorijsku potvrdu anti-demokratske prirode EU projekta. Ako politički projekat EU sada bude bio napušten, to će biti svedočanstvo njegovog više puta ponovljenog odbacivanja od strane glasača širom Evrope. A ako se projekat nastavi uprkos irskom odbijanju, to će biti konačan dokaz da vođe EU nije briga šta glasači misle.

Međutim, šteta pričinjena „evropskom projektu", onako kako su ga zamislili Brisel, Berlin i Pariz, otićiće daleko izvan granica takve idološke simbolike. U političkom smislu, za evropske vlade biće skoro nemoguće da nastave sa svojim političkim projektima. Ovo, naravno, nije poruka koja se šalje Republici Irskoj i spoljnom svetu iz evropskih prestonica (uključujući i Londona). Zvanična lnija glasi da će ostale EU zemlje nastaviti sa ratifikacijom Lisabonskog sporazuma i da će se dalji institucionalni razvoj nastaviti. Irska će ostati u manjini od 26:1 – i od nje će biti zatraženo da još jednom razmisli.

Za slučaj da irska vlada to odije, ili irski narod još jednom glasa „ne“, već su se pojavile izričite pretnje o izbacivanju iz EU. Fajnenšal tajms je ove sedmice citirao Franka-Valtera Štajnmajera, nemačkog ministra spoljnih poslova, i njegovu sugestiju da će „jedan način da se sporazum sprovede biti da se Irska privremeno povuče iz procesa evropske integracije“.

Za vođstva Nemačke, Francuske i EU, takve siledžijske taktike su sada jedini način za postizanje političkog napretka kojem teže – i sigurno je opravdano očekivati da će se takve pretnje pojačati u mesecima koji predstoje. Čini se, međutim, da je pogrešno uvreženo mišljenje koje pretpostavlja da će ove nasilničke taktike uroditi plodom. Irci su nadaleko čuveni kao tvrdoglav narod koji se generacijama odupirao spoljnom maltretiranju, i oni bi sada mogli da se postave prema Evropi na isti način kao i nekad prema Britaniji - kao prema jednoj oholoj kolonijalnoj sili.

Da stvar bude još gora, skoro je izvestan pad popularnosti tokom naredne godine i irske vlade i svih drugih vlada u Evropi, usled pada evropske privrede. U irskom slučaju, ekonomisti sada očekuju prvu recesiju od početka 1980-ih, što baš nije povoljan period za organizaciju još jednog referenduma.

Ovo me dovodi do drugog razloga za verovanje da će irsko „ne“ trajno promeniti istoriju Evrope: Evro-federalistima je ostalo vrlo malo vremena da preokrenu irsko „ne“ ili da nađu način da izbace Irsku iz EU. Razlog tome je jedan sve bliži rok kojeg Brisel, Berlin ili Pariz izgleda još uvek nisu svesni, ali kojeg britanski komentatori i političari sigurno treba da imaju u vidu.

Ako Evro-federalisti ne budu u stanju da pronađu „zadovoljavajuće“ rešenje u roku od nekih 18 meseci, irski problem, tj. mogućnost primoravanja Irske na poslušnost, potpuno će ispariti zbog političkog događaja koji će se desiti ovde u Britaniji – sledećih opštih izbora. Ako Torijevci pobede, neće više biti nikakve šanse da se Irska izoluje kao manjina od 1 naspram 26. Dolaskom konzervativne vlade u Britaniji do proleća 2010, napori Evro-federalista da Irsku izoluju ili joj i dalje prete neminovno će naići na protivljenje same Britanije.

Svaki alternativni „proces evropske integracije“, kako g. Štajnmajer diplomatski opisuje moguće izbacivanje neposlušne Irske, morao bi da se odvija bez Britanije – a ako bi Britanija istupila, Švedska, Danska i nekoliko centralno-evropskih zemalja, poput Češke Republike, skoro bi sigurno kernule za njom. Pod takvim uslovima, siledžijski pritisci na irske glasače da promene svoju odluku ne bi doveli do izbacivanja Irske već do raspada EU. To nije cena koju su Nemci ili Francuzi spremni da plate za pravo da imaju predsednika Evrope.

Tako da je vreme na strani Iraca u njihovom sporu sa evro-federalističkim siledžijama. Sve što Irci treba da urade je da se drže svog stava i da nastave da pričaju. Srećom, Irci su dobri i u jednom i u drugom.

http://www.timesonline.co.uk/tol/comment/columnists/anatole_kaletsky/article4214721.ece

Londonski „Tajms“, 26. jun, 2008.