In memoriam: Robert DŽejms Fišer

U životu Roberta DŽejmsa Fišera, bivšeg svetskog šahovskog prvaka, od milja zvanog Bobi, postojale su tri etape, ključne tačke koje su ga odredile kao ličnost i pojavu: dolazak na svetski tron u Rejkjaviku 1972., povratak na scenu u Jugoslaviji posle tačno dve decenije dobrovoljnog izgnanstva i hapšenje na aerodromu Narita, u Japanu 2004. godine. Vest da je Fišer preminuo u šezdeset četvrtoj godini preneli su svi svetski mediji 17. januara 2008. godine čime je stavljena tačka na život u celini posvećen takmičenju za šahovskom tablom ali i jednoj ozbiljnijoj igri koja ga je često vodila u sferu politike gde se nije uvek najbolje snalazio. Fišerovu šahovsku veličinu niko ne osporava ali je bilo prilično osporavanja njegove ličnosti u toku relativno kratke aktivne karijere.

Od svoje dvanaeste godine bio je pod stalnim pritiskom, koji je sam sebi nametnuo, da bude najbolji u poslu koji je odabrao i ta borba za sam vrh donela mu je, osim slave i novca, mnogo osporavanja i nesuglasica sa bližnjima i javnošću i, kao što ume da bude povezano, sa samim sobom. Do tog „meča stoleća“ sa Spaskim sedamdeset druge Bobi je već bio šahovska legenda i dovoljno konraverzna ličnost da jednu intelektualnu igru stavi u centar medijskog interesovanja. Šah je naučio u šestoj godini i, od tada, linija uspeha je meteorska: u trinaestoj postaje najmlađi juniorski prvak Amerike, sledeće godine i u seniorskoj konkurenciji, u petnaestoj velemajstor i, konačno, u dvadeset devetoj- šampion sveta. Ubedljivost njegovih pobeda na najjačim turnirima i istovremeno osporavanje svetske šahovske federacije (FIDA) koju je optuživao da ne sprečava „Ruse“ (tako je Bobi zvao sve sovjetske velemajstore) da na turnirima igraju timski protiv njega donelo mu je reputaciju igrača koji voli psihološki da lomi protivnike pre samog početka duela. I protiv Spaskog je bilo slično- posle nebrojenih peripetija, traženja ekstremno visokog honorara i optuživanja ruske strane za nefer odnos Bobi je konačno sleteo na Island 4. jula i odmeravanje snaga je moglo da počne. U toku meča Fišer je često bio neumeren u svojim zahtevima i do te mere kontradiktoran da je doveo u pitanje predhodno dogovoreni honorar od snimanja partija tvrdeći da neće igrati ukoliko se kamere i snimatelji ne sklone?! Ovaj zahtev „ili kamere ili ja“, čak je prihvaćen od strane organizatora i jedan deo meča je sniman tajno, fiksiranom kamerom. Ni taj, a ni mnogi drugi detalji koji možda bacaju senku na ponašanje Fišera prema svom kolegi, ne mogu osporiti vrlo ubedljivu pobedu amerikanca sa kojom je poražena sovjetska posleratna šahovska škola, a sa njom i nešto političkog prestiža bitnog za obe strane. Njegova ubedljiva igra i pobeda protiv Spaskog učvrstila je već formirano mišljenje da je Bobi već u to doba bio jedan od najjačih svetskih igrača u istoriji šaha.

Ono što se kasnije desilo sa Fišerom mnogi su pokušavali da objasne, uglavnom sa malo uspeha. Naime, Bobiju je titula bila zagarantovana naredne tri godine ali on više nije odigrao ni jednu zvaničnu šahovsku partiju i Anatolij Karpov, mladi ruski velemajstor je dobio titulu svetskog prvaka 1975. godine bez borbe. Bobi je tražio izmenu sistema borbe za šahovsku krunu, FIDE je odbila da menja pravila. Poznato je da šahovska federacija uglavnom izlazi u susret autoritetu šampiona ali tada, posle zahteva da se igra na više pobeda gde bi šampion postao onaj koji prvi postigne šest pobeda, ostala je nema. Kao i Fišer uostalom. On se nije pojavio na zakazanom meču sa mladim izazivačem Karpovim 1975. i te godine svet nije video borbu za šahovsku krunu ali je mit o Fišeru i njegovoj nepobedivosti tada začet i živeće još dugo. Kasnije je njegov zahtev uvažen ali to nije rezultiralo njegovim povratkom na scenu i on je postao drugi neporaženi šampion u istoriji (prvi je bio Aleksandar Aljehin, koga je smrt sprečila da brani titulu).

To nas uvodi u period od čitavih dvadeset godina Fišerove apstinencije od šaha koji su neki objašnjavali principijelnošću šampiona a drugi kukavičlukom američkog šahiste koji nije bio siguran da može da pobedi. Uostalom, u tom vakuumu on nije odigrao niti jedan turnir na koje je pozivan. Ne zna se šta je Fišer radio tih dvadeset godina osim nagađanja da i dalje analizira pozicije kao što je uvek činio i radi na šahu jednako naporno kao i u takmičarskom periodu. Postoje, ne preterano pouzdane priče, da je držao privatne konsultacije o šahu za nekoliko hiljada dolara po satu. Sve su to spekulacije, jedino je sigurno da Fišer jeste radio na šahu što je bilo primetno kada se vratio. Posle toga na svetsku scenu stupila je mlađa generacija (Karpov, Kasparov...) ali Fišer nije bio zaboravljen. Bilo je raznih pokušaja da se vrati šahu ali do 1992. oni nisu dali nikakav rezultat. Jezdimir Vasiljević, vlasnik Jugoskandika i dobro poznat lik beogradske čaršije devedesetih godina prošlog veka, pored ostalog, poznat je i kao čovek koji je Fišera vratio šahu. On je ponudio enormu cifru (oko pet miliona dolara nagradni fond) Bobiju da se vrati i odigra revanš sa Spaskim na Svetom Stefanu i u Beogradu. Kao što se zna Savezna Republika Jugoslavija je tada bila pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država a Fišer, tada američki državljanin, prekršio je zakon svoje zemlje i došao u Jugoslaviju da igra šah. Naravno, to je bila svetska vest tih dana i dobar šlagvort da Bobi bude napadnut iz svih oružja. CNN i domaći mediji su neprekidno puštali snimak gde Fišer, na konferenciji za štampu pljuje na zvanično pismo američke administracije gde mu se izričito zabranjuje da igra meč ili će snositi posledice. Naravno, mnogi su tada optuživali Fišera da njegov agresivan i arogantan stav proizilazi iz visine nagradnog fonda koji je gazda Jezda obećao. S obzirom na Fišerovu predistoriju što se tiče zahteva za ekstremno visoke honorare na turnirima zamerka može delovati opravdano. Međutim, optužiti čoveka koji je svojevremeno odbio da reklamira šampon za kosu za šestocifrenu sumu uz objašnjenje da on „to sredstvo uopšte ne koristi“ zvuče prilično naivno i zlonamerno.

Takođe, Fišeru je zamereno što meč igra baš sa Spaskim a ne sa svetskim prvakom Kasparovim, iako je poznato da je Bobi preko svojih kanala i mecena hteo da igra sa Kasparovim takozvani Fišerov šah (gde figure iza pešaka zauzimaju nasumično određenu poziciju koju odabira kompjuter). Razlog ovog Fišerovog novog gledanja na šah leži u kompjuterizaciji drevne igre krajem osamdesetih zbog ogromnih baza velemajstori uče napamet i znaju raznorazne varijante nekad i do dvadeset i više poteza! Kasparov je, priča se, ponudu glatko odbio.

U ovih dvadeset godina dobrovoljnog izgnanstva iz sveta šaha, Fišer je napravio neverovatan ideološki zaokret od zaštitnika američkih državnih interesa u hladnoratovskoj psihozi, protiv Spaskog kao predstavnika Sovjetske imperije, do čoveka koji otvoreno izaziva matičnu državu. Uoči samog meča na Islandu priča se da je Henri Kisindžer uticao na Fišera da izađe i igra zbog američkih interesa i tako je meč dobio i ideološku notu. U tadašnjim intervjuima bila je primetna Fišerova želja da kroz čisto intelektualnu delatnost, kao što je šah, menja kulturne navike svojih zemljaka: „Oni (amerikanci) vole pobednike. Sjedinjene države nisu kulturna zemlja. Svet ovde hoće zabavu. Oni neće nikakav duhovni napor a šah je visoko intelektualna delatnost. Amerikanci vole da se ukopaju ispred televizora i da ne moraju da otvore niti jednu knjigu a, sada, predsednik Nikson mi je poslao pismo u kome piše da me Amerika podržava.“ Zanimljivo je da u Fišerovoj igri i odnosu prema šahu ima dosta američke praktičnosti i radne etike. Petrosjan, bivši sovjetski i svetski šampion, svojevremeno je tvrdio da Bobi ima neverovatnu radnu sposobnost i da provodi, radeći na šahu, više vremena nego članovi sovjetske šahovske olimpijske reprezentacije zajedno! Takođe, čitava plejada velemajstora moskovske škole rasla je na ideji da je potrebno tražiti istinu u konkretnoj poziciji figura na tabli, za razliku od Fišerove filozofije da treba naći način da se dođe do pobede i bodova . Na kraju se pokazalo da pobeda ima cenu, prilično visoku, izraženu u psihološkom pritisku da je obavezno treba iznova potvrđivati i ostati tamo gde su i Fišer i amerikanci smatrali da im je uvek uvek bilo mesto- na vrhu.

Posle svega, Fišer je ponovo pribegao staroj navici i iščezao nakon kratke epizode u Jugoslaviji. Opet je uronio u anonimnost ali u eri interneta teško je sakriti se i, mada Fišer nije „živeo“ kroz zvanične partije legenda je bila uvek prisutna i prilično živa. Engleski velemajstor Najdžel Šort objavio je članak 2001. u kome kaže da je odigrao pedesetak brzopoteznih partija na poznatom šahovskom internet sajtu sa anonimnim čovekom koji ga je uz fenomenalnu igru dobio preko četrdeset puta što, po tvrdnji Šorta, tada nije mogao da uradi ni Kasparov, tada najjači brzopotezni igrač na svetu. Englez tvrdi, mada uz ogradu, da je velika verovatnoća da je te partije igrao i gubio protiv Bobija i da je ovaj i tada bio veoma ozbiljan igrač. Ta Bobijeva „materijalizacija“ na internet sajtu me podseća na na anegdotu koju je ispričala američka šampionka i Bobijeva prijateljica, Liza Lejni. Ona je jednom svratila do Bobija, tada mladog velemajstora i zatekla ga kako se odmara od šaha fizičkim vežbama. Uz brektanje, znojenje i crvenilo na licu Bobi je „držao“ neki fiktivni teg i tako, po sopstvenoj tvrdnji, dizao težinu od devedeset kilograma čistom autosugestijom. Lizi je bilo smešno i zanimljivo da gleda ovaj nesvakidašnji performans pa je zamolila prijatelja da za nju podigne teg od sto kilograma. Njegovo zaprepašćenje zbog ovakvog zahteva bilo je izraženo tipično bobijevskim komentarom: „Pa kako kad nisam vežbao?!“

Na samom kraju stižemo do događaja koji je trgnuo Bobija iz višegodišnjeg „sna“ i pokazao da se neke stvari ne mogu zaboraviti. U Tokiju 2004. godine pred kamerama je, na aerodromu Narita, uhapšen bivši šahovski šampion Bobi Fišer i Amerikanci su zahtevali ekstradiciju, tereteći velemajstora za kršenje zakona Amerike u već pomenutom događaju u Jugoslaviji. Fišer je tada očajnički tražio azil da ne bi bio izručen Americi. Niko nije hteo da mu ga ponudi zbog delikatnosti situacije, mada su kasnije to uradili Filipini, Rusija, Nemačka, Libija i Srbija i Crna Gora. Na kraju je Srbija odustala zbog diplomatskog pritiska a Island, zemlja gde je stekao slavu i postao svetski šampion, dao je svoju ponudu i Bobi se vratio u Rejkjavik. Tamo se krug i zatvorio i posle duge bolesti 17. januara 2008. godine Fišer je preminuo u šezdeset četvrtoj godini života, u samoći, koju je upoznao jako dobro još u godinama dok je bio na svetskom vrhu.