Evropska unija u 2011. godini

Evropska integracija pati od dva sistemska problema. Prvo, odlukom iz Mastrihta, još 1993. godine, EU je otpočela krajnju fazu ekonomske integracije, koja neizbežno sadrži i krupne političke implikacije : uvođenje zajedničke valute. Međutim, uvođenje evra nije bilo praćeno formiranjem političke unije ili makar obrazovanjem “ekonomske vlade EU”. Drugo, monetarna unija nije bila podržana usklađenom budžetskom politikom i harmonizovanim poreskim sistemom. Kada se javio problem javnog duga, EU nije imala redistributivni mehanizam i instrumente priskakanja u pomoć državama u teškoćama , pa su se nalazila ad hoc rešenja. Jedno od ad hoc rešenja, privremeni stabilizacioni fond od 750 milijardi evra, biće u narednoj godini transformisan u stalni "evropski monetarni fond", upravo pomenutim izmenama osnivačkih ugovora. Početkom naredne godine počeće i konkretnije diskusije o formi i ulozi "ekonomske vlade" u EU.

 

Evropska integracija pati od dva sistemska problema. Prvo, odlukom iz Mastrihta, još 1993.

godine, EU je otpočela krajnju fazu ekonomske integracije, koja neizbežno sadrži i krupne političke implikacije : uvođenje zajedničke valute. Drugo, monetarna unija nije bila podržana usklađenom budžetskom politikom i harmonizovanim poreskim sistemom. Kada se javio problem javnog duga, EU nije imala redistributivni mehanizam i instrumente priskakanja u pomoć državama u teškoćama , pa su se nalazila ad hoc rešenja.

 

Jedinstvena valuta inače ima i geopolitičku pozadinu. Formirajući monetarnu uniju 1993. godine, većina članica EU je smatrala da je to još jedan potez u cilju evropeizacije Nemačke i osujećenja njene samostalne ambicije. Kad već njeno ujedinjenje nije moglo biti sprečeno, jer je bilo istorijska nužnost (druge evropske države su ga samo deklarativno podržale), smatralo se da će narušena ravnoteža snaga biti izbalansirana ukoliko se nemački motor upregne da radi u korist svih. U teoriji je bilo dovoljno fabrike poput Volkswagena i Renault delokalizovati u na pr. Španiju i svi bi bili na dobitku. Međutim, u međuvremenu se desilo proširenje na istok, pa Kina, tako da siromašnije države Evrope nisu postale radionice, već potrošači sa kreditnom karticom bez limita.Ekonomski slabije države su koristile strukturne fondove EU i bez realne osnove uživale jeftine kredite, zahvaljujući pristupu nemačkom visokom kreditnom rejtingu.

Naravno, grčka kriza je pokazala kratkovidost i neodrživost ovakve strategije. Jeftini krediti i evropske donacije nisu dovele do istinskog razvojnog iskoraka država mediteranske Evrope, već su rezultirale prikrivanjem suštinskih problema i odlaganjem neophodnih reformi. Izjednačavanje kvaliteta života širom Evrope bilo je privremeno i do njego se došlo preko potražnje, ne preko ponude. Jeftin novac nije doveo do konvergencije mediteranskih država sa severnim, već do sve većeg jaza u produktivnosti i efikasnosti.Kad se pogleda sve veći udeo nemačkog izvoza na evropskom tržištu, postaje jasno da evro nije nivelisao razlike, već ih je upravo učinio očiglednijim.

Globalna recesija suzila je dostupnost kredita i primorala je investitore da pažljivije čitaju pojedinačne nacionalne ekonomske indikatore. Loša makroekonomska situacija država srednje i južne Evrope značila je pad investicija, bekstvo kapitala i izloženost sinhronizovanim špekulativnim napadima. Uzimajući u obzir da za sada osnivački ugovori EU izričito zabranjuju spašavanje države evrozone koja ne ispunjava svoje obaveze, logično je da je Grčka platila najveću cenu ove nove situacije, a ni Portugal nije u mnogo boljoj situaciji. Uzgred, jače evropske ekonomije su čak profitirale na grčkom dugu, jer su bilateralni zajmovi plasirani ovoj državi po kamati od 5,%, dok na pr. Nemačka i Francuska prikupljaju sredstva na međunarodnom tržištu kapitala po kamati od 3,5%.

Od skoro je i Irska stavljena pod svojevrsno tutorstvo Brisela i MMF-a, ne zbog loše ekonomske politike i budžetskih deficita, već zbog fascinacije privatnom štednjom i deregulacije bankarskog sektora. Irska je morala de facto nacionalizovati svoje hazarderske banke, pa je se budžetski deficit preko noći popeo na 32% BDP u 2010. godini. Irska je čak mesecima cinično podsticala svoje banke da se masivno refinansiraju kod Evropske centralne banke, međutim ostale države su uvidele opasnost od "zaraze", a ECB je dosadilo da otkupljuje bezvredne derivate irskih banaka. Da sumiramo, grčki primer pokazuje da neodgovorno vođenje javnih finansija može da ugrozi monetarnu uniju, dok irski primer govori da još veća šteta može nastati zahvaljujući moralnom hazardu privatnog sektora (finansijski mehur je pre intervencije EU bio četiri puta veći od društvenog proizvoda cele zemlje) .

Budući da države EU imaju različite političke sisteme, ekonomije pa i geostrateške interese, politička ili potpuna ekonomska unija za sada je nemoguća misija. U ovom smislu, dva pomenuta sistemska problema koje nosi EU i njena monetarna unija ne mogu se razrešiti na kratak rok.

Budući da države EU imaju različite političke sisteme, ekonomije pa i geostrateške interese, politička ili potpuna ekonomska unija za sada je nemoguća misija. U ovom smislu, dva pomenuta sistemska problema koje nosi EU i njena monetarna unija ne mogu se razrešiti na kratak rok. Sa druge strane, problem javnog duga Evropska unija mora da rešava u interesu opstanka evra, jer bi eventualni raspad evrozone doveo u pitanje same temelje evropske konstrukcije. Ipak, Evropljani nisu Latinoamerikanci, niti je evro peso. Nakon prvobitne konfuzije, postalo je jasno da nijedna zemlja članica neće napustiti evrozonu, niti će proglasiti državi bankrot.

Sudbina evra se više ne dovodi u pitanje, budući da je postignuta apsolutna saglasnost političkih volja da se on brani po svaku cenu, nakon što je Nemačka razuverena da EU neće postati "Evropa transfera" i nakon prećutnog dogovora da će Nemačka, u zamenu za finansijsku podršku, dobiti pravo da koriguje ekonomske politike slabijih karika monetarne unije.Simbolično je to što će nova godina početi upravo ulaskom sedamnaeste države u evrozonu, Estonije. Međutim, pitanje na koji način rešiti probleme u vezi javnog duga (koji je evro posredno indukovao) rešavaće se i u 2011. godini. Evropski samit od 17. decembra postavio je stvari na dobar kolosek, ali ništa nije definitno rešio.

Prvo, odluka o novim izmenama osnivačkih ugovora kako bi se fond za finansijsku stabilnost učinio trajnim mehanizmom samo je načelne prirode. Ne znamo osnivački kapital fonda, koliko su realne potrebe za njim, da li će se sastojati od garancija ili nekih drugih instrumenata, kako će tržište reagovati na njegovo osnivanje, po kojoj će kamati priticati u pomoć i pre svega, kakve će se mere tražiti zauzvrat od države korisnika. Drugo, odluka o prebacivanju dela rizika na privatne investitore prilično je kontraverzna, jer u praksi ova kolateralizacija rizika od državnog bankrota predstavlja ništa manje nego reprogramiranje i delimično otpisivanje duga, što može da uspaniči finansijska tržišta. Ideja da privatni investitori ubuduće snose deo rizika je moralna i pravedna, ali znači da garancije suverenih država više nisu dovoljne i da će investitori naplaćivati još veće premije kada budu otkupljivali državne dugove.

Najinteresantnija je ipak najava francuskog predsednika Nikole Sarkozija da će već u januaru početi razgovori "ekonomskoj vladi EU", čiji bi osnovni zadatak bio smanjivanja jaza u konkurentnosti između država članica. Definitvno je jasno da u ovako heterogenoj Evropi automatski pilot u vidu Evropske centralne banke i Evropske komisije ne može da sam upravlja avionom. Problem je u tome što se ne slažu svi sa ovom francuskom inicijativom, počevši od Nemaca. Sa druge strane, ta ekonomska vlada, verovatno u formatu šefova država i vlada evrozone, biće pred ogromnim izazovom : koordinisati politiku za 27 suverenih država u situaciji kada je evropski budžet zamrznut (samo raste za godišnju inflaciju). Uz jak evro, kontrolisanu inflaciju i visoku referentnu kamatu, što su sve ciljevi ECB, nije jasno kako periferne države mogu da smanje jaz u konkurentnosti sa centrom Evrope.