Evropljani i dalje žude za moćnim Ujka Samom

(Danas, 07.11.2008)

Zašto Evropljani obožavaju upravo izabranog američkog predsednika Baraka Obamu? Glupo pitanje, moglo bi se reći. On je mlad, zgodan, pametan, inspirativan, obrazovan, kosmopolita i, iznad svega, obećava radikalnu promenu u odnosu na najnepopularniju američku administraciju u istoriji.

Uporedite to s njegovim protivnikom DŽonom Mekejnom, koji je govorio o promeni, ali je za većinu Evropljana predstavljao suprotnost.

A ipak, postoji nešto čudno u vezi s evropskom manijom oko jednog crnog američkog političara, čak i kad svi znamo da je neki crni predsednik ili premijer (da ne pominjemo činjenicu da je njegovo srednje ime Husein) još nezamisliva stvar u Evropi. Ili je, možda, upravo u tome čitava poenta.

Evropljani su veoma dugo bili gostoljubivi prema crnim američkim zvezdama. Pomislite na DŽozefinu Beker, koja je oduševljavala Parižane i Berlince u vreme kad u mnogim delovima Sjedinjenih Država crnci nisu mogli da glasaju - čak ni da koriste iste toalete kao belci. Gradovi kao što su Pariz, Kopenhagen i Amsterdam ponudili su utočište crnim američkim džez muzičarima, kojima je bio potreban predah od institucionalizovanog rasizma. Isto je vredelo za druge umetnike. DŽems Boldvin, na primer, našao je dom u Francuskoj.

Pošto je u Evropi bilo veoma malo crnih ljudi, obožavanje crnih američkih zvezda dogodilo se lako. Ono je učinilo da se Evropljani osećaju superiornim u odnosu na Amerikance. Mogli su da tapšu sami sebe po ramenu zato što nisu imali rasne predrasude. Kada su nakon 1960-ih mnogi ljudi iz nezapadnih zemalja počeli da dolaze u Evropu, to se pokazalo kao iluzija. Ali, iluzija je bila lepa dok je trajala, a obamamanija može sadržati i element nostalgije, kao i nade.

Drugi razlog za evropsku ljubavnu aferu s Obamom je u tome što se on vidi kao neko ko je više nego samo Amerikanac. Za razliku od Mekejna, sveameričkog ratnog heroja, Obama izgleda kao građanin sveta. Sa svojim kenijskim ocem, on poseduje glamur koji se nekad povezivao s oslobodilačkim pokretima Trećeg sveta. Nelson Mandela nasledio je taj glamur; u stvari, on ga je oličavao. Nešto od toga takođe je ostavilo posledice na Obamu.

To mu nije mnogo pomoglo kod kuće. U stvari, to je lako moglo da mu naškodi. Republikanski populisti dugo su pokušavali da svoje demokratske protivnike predstave, često s velikim uspehom, kao „neameričke“ elitiste, intelektualce i ljude koji govore francuski - ukratko, „Evropljane“.

Kad je u julu ove godine Obama održao svoj uzbudljivi govor u berlinskom Tirgartenu, pred 200.000 oduševljenih Nemaca, rejting njegove popularnosti kod kuće u stvari je pao, naročito u starom industrijskom pojasu Ohaja i Pensilvanije. On se bio opasno približio da izgleda suviše „evropski“. Ali pravi Evropljani su ga zbog toga voleli.

No, glavni razlog za obamamaniju može biti složeniji. U poslednje vreme postalo je popularno da evropski proroci i komentatori otpisuju SAD kao veliku silu, a još više kao zemlju koja može da bude inspiracija. U tome su oni manje ili više sledili javno mnjenje.

Mnogi liberalno nastrojeni ljudi izražavali su, često s tugom, svoje duboko razočaranje Amerikom tokom mračnih Bušovih godina. Nacija uz koju su oni odrasli gledajući je kao zrak nade - mesto koje je, uprkos svim manama, još inspirisalo snove o boljoj budućnosti i proizvodilo velike filmove, ogromne zgrade, rok’n’rol, DŽona F. Kenedija i Martina Lutera Kinga - bila je beznadežno uprljana neodgovornim ratovima, zvanično odobrenom torturom, grubim šovinizmom i izuzetnom političkom arogancijom.

Drugi su izražavali isto razočarenje s malicioznim schadenfreude zadovoljstvom. Konačno je ta velika, arogantna, fatalno zavodljiva nacija, koja je toliko dugo u svojoj senci držala Stari svet, bila srušena na kolena. Posmatrajući ekonomski rast Kine, Rusije i Indije i američke debakle na Bliskom istoku, bilo je zgodno poverovati da američka moću svetu zaista više nije veoma važna. Multipolarni svet, mislili su mnogi, biće u velikoj meri prihvatljiviji od produžetka Pax Americana.

Ipak, takve projekcije nikad nisu potpuno mogle da prikriju trajnu zabrinutost. Koliko bi Evropljana (ili Azijaca, svejedno) bilo zaista srećnije da budu podanici superiorne moći Kine ili Rusije? Ispod svih samouverenih otpisivanja američke moći, još postoji izvesna žudnja za povratkom na sigurnije vreme, kad je demokratski svet mogao da položi svoju kolektivnu glavu na široka ramena Ujka Sama.

To je, takođe, verovatno iluzija. Suviše toga se promenilo nakon Maršalovog plana, berlinskog vazdušnog mosta i kubanske raketne krize. Ali, ne verujem da je američki san potpuno umro u Evropi. Obamamanija ga je izgleda oživela.

Izbor Obame pokazao je da su u SAD još ostvarljive stvari koje ostaju nezamislive na drugim mestima. Sve dok je tako, na SAD, kao prve među jednakima, još se može gledati kao na branioca naših sloboda.

Evropljani - i drugi - mogu posmatrati porast Kine sa zaprepašćenjem i nadati se da će naći modus vivendi s Rusijom, ali bez nade koju inspiriše ova izuzetna republika, koja predstavlja najgore i najbolje u našem oštećenom zapadnom svetu, svima će nam biti mnogo gore. U svojim srcima većina Evropljana to zna. Zbog toga su i ‘poludeli’ posle izbora Baraka Obame.

Autor je profesor ljudskih prava na koledžu Bard

Copyright: Project Syndicate, 2008.

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji