Evropa između muslimanskog sveta i Rusije

Evropa je mešovite sreće kad je reč o njenom geografskom položaju. Evropljani mogu sebi da čestitaju na tome što su na relativno bezbednoj daljini od svih vrsta tenzija koje možda mogu da nastanu sa usponom sila poput Indije, Brazila i, naročito, Kine. Međutim, Evropa se na jugu i istoku graniči sa dva velika regiona koja daju povoda za veliku zabrinutost.

Ni Rusija ni islamski svet se dosad nisu dobro uklopili u globalizaciju. Njihove privrede previše zavise od izvoza nafte i gasa. To na Bliskom istoku intenzivira problem u vezi sa otvaranjem radnih mesta za sve brojniju populaciju mladih. Rusija se, takođe, suočava sa pravim demografskim teškoćama, mada u drugom smeru, budući da se prognozira da će se broj njenih stanovnika smanjiti za deset odsto u sledećih 15 do 20 godina.

Uprkos razumljivim bojaznima Finaca, Poljaka i ostalih stanovnika centralne i istočne Evrope, trebalo bi da bude lakše izaći na kraj s Rusijom nego sa muslimanskim svetom. Od okončanja hladnog rata odnosi Zapada sa Rusijom liče na sretanje dve tektonske ploče, pri čemu je jedna pod sve većim pritiskom druge. Konflikt u Gruziji 2008. predstavljao je „tremor“ koji je nagovestio snažan otpor kretanju „zapadne ploče“ ka istoku.

Međutim, nakon promena koje su se odigrale, vojna moć i sfera uticaja Rusije znatno je smanjena. Rusija Vladimira Putina nesumnjivo je nacionalistička, teška za saradnju i sa opasnom sklonošću da uzrokuje probleme. Međutim, ona se takođe suočava sa ozbiljnim društvenim problemima i problemima u vezi s javnim zdravljem, a na svojoj istočnoj granici ima 1,3 milijarde Kineza, te deli važne interese sa Evropom, uključujući trgovinu gasom i naftom i preokupaciju islamskim ekstremizmom. Rukovođeni samokontrolom i čvrstinom, odnosi s Rusijom i dalje su problematični, ali pod kontrolom. Izmicanjem NATO, intervencijom Evropske unije, inicijativom Istočno partnerstvo, s ciljem da se stalno rivalstvo na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza svede na manje neprijateljski nivo, te pokazivanjem volje Baraka Obame da zaleči povređeni ruski ponos, trebalo bi da bude moguće izbeći velike sukobe.

Odnosi Evrope sa islamskim svetom mnogo su problematičniji. Prvo, iako je ozlojeđenost Rusije možda novijeg datuma, to osećanje kod muslimanskog sveta mnogo je dublje, i potiče od ozbiljnih interakcija, kako onih iz prošlosti, tako i ovih današnjih. Drugo, bez obzira na to da li je reč o terorističkim akcijama Al Kaide ili prisustvu vojske sa Zapada u Iraku i Avganistanu, Evropa i islamski svet stalno pokazuju želju da se jedno prema drugom odnose na nasilni način. Treće, čak iako su Evropljani šarolika grupa, islamski svet to mnogo više karakteriše. Islam je njegov „prepoznatljiv lepak“, ali koliko drugih zajedničkih stvari imaju, na primer, Indonezija i Jemen? Islamski svet je podeljen sporovima između Arapa i nearapa, sunita i šiita i salafi ekstremista i teoloških umerenjaka. Agenda Al Kaide se u istoj meri tiče formiranja islamskog kalifata koliko i vođenja džihada protiv Zapada. Četvrto, Evropljanima je teško da „svare“ tradicionalne islamske stavove prema, recimo, ženama ili homoseksualcima. Muslimanima je teško da shvate kako možemo da verujemo da je naše društvo civilizovano kada se pornografija i pijanstvo otvoreno prikazuju. Pod pretpostavkom da su Evropljani hrišćani, mi shvatamo religiju kao stvar odnosa pojedinca prema Bogu; muslimani je pak shvataju kao princip na kojem počiva organizacija društva. Naša religija je kultura krivice; njihova je kultura sramote.

Zaštićene okeanima i usredsređujući svoje velike tehnološke kapacitete na cilj da postanu energetski nezavisne, Sjedinjene Države mogu da se distanciraju od teške situacije na Bliskom istoku. One će se možda i naći pred sve većim iskušenjima da to učine čim povuku snage iz Iraka i Avganistana.

Međutim, za Evropu je takvo distanciranje nemoguće. Evropska bezbednost je neraskidivo povezana sa potrebom da se postigne i održi modus vivendi sa muslimanskim svetom.

Evropa nije bez uticaja. Ona trenutno odlaže uspostavljanje dubljih ekonomskih odnosa sa Izraelom: ukoliko izraelska vlada i dalje bude odbijala da obustavi kolonizaciju Zapadne obale, Evropljani treba jasno da stave do znanja da kao najvažnije tržište za izvoz robe iz Izraela imaju na raspolaganju striktnije opcije. A s obzirom na rešenost i izraelske i iranske vlade da koriste nepopustljivost jedne i druge kao izgovor za sopstvenu, Evropa mora da bude spremna da upotrebi svoj ekonomski uticaj na Iran ukoliko i kada mule odbiju Obaminu pruženu ruku. Od evropskih vojnih snaga takođe će se zahtevati da odigraju ključnu ulogu u sprovođenju politike i obezbeđivanju garancija za sporazum o postojanju dve države. Iz tog razloga, postaje još važnije da Evropa počne da uviđa gde su njeni pravi bezbednosni interesi.

(Autor je politikolog iz Evropskog saveta za međunarodne odnose i bivši izvršni direktor Evropske agencije za odbranu)