Dvogodišnjica ukrajinskog sukoba - svet se menja, i čini se nepovratno ide ka multipolarizmu

Još je Hantington sredinom devedesetih u svom čuvenom delu Sukob civilizacija u poglavlju o Ukrajini, naveo da je ona geopolitički i civilizacijski nepovratno podeljena zemlja, na veći deo koji je proruski, i onaj zapadni koji to nije. Tako podeljena Ukrajina je nekako funkcionisala kao načelno prvi put u istoriji nezavisna država putem pluralizma, gde su se na vlasti naizmenično smenjivale „proruske“ i „prozapadne“ vlasti, sve do puča februara 2014, kada praktično prestaje da postoji u svom dotadašnjem formatu i balansu. I pre toga u dva navrata otimana je na sumnjiv način, vlast proruskim strankama i političarima (krajem 2004, ili tzv. „narandžasta revolucija“ i proleća 2006. kada je pod sumnjivim okolnostima od strane predsednika Juščenka raspuštena tzv. druga Janukovičeva vlada). Međutim, ovaj treći put februara 2014. suverena vlast predsednika Viktora Janukoviča i premijera Azarova je oborena na ulici i uz pomoć zapadnih struktura, te dotle često vladajuće proruske stranke Partija regiona i Kompartija zabranjene. Od tada više ništa neće biti isto, pa je došlo do poznatih događaja secesija Krima i Donbasa, sukoba i napetosti. Pobeda Zelenskog nad Porošenkom 2019. na predsedničkim izborima dala je nadu u smirivanje situacije. Međutim, Zelenski nakon dolaska Bajdena u Belu kuću nastavlja koncept politike Ukrajina-antiRusija, i na unutrašnjem planu (nova crkva, marginalizacija ruskog jezika i ruskojezičnog stanovništva) i na spoljnom planu (ne poštovanje Minska 2), što je verovatno presudno delovalo na Moskvu da krene u oružani sukob.

Tokom dve godine rata, može se konstatovati žilavost ukrajinske strane, izuzetno pomognute od strane kolektivnog Zapada. Sa druge strane, Rusija je pokazala solidnu imunost na sankcije, stabilnu i snažnu privredu, političku i društvenu stabilnost, te prećutnu podršku (ili makar neutralnost) ostatka sveta, van tzv. „kolektivnog Zapada“. Zapravo ne treba imati iluzije, da je ovo izolovan sukob, već veoma važno polje planetarnog sučeljavanja nosilaca (bivšeg ?!) monopolarnog svetskog poretka (SAD i NATO) i sa druge strane nosilaca nastupajućeg multipolarnog. U ove dve godine, možemo videti i širenje NATO u Skandinaviji, ali i značajno širenje BRIKS, te promene odnosa snaga u Africi i drugim prostorima sveta. I na Zapadu postoje slabosti „duboke države“, u vidu nezadovoljstva u mnogim zemljama EU pukog praćenja politike Vašingtona prema ukrajinskom sukobu (uvođenja sankcija Rusiji, i širokoj pomoći Ukrajini), a da ne govorimo o Trampu u SAD, koji zastupa sasvim drugu koncepciju.

Do jeseni 2022. godine, specijalna ruska vojna operacija, naišla je na žestok otpor ukrajinskih snaga, koji je snažno pomagao kolektivni Zapad. Rusija se od tada na frontu prilagodila ovom izazovu, povećavajući vojne efektive i koristeći svoje resurse, iscrpljujući aktivnom odbranom ukrajinske snage. Do maja 2023. probijena je i druga linija odbrane Ukrajinaca u Donbasu (Soledar, pa Bahmut), potom izdržana ambiciozna kontraofanziva ukrajinske strane, koja nije dala posebnog rezultata. Od jeseni aktivizacijom krize na Bliskom istoku, dolazi do sve sporije isporuke vojne i finansijske pomoći Ukrajini sa Zapada, posebno iz SAD. Sve više u nastavku trajanja sukoba dolaze do izražaja veći kapaciteti Rusije, te posebno slabljenje kvaliteta ukrajinskih snaga, jer popune jedinica nemaju mahom taj nivo obuke i sposobnosti u odnosu na prethodni sastav. Na taj način protokom vremena ruska strana sve više dobija na inicijativi i snazi, što se od početka 2024. sve naglašenije oseća na frontu. Zauzeće Avdejevke i inicijativa na ostalim linijama fronta govori tome u prilog.

Za Rusiju je najvažnije pitanje vojna neutralnost Ukrajine, dakle da postoje garancije da neće ući u NATO i da na njenoj teritoriji neće biti razmešteno zapadno nuklearnog naoružanje

Smena načelnika ukrajinske vojske generala Zalužnog sa Sirskim verovatno nije najsrećnije rešenje. Iako ukrajinska strana bombarduje i Jugoistok (pripojene oblasti) i čak teritoriju Ruske federacije, ruska strana je ta koja bombardovanjem unutrašnjosti Ukrajine izaziva posebne štete funkcionisanju ukrajinske vojske i njene logistike.

U ovom trenutku kada se navršavaju dve godine od početka oružanog sukoba, postavlja se ključno pitanje kako će se on okončati. Za Rusiju je najvažnije pitanje vojna neutralnost Ukrajine, dakle da postoje garancije da neće ući u NATO i da na njenoj teritoriji neće biti razmešteno zapadno nuklearnog naoružanje. U tom pravcu, nije primarno pitanje teritorije, ali kako Kijev i NATO nisu pokazali spremnost uvažavanja predstoji ruskih primarnih interesa, sukob se pooštrava. Pored toga ukrajinska vlast pooštrava od početka sukoba odnos prema svom ruskom i sovjetskom nasleđu – te dodatno izgrađuje koncept Ukrajina-antiRusija. To se posebno odnosi na zabranu delovanja Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije, uvođenjem crkvenih praznika i kalendara dekretom po zapadnom (katoličkom) kalendaru, progonu ruskog jezika i toponima, izmenom istorije i dr. To ne samo da nema veze sa poštovanjem ljudskih prava i identiteta, već indirektno ide na ruku otcepljivanju sve većeg dela stanovništva zemlje. Kako je i BDP i životni standard u Rusiji bitno veći od onoga u savremenoj Ukrajini (čak parametri i pre početka ovog sukoba), to bi takođe mogao biti motiv opredeljivanja za Rusku federaciju populacije u Ukrajini. Ukrajina koja preostane iz ovog sukoba, takođe će biti titular vraćanja kredita zapadnim silama. Ukoliko ona ostane bez bogatih oblasti Jugoistoka, i čak bez izlaza na more, njena privredna i geopolitička snaga neće biti značajna.

Nadu za današnju kijevsku vlast predstavlja podrška sa Zapada, uključujući hipotezu o korišćenu makar dela zaplenjene ruske imovine u Zapadnim zemljama.

Svet se menja, i čini se nepovratno ide ka multipolarizmu

Pri sadašnjem odnosu snaga za pretpostaviti je dalji razvoj situacije u pravcu zaokruživanja od strane Rusije preostalih teritorija četiri pripojene oblasti. Takođe ukoliko Kijev ostane nepopustljiv, biće nastavak sukoba, i realna mogućnost pripajanja i nekih drugih oblasti ruskojezičkog Jugoistoka (Harkovska, Dnjepropetrovska, Nikolajevska i Odeska). U preostalom delu Ukrajine koji kontroliše Kijev, drastično se smanjio broj stanovnika, privredna aktivnost je izrazito smanjena. Za očekivati je dalju višestranu pomoć sa Zapada, ali je realno da ona bude nešto niža nego do sada. Slabe tačke Kolektivnog Zapada da nastavi nesputanu pomoć Ukrajini, su sve veće nezadovoljstvo u zapadnoevropskim silama, posledicama ovakve politike koja se direktno odražava na standard njihovih populacija, te posebno Tramp i mogućnost da on dođe na vlast na predsedničkim izborima u novembru u Americi. Čini se da sa druge strane Rusija nema tako slabih tačaka na unutrašnjem, pa i na spoljnom planu. Opasnost da se sukob proširi ulaskom NATO je mala, jer bi to ugrozilo svetski mir, iako ostaje hipotetička mogućnost da to uradi neka od susednih članica Alijanse, van tačke 5. Toj opciji proširivanja sukoba najbliža je Poljska i to u odnosu na Belorusiju. Međutim, kao hipotetička mogućnost postoji i opcija da neke od zapadnih suseda Ukrajine, iskoriste ovu krizu, za realizaciju svojih teritorijalnih aspiracija. To se odnosi načelno upravo na i one zemlje, koje pomažu i vrlo su ažurne Ukrajini u njenoj borbi protiv Rusije. Pre svega za Poljsku, a potom za Rumuniju, Mađarsku, pa čak i Slovačku.

To su sve velike nepoznanice. Sa druge strane, jedno je sigurno, posle ovog sukoba teško je zamisliti ne samo Ukrajinu u onom uređenju i opredeljenju pre sukoba, a paralelno i svet se menja, i čini nam se nepovratno ide ka multipolarizmu.

Autor je doktor istorijskih nauka i naučni savetnik

(NSPM)