„Disciplinovanje“ kancelara Šolca – da li samo rat s Rusijom može doneti mir Evropi?!

Stav koji se sve više prihvata u Evropskoj uniji jeste da jedino rat s Rusijom donosi mir Evropi. Krajem februara, osnovni ton u evropskom javnom prostoru je bio drugi, da Zapad ne sme direktno vojno pomoći Ukrajini, zbog opasnosti da taj sukob eskalira u treći svetski rat. Sada, dva meseca kasnije, ta je paradigma okrenuta na glavu - Zapad, s njim i EU, mora direktno vojno pomoći Ukrajini, zato što time sprečava izbijanje trećeg svetskog rata. U dva meseca, zaokret od sto osamdeset stepeni.

Jedna za drugom, zapadne zemlje donose odluku da Ukrajini isporučuju teško naoružanje. Promena paradigme se zbiva unutar poslednja tri dana, tačno od trenutka kada Rusija beleži prve ozbiljnije dobitke u ratu. Sjedinjene Države, Kanada, Holandija i Belgija stoje direktno na crvenoj liniji koja ih odvaja od direktnog sudara s Rusijom. Da je zaista i pređu, treba im Nemačka, jer bez nje nisu spremne da snose odgovornost za ono što sledi. Ostaci nemačke tvrđave uzdržljivosti i razuma padaju međutim sledeće sedmice, kada frakcija CDU u Bundestagu najavljuje glasanje o „leopardima" za Ukrajinu. Kancelar Šolc je sve usamljeniji.  

Pacifizam je prevaziđena vrednost. U Evropi je trenutno potpuno demode insistirati na miru, kad su sve moralne vrednosti bačene na teg rata. Stari kontinent se setio starih navika, ratovanja za interese kamuflirane u ideale - za budućnost, slobodu, dostojanstvo, za bolji život. Istovremeno je zaboravio iskustva takvih ratova: izbrisane mlade generacije, siromaštvo, glad, nove mržnje, snove o osveti. 

U javnim diskursima EU zemalja, pacifisti su potpuno nadglasani. Ne samo da su prezreni zbog imputiranog malodušja, već je sad upitna i njihova motivacija, čime se uopšte negira mogućnost iskrenog pacifizma. Osnovni stav je da, ko god kaže kako ovaj rat mora biti okončan diplomatski, a ne vojno, taj ne reaguje iz pacifizma, već putinizma. Misli da je plemenit, a u stvari radi posao za Putina. Najveći mediji u Austriji i Nemačkoj se brinu da svi koji su važni, svi koji poseduju neku relevantnost u javnom prostoru, prihvate ideju rata s Rusijom. Da je prigrle kao svoju vlastitu. 

Nemački kancelar Šolc u poseti Komandi Bundesvera u Švelovzeu, 4. marta 2022.

Stav koji se sve više prihvata je da jedino rat s Rusijom donosi mir Evropi. Krajem februara, osnovni ton u evropskom javnom prostoru je bio drugi, da Zapad ne sme direktno vojno pomoći Ukrajini, zbog opasnosti da taj sukob eskalira u treći svetski rat. Sada, dva meseca kasnije, ta je paradigma okrenuta na glavu - Zapad, s njim i EU, mora direktno vojno pomoći Ukrajini, zato što time sprečava izbijanje trećeg svetskog rata.

U dva meseca, zaokret od sto osamdeset stepeni.

Kako je većina odraslih, statistički barem prosečno inteligentnih Evropljana, pala na sofizam da više rata znači manje rata?

Uglavnom preko jezika.

Marijupolj, 18. april 2022.

Iskustvo 1989-91 uči da se ratovi ne rađaju iz politike, već iz jezika. Politike obično lebde na početku, kao zubni živac pod stresom, koji još može da krene na obe strane, u oporavak ili u dramu. Čak i kad priželjkuju rat, državne vlasti su mahom neodlučne, jer ono što mogu da izgube još preteže nad onim što bi mogli da dobiju. Tek ih jezik javnog diskursa definitivno stavlja na kurs rata ili mira, odatle kreće reframing reči kao eskalacija, milosrđe, diplomatija, jedinstvo, ekonomija, saradnja, i naravno već spomenute: budućnost, sloboda, dostojanstvo i bolji život. 

Eskalacija je inhalacija

Od početka ruske operacije u Ukrajini 24. februara, za EU vlade je sve bilo jasno - eskalacija rata ne dolazi u obzir. Iz niza kompleksnih razloga, ali i iz onog vrlo jednostavnog, da je Rusija nuklearna sila i da bi u egzistencijalnom stresu prešla na taktičko nuklearno oružje, a kad jednom pređe taj psihološki prag, onda i na strateško. Zapad ima više nego dovoljno da joj parira, ali od jednog trenutka to postaje irelevantno, jer su svi Evropljani već mrtvi ili vraćeni u kameno doba. Rusi takođe, čime bi isporučili konačan dokaz da su i oni Evropljani.

Generalno gledano, za dobar deo evropskih nacija su Rusi prihvaćeni kao Evropljani samo kad su mrtvi. Ah, te evropske kulture, ujedinjene u poslednjem zagrljaju ispod velike pečurke, velike i male nacije konačno pomirene u bljesku elektromagnetnog impulsa... Nema trunke ironije u toj mentalnoj slici. Ona je samo dosledan rezultat javnih stavova u opticaju, možda začinjena s malo slanih suza nemoćnog posmatrača, ukletog da vidi rat dok se on tek podiže sa mustre istorijskih krvoprolića. Mladi rat koji tek traži formu otrova, ni prohodao nije, a već smrtonosan!

Alfred Kubin: U nepoznato, 1901.

Taj prvobitni EU stav - jer on nikad nije bio američki ili engleski - polazio je od razumnog shvatanja eskalacije. Ili od uobičajeno logičnog shvatanja eskalacije: da što je više učesnika u jednom ratu, on eskalira. Da što se više oružja sipa u jedan rat, što se interesi množe i proširuju, teritorije rezervišu, apetiti rastu, on, rat, eskalira.  

Sada je odjednom obratno.

Od pre nekoliko dana važi novo pravilo: Zapad, s njim i EU, moraju direktno na Rusiju, za početak preko isporuke teškog naoružanja Ukrajini, zato što se na taj način sprečava eskalacija u Treći svetski rat.

Puno je primera u medijima koji potvrđuju ozbiljnu promenu u interpretaciji „širenja" jednog rata. „Eskalacija" se sad posmatra kao proces ne van, već unutar ukrajinskog teritorija. Ako Ukrajina kapitulira, to je onda eskalacija konflikta. Prema tome, treba učiniti sve da Ukrajina ne kapitulira.  

U političkoj emisiji novinarke Majbrit Ilner na nemačkom ZDF-u (21. aprila) sukobila su se mišljenja ilustrativna za dijametralno susprotna shvatanja eskalacije. Tema: odbijanje kancelara Šolca da Ukrajini isporučuje tenkove i artiljeriju. 

"Putinova ofanziva - Nemačka i dalje defanzivna?", emisija ZDF-a 21. aprila 2021.

Ilner, gostima: „Kako će ovaj konflikt eskalirati ako Ukrajina kapitulira?"

Klaudija Major, ekspert za pitanja odbrane: „Eskalacija preti ako Rusija dobije ovaj rat. To predstavlja opasnost za NATO. Ako je naša odluka da Rusija ne sme da dobije ovaj rat, zato što to kompromituje nemačku bezbednost, onda moramo drugačije razmišljati."

Erih Fad, brigadni general, bivši savetnik Merkelove za vojna pitanja: „Rusija vam nije Srbija, nije Irak, Avganistan ili Sirija. Rusija je nuklearna sila. Opasno je sanjati o tome da se ona može pobediti na bojnom polju. Smeta mi kad Zeleni shvataju vojnu pobedu kao ultimativno rešenje, odjednom su svi postali vojni eksperti, a znaju o tome...! Ako se ovaj rat misli od njegovog kraja, onda niko ne sme da pobedi. Nemačka mora što pre da izađe iz ovog rata, a ne da sve više u njega ulazi."

Zigmar Gabrijel (SDP), bivši ministar spoljnih poslova/vicekancelar: „Ako Ukrajini isporučimo teško naoružanje, ušli smo u rat sa Rusijom."

Roderih Kizeveter, oficir Bundesvera u rezervi, sada parlamentarac CDU-frakcije: „Kad prihvatamo ukrajinski poraz, upravo na taj način motivišemo Putina da upotrebi taktičko nuklearno oružje  Mi smo već strana u ratu i sad moramo poslati poruku Rusiji da smo spremni da Ukrajinu branimo konvencionalnim naoružanjem. Nuklearni rat je verovatniji ako ne pomognemo Ukrajini. Ako pomognemo Ukrajini, verovatnoća za nuklearnu eskalaciju pada."

Roderih Kizeveter, Zigmar Gabrijel, Majbrit Ilner, Erih Fad, Marina Vajsband i Klaudija Major u studiju

Šolcizam je putinizam   

Put ka disciplinovanju Evropljana za ratne ciljeve Sjedinjenih Država, Velike Britanije i NATO saveza vodi preko Nemačke. Bez Nemačke kao voljnog člana u toj beligerentnoj grupi, oni neće ući u rat sa Rusijom.

Više je razloga. Prvo, Nemačka je posle 1945. zapisala „nikad više" ognjenim slovima u svoju spoljnu politiku. Nikad više rata u koji će Berlin slati svoju vojsku! Nemačko sudelovanje u bombardovanju Srbije je pokazalo koliko je ta teza fleksibilna; nikad više, osim tu i tamo. Službeno, taj aksiom i danas vredi u javnom prostoru zapadnih zemalja, uverenje da je Nemačka zbog svog istorijskog iskustva postala posebno moralna, pa ratuje tek kad je to opravdano i po božjim i ljudskim kriterijumima.

Istovremeno, SAD, UK i NATO računaju sa još jednom, potpuno suprotnom karakteristikom nemačkog odnosa prema ratu - sa duboko ukorenjenim militarizmom i tradicijom vojničke poslušnosti kao strukturnim društvenim principima. Ko god ulazi u rat zajedno sa Nemačkom, taj zna da će krajnja odgovornost uvek pasti na Nemačku. Nemačka je uvek kriva, zato što vrlo često ili jeste, ili i kad nije izgleda vrlo sumnjivo. 

Olaf Šolc u poseti Komandi Bundesvera u Švelovzeu, 4. marta 2022.

Nemačka je u Evropi slika i prilika univerzalnog krivca - kad sama nešto ne provocira, onda se uhvati u tuđe zamke. Nacija poštena i u savršenstvu i u prestupu, Evropljanima najdraža u razoružavajućoj strani svog karaktera.  

Treće, najvažnije, bitno je da Nemačka kao crna rupa usisa sav bes prvog ruskog udara, kad Moskva shvati da je Zapad spreman da ide do kraja kako bi sprečio ukrajinsku kapitulaciju. 

Ali, Šolc se ne da! Ne želi da šalje „leoparde", „pume" i „kune" Ukrajincima koliko god ga se pritiskalo. Prema ispitivanju javnog mnenja, 51 odsto Nemaca želi da vlada pošalje Kijevu teško naoružanje, bez obzira na moguće posledice, ali kancelar svejedno ne popušta. Engleski mediji već traže da se Berlinu proglase sankcije jer, po toj školi mišljenja, Šolc radi za Putina.

Zbog toga CDU/CSU frakcija najavljuje ove sedmice glasanje u Bundestagu tražeći da se Kijevu isporuči teško naoružanje. Njoj bi se priključili Liberali i Zeleni, inače Šolcovi koalicioni partneri. U normalnim prilikama, to se zove: pada vlada. Ali ne, u ovom slučaju je igra mnogo perfidnija i opasnija. Njene razmere se otkrivaju u izjavama Kizevetera tokom spomenute emisije, jer cilj glasanja nije rušenje Šolca, već njegovo pokoravanje ratnim trubama. „Mi ne želimo da ga srušimo, samo da ga dovedemo na našu liniju", kaže Kizeveter.

Cilj nije da se destabilizuje zemlja koja je na pragu rata, već da se disciplinuje kancelar koji odbija da bude ratni kancelar. 

„Nemačka je kanarinac u rudniku"

Za razumevanje situacije koja se stvarala između Zapada, EU i Rusije u proteklih 30 godina, dobre rezultate donosi tehnika razlikovanja između manifestnog i latentnog značenja u intervjuima. U opštem smislu, manifestna je recimo izjava: „To je vrlo interesantan recept", koja u latentnom, neizgovorenom smislu znači: „Sećam se da sam tako nešto jednom ugazio".

U konkretnoj političkoj situaciji ovde se analizira intervju poznatog američkog istoričara DŽejmsa Šihena, specijaliste za Nemačku, dat austrijskom dnevnom listu Di Prese (23. aprila). Standardnim pismom su preneta manifestna, kurzivom latentna značenja izgovorenog:

„Potrebno je više od jednog govora da bi se izazvala promena nemačke bezbednosne politike. Najbolje se to vidi u energetskoj saradnji sa Rusijom. Šolc je nedavno najavio njen prekid. Ali potrebno je mnogo više da bi se niti saradnje s Rusijom zaista i isekle. One su usađene u nemačku kulturu. Primat ekonomije duboko se utisnuo u nemačku svest."

(Latentno: Šolcu ne treba verovati. On nije spreman da Rusiju izbaci iz nemačke kulturne memorije. Još je previše Nemaca koji veruju da su Rusi ljudi. Nemci moraju izbaciti Rusiju iz sebe kao otrov iz tela.)

DŽejms DŽ. Šihen

„Nemačka energetska politika je perfektan primer kako je ekonomskim interesima dat primat nad geopolitičkom logikom. Dići ruke od nuklearnih elektrana i vezati se za ruski gas i naftu dalo je rezultate koje kancelarka Merkel nije dobro promislila."

(Latentno: Nemci su postali svileno pleme, radije bi uživali nego se pripremali za rat. Njihova geopolitička sudbina je da prema Rusiji grade rovove umesto gasovode.)

„Nemci i dalje veruju da žive u svetu u kome ekonomija stoji na prvom mestu. To je posledica šezdesetih godina, da se ekonomiji i trgovini daje primat."

(Latentno: Koliko ima budala u Nemačkoj koje će to progutati? Nije bitno, intelektualna scena i kulturnjaci sigurno hoće.)

„Za Putina je ekonomija osnovica političke i vojne moći, a ne zamena za njih. Čim je Putin ojačao, a ruska ekonomija se razvila, nije došlo do promene vremena, već klime."

(Latentno: Zapravo je Rusija morala propasti. Bila je na putu da propadne. Kako se samo izvukla? Kako smo to dozvolili? Još gore, kako ste vi Nemci to dozvolili, pa vi ste čuvari Rusije! Sad još sa širenjem klimatskih partija, Putin je zaštićen kao polarni medved.)

„Posle Ruske invazije Krima i Donbasa, Nemcima je moralo biti jasno šta se događa. Svejedno, nemačka reakcija na te događaje je bila ekstremno slaba i puna nade i iluzije."

(Latentno: Kako ono ide sa francuskim Šarlom V Mudrim... molio se na španskom, sa ženama razgovarao na italijanskom, sa ministrima na engleskom, a sa konjima na nemačkom?) 

Nemačka ministarka odbrane Kristin Lambreht vozi se borbenim vozilom "puma" u Minsteru, severna Nemačka, 7. februara 2022.

„Vašington se 1989. brinuo da bi od Rusije mogla nastati failed state sa nuklearnim arsenalom. Rusija je tada bila slaba, što je istina otvorilo put za beznasilno ujedinjenje Nemačke, ali je opasnost ostala. Na izvestan način je ujedinjenje bilo trijumf nemačke istočne politike, gde se ona otvorila prema Rusiji."

(Latentno: Nemci moraju prestati da misle da oni nešto duguju Rusima! Ujedinjenje ih je učinilo mekanim prema Moskvi. Sad imamo tri problema - jaku Rusiju, ujedinjenu Nemačku i izvesnu konkordanciju među njima. Pod hitno rasturiti.)

„Nemci moraju da pomažu Ukrajinu mnogo više. Ono što se u Ukrajini događa, tiče se nemačkih nacionalnih interesa. Ako Šolc zaista misli ozbiljno, mora da unese više strasti u prosvetljivanje javnost. To nije u njegovom stilu, ali i ne sme da čeka s tim. Ako je samo 51 odsto Nemaca za isporuku teškog naoružanja Ukrajini, to je loš znak. Nemačka je kanarinac u rudniku, ona mora da sprovodi odlučnu bezbednosnu politiku, a da pri tome ne ugrozi osnovicu nacionalnog blagostanja i društveni konsenzus."

(Latentno: Berlin se brani u Kijevu i Marijupolju. Kancelar je mlak, ni riba ni devojka. Da bi se onih 49 odsto pacifističkih Nemaca pretvorilo u Spartance, potrebna je strastvena politika iz centra. Šolc mora da glavne resurse baci u vojni sektor, po potrebi krene na Rusiju, istovremeno sačuva ekonomsko blagostanje i društveni mir. Kako? Bio je jedan nemački vođa kome je to pošlo za rukom. Istina, loše je završilo, ali na kraju ionako sve završi loše.)

Staljingrad, 1943.

Čarlston za Ognjenku, leopardi za Ukrajinu?

Sitne žice su deo ratne propagande i kao takve legitimne. Ipak, nema razloga da ih jedan racionalniji pogled zaobiđe.

Kritikujući Ruse da ne prihvataju ni skromnu obustavu vatre za Uskrs, predsednik Zelenski optužuje Moskvu za posebno brutalnu crtu. „Svi narodi koji veruju u pobedu života nad smrti, moraju da se bore na našoj strani. Moraju da nam pomognu, jer mi smo prvi na redu. Ko je sledeći?" Moskva ne poštuje ni Uskrs, kaže Zelenski, „čime pokazuje šta hrišćanska vera znači vođama Rusije."

Strašno da će se pucati na Uskrs. Strašno da će se uopšte pucati. Ali da li to isto važi i za NATO, koji je bombardovao Srbiju za oba Uskrsa 1999, čak je na katolički Veliki petak 2. aprila intenzivirao napade na glavni grad? Beograd je bez milosti bombardovan i na prvi Uskrs 4. aprila, i na drugi 11. aprila, uprkos molbama i preklinjanjima, koje nisu dolazile samo iz Srbije, već i iz samih NATO zemalja. Nije pomoglo.

Beograd, 4. april 1999.

Znači li to da je i NATO jednako bezbožan kao i Rusi? Ili je Bog NATO nacijama već oprostio, a Rusi tek treba da traže oproštaj za sve one Ukrajince koje će ubiti ove nedelje?

Vrlo komplikovano teološko pitanje.

U emisiji Majbrit Ilner su zagovornici nemačkih isporuka teškog oružja Ukrajini to obrazlagali stravičnim slikama. Ljudi ginu. Deca ginu, nevini umiru, završavaju u kolektivnim grobnicama. Ni ime im se ne zna, traga ne ostave na ovoj zemlji.

Nemojte vi meni gurati strašne slike pod nos, rekao je Fad. Iste takve su stizale i stižu iz Iraka, iz Avganistana, Jemena, iz Libije, a tamo ne ratuju Rusi. Nisu problem slike, nego rat. Rat treba zaustaviti, po mogućnosti tako da niko ne pobedi.

Treba li reći da je Fad izgubio u toj raspravi? Da se povukao suočen sa moralnim argumentima proratne strane? Da nije izdržao udarce superiorne ratne toljage za zaustavljanje rata?

Isto to očekuje i Šolca iduće sedmice u Bundestagu. SAD, UK i NATO ne mogu dalje bez Nemačke kao univerzalnog krivca.

Berlin noćas mora pasti.

(RTS)