|
Leto je još jednom sa sobom donelo rat u Evropi. Upad Rusije u Gruziju smesta je izazvao poređenje sa Hitlerovim rasturanjem Čehoslovačke 1938. godine i Brežnjevljevim gušenjem Praškog proleća 1968. godine. Ali bi bolja istorijska analogija mogla da se uspostavi sa julom 1914. Ma koliko da je mrsko ponašanje Rusije, i ma koliko bile plemenite naše namere u podržavanju demokratije u Gruziji, mi – Sjedinjene Države – doprineli smo drami koja ponovo stvara svet u kome je sve opasnije živeti. Ponudili smo bezrezervnu podršku jednom šarmantnom ali nepromišljenom lideru, koji je svoju lokalnu nacionalističku agendu prikačio za našu promociju demokratije širom sveta. Nakon proračunate, brutalne i preterane reakcije Rusije na pokušaj predsednika Sakašvilija da nametne gruzijsku kontrolu nad Južnom Osetijom, stekao se utisak da je ponovno zahlađenje u rusko-američkim odnosima skoro neizbežno - nešto što se nije desilo još od početka osamdesetih. Rusko-američka saradnja u važnim oblastima kao što su nuklearna energija u mirovne svrhe, antiterorizam, zabrana trgovine drogom, istraživanje svemira, i drugim, već je ugrožena. Kao da se događaji ubrzano odigravaju po već utvrđenom scenariju ka konfliktu.
Šta je to dovelo do ovakve zbrke? I još važnije, kako da se izvučemo iz toga? Vlada mišljenje da Rusija regresira ka ponašanju nalik onom iz ekspanzionističke imperijalne sovjetske Rusije. Ovo objašnjenje posebno privlači političare koji se trude da objasne svet nakon Hladnog rata, s posebnim osvrtom na demokratsku vladavinu i saradnju s Rusijom. Sagledavati krizu u Gruziji i, na većoj sceni, neuspeh svetskog poretka nakon Hladnog rata, kao rezultat hiljadugodišnje ruske autokratije, uljuljkujuće je i utešno. Upravo zato se moramo zapitati u kolikoj meri smo mi doprineli ovakvom stanju stvari.
Tužna istina je da nismo u potpunosti razumeli u šta se upuštamo sa Gruzijom i da smo pogrešno definisali osnovne interese SAD u regionu. Mihail Sakašvili je svojim zaklinjanjima da će sprovoditi demokratiju i reformisati tržište šarmirao američke sagovornike, ali je istim uneo i mnogo nacionalističkog smeća u svoju težnju za evropskim integracijama i članstvu u NATO. Oživljavanje nacionalizama u Gruziji nakon propasti Sovjetskog Saveza, Moskvi je dobro došlo da sebi dodeli ulogu zaštitnika stanovnika Abhazije i Osetije. Zauzete drugim krizama početkom devedesetih, SAD su doslovce ohrabrile Jeljcina da preuzme posredovanje u ovim sukobima. Apeli iz Tbilisija za većim učešćem SAD i Evrope, donedavno su bili u senci većih prioriteta.
Nije nikakvo iznenađenje što Rusija ima svoju agendu u Gruziji, mada ruske ambicije daleko prevazilaze zaštitu manjina u Abhaziji i Osetiji. Komentarišući isti sukob 11. avgusta, predsednik Dmitri Medvedev je izjavio:“Rusija već vekovima garantuje bezbednost u regionu Kavkaza“. Sada se postavlja pitanje kakve namere Rusije pokazuju koraci koje preduzima, ne samo u Gruziji i Kavkazu, već i u bivšim sovjetskim republikama, kao i u celoj Evropi. Ono što znamo o događajima u Gruziji, pogotovo tih ključnih dana u avgustu 2008, ne nudi nam jasan odgovor. Bez obzira na provokaciju Rusije, Gruzija je napravila neprihvatljivu stratešku grešku odlukom da odgovori vojnom silom. Nada da Južnu Osetiju može da prisvoji jednom brzopoteznom primenom sile, bila je fantomska samoobmana; napravljena je tragična i gruba greška.
Nasuprot optužbama Gruzije, Ruske snage nisu ušle u Tbilisi da bi smenile vladu. Možda je to bila želja Moskve, ali izgleda da su ruski lideri bili dovoljno pametni da sačekaju da se za to pobrinu gruzijski političari. U međuvremenu, u Abhaziji i Južnoj Osetiji uspostavljeno je dugoročno vojno prisustvo Rusije. Akcija Moskve sadrži poruku za sve susede, posebno za Ukrajinu, Moldaviju i Azerbejdžan: Rusija je povratila moć i ne boji se da je upotrebi; „blisko inostranstvo“ je od posebnog interesa za rusku bezbednost; a Moskva će svaku ekspanziju NATO ili EU u svom zadnjem dvorištu shvatiti kao pretnju. Šta sve to znači za SAD? Nažalost, ono što je američka vlada shvatila kao podršku demokratiji i reformama, Sakašvili je razumeo kao podršku protiv Rusije. Gruzija nije bila u NATO-u, ali je bila saveznik Sjedinjenih Država. Sakašvili je poslao trupe u Irak kao pomoć Amerikancima. Da li bi zaista Amerika njemu pomogla da je to bilo potrebno? Na Samitu NATO-a u Bukureštu stekao se utisak da bi SAD po svaku cenu stale uz Gruziju. Ali nakon avgustovskih događaja Gruzija je skrhana i razočarana, a kredibilitet Sjedinjenih Država poljuljan.
Dakle, koji su mogući pravci delovanja Sjedinjenih Država? Malo je dobrih. Brojne reakcije iz Vašingtona usredsredile su se na to da okrivljuju Moskvu za krizu (što je i najlakše), i da pronađu načine da kazne i izoluju Rusiju. U ovim reakcijama kao da dominira model ponašanja stečen tokom Hladnog rata. Međutim, ukoliko ovo nije „novi Hladni rat“ (kako su eksperti brže-bolje izjavili, sve tražeći od Rusije da plati cenu za svoje akcije), zašto onda koristimo pravila iz stare strategije za Hladni rat?
Sjedinjene Države i njeni saveznici mogu da učine par korisnih stvari, i to:
Da osude određene konkretne akcije Rusije u Gruziji, ali uz uzdržavanje od zvanične retorike Sjedinjenih Država. Rusi već znaju da nam se ne sviđa ono što su uradili. SAD bi trebalo da se usredsrede da dobiju ono što žele, i trebalo bi da izbegnemo žalbe i pretnje koje nismo spremni da ostvarimo.
Promovisanje demokratije u Gruziji može i treba da se nastavi, ali ne bi smela da se pomeša sa ponovnim osvajanjem Južne Osetije i Abhazije. Ukoliko bi se to pokušalo, izostao bi uspeh i na jednom i na drugom planu. Najvažnije je učiniti sve što je moguće da ruske trupe u što većoj meri napuste Gruziju. Bolje je imati nezavisnost i suverenitet na jednom delu teritorije, nego nemati nezavisnost na čitavoj teritoriji. Povratiti poverenje među zaraćenim stranama je još jedan primarni zadatak. Predviđeno je da EU i OEBS obavljaju neutralni nadzor, ali to neće imati nikakvu presudnu ulogu, jer neće moći da prisile ni Ruse ni separatiste da učine bilo šta oni što ne žele. Međutim, nedostatak moći pritiskanja neće ometati posmatračku misiju u podsticanju transparentnosti i radu na vraćanju poverenja. Realno uključivanje Sjedinjenih Država u proces traženja političkog rešenja za separatističke sukobe u regionu mora da bude prioritet. To znači da se ne treba ograničiti samo na retoriku po pitanju teritorijalnog integriteta države. Ministri i predsednici su u obavezi da se dosledno bave tim pitanjima. Sada je naša najveća nada da će se u Gruziji stvoriti slična situacija kao na Kipru, gde će nekoliko država priznati Abhaziju i Južnu Osetiju, i da će se u budućnosti putem pregovora postići dogovor. Međutim, ne smemo zaboraviti na Nagorno-Karabah i Pridnjestrovlje, koji su i dalje izvor nestabilnosti, i ne smemo ih zanemariti. Takođe se moramo truditi da ne budemo mi posrednici u sledećem indirektnom okršaju.
Usporiti širenje NATO u regione gde NATO nema precizno određene mogućnosti, ni želju da ih brani. Kredibilitet NATO-a je sada narušen razilaženjem između retorike i delovanja u Gruziji. Samo zato što se Rusija negde protivi daljem širenju NATO, ne znači automatski da je to širenje dobra ideja. Kad se prašina slegne, Alijansa bi mogla poželeti da Gruziju i Ukrajinu primi za nove članove. Pri donošenju tih odluka, trebalo bi još jednom baciti pogled na kriterijum iz Studije o proširenju NATO-a iz 1995. godine, a ne prosto reagovati impulsivno. Konačno, saveznici bi možda trebalo da ponovo razmotre pitanje kako se NATO i Rusija uklapaju u sveukupnu arhitekturu evropske bezbednosti. Neuspela integracija Rusije u bezbednosne strukture u periodu nakon Hladnog rata, ostaje i dalje fundamentalni propust od strane Evrope.
Ponovo uspostaviti strukturisani dijalog između SAD i Rusije u vezi sa čitavim nizom tema koje se tiču globalne bezbednosti. Potrebno je ovaj bilateralni dijalog institucionalizovati i učiniti da za njega budu nadležni vrlo visoki zvaničnici, kao što je to bio slučaj za vreme Reganove i Klintonove administracije. Emotivni pristup, kao što je bio Putinov istup u Minhenu ili kao naša sklonost moralnom zgražavanju, slabe su zamene za pravu politiku.
Podsetiti se da je integracija Rusije u evro-atlantske i svetske institucije bila glavni cilj u periodu posle Hladnog rata. Ruske akcije u Gruziji samo otežavaju dostizanje ovog cilja, ali od njega se ne sme odustati. Vaskrsavanje izgubljenog neprijatelja neće razrešiti rusko-američka neslaganja, niti će ponovo uspostaviti stabilnost i sigurnost.
U ovom trenutku, izgledi za nepristrasnu saradnju s Moskvom su prilično slabi. Sadašnje rusko rukovodstvo je previše samosvesno i preosetljivo. Ruski ekonomski uspeh natopljen naftom podstakao je u Kremlju stvaranje iluzije da dobri odnosi sa Zapadom nisu posebno neophodni. U isto vreme, Putin i njegovi saradnici nemaju sluha za dijalog. Ne priznaju posledice svog nasilnog delovanja, i svaku kritiku doživljavaju kao pretnju po svoju vladavinu. I tako nastaje zatvoreni krug, u kome se ruske akcije i kritike spolja međusobno pooštravaju, zbog čega su izgledi za održavanjem odnosa sa Moskvom – a kamoli da se isti poprave – sve slabiji.
Da bi se izašlo iz ovog zatvorenog kruga, moramo što preciznije odrediti najvažnije američke interese u odnosima sa Rusijom. Na svakom spisku bi se našao veliki broj važnih stavki: delotvorna kontrola i smanjenje nuklearnog naoružanja; sprečavanje daljeg širenja oružja za masovno uništenje; saradnja u borbi protiv međunarodnog terorizma; saradnja u borbi protiv međunarodnog kriminala kao što je trgovina drogom, trgovina ljudima, sajber kriminal, i drugo. Ovim spiskom daleko od toga da je obuhvaćena čitava paleta važnih interesa kojima bi trebalo da se bavimo zajedno sa Rusijom. Veoma je važno da se zapitamo: zašto većina nas tako agresivno želi borbu s Moskvom? Da li bi svet zaista bio bolji ukoliko bi se vratio suparnički, čak otvoreno neprijateljski, odnos između Vašingtona i Moskve, kao u drugoj polovini dvadesetog veka? S punim pravom treba prigovoriti Rusiji zbog njenog ponašanja u Gruziji, dok mi nastavljamo da podržavamo mir, stabilnost i demokratiju na Kavkazu. Konačno, imali bismo veću šansu da ostvarimo naše ciljeve na Kavkazu ukoliko bismo radili na tome da spasemo naš odnos sa Rusijom, ma koliko neumesno nam se to činilo sada kada smo u afektu.
(Autor je redovni profesor Strategije nacionalne bezbednosti na National War College, bio je šef misije OEBS-a u Moldaviji, u dva mandata između 1999. i 2006. Ovde izloženo mišljenje je isključivo njegovo.)
(24.09.2008 The National Interest)
|
.jpg)
