Demokratija i dug

Knjiga V Aristotelove Politike opisuje večitu tranziciju oligarhija koje se pretvaraju u nasledne aristokratije, a koje na kraju svrgnu tirani. Ili se pak u njima razviju interna rivalstva kada neke od dominantnih porodica odluče da "prime mnoštvo u svoj tabor" i uvedu demokratiju – u okviru koje se ponovo javlja oligarhija, za kojom opet sledi aristokratija, tiranija, pa demokratija, i sve tim redom kroz istoriju.

Glavni dinamički pokretač ovih promena je dug – uvek sa novim obrtima i varijacijama na temu. Dug polarizuje sloj bogataša, i naj način formira se klasa poverilaca čija se oligarhijska vladavina okončava kada novi lideri (po Aristotelu "tirani") pridobiju podršku naroda poništavanjem dugova i preraspodelom imovine, ili prenošenjem prava nad crpljenjem dobiti na državu.

Od renesanse na ovamo, međutim, bankari su političku podršku prebacili na demokratiju. Ovo se nije desilo kao izraz njihovih živih egalitarnih ili liberalnih političkih uverenja, već je na prvom mestu bilo odraz nastojanja da obezbede bolje jemstvo za svoje kredite. Kao što je DŽejms Stjuart to objasnio još 1767. godine[1], kraljevske pozajmice su postale pre privatni aranžmani nego pravi javni dug. Da bi dugovi jednog suverena postali obavezujući za celu naciju, izabrani predstavnici naroda morali su da razrežu poreze kako bi platili troškove kamate na taj dug.

Dajući poreskim obveznicima glas u vladi, britanska i holandska demokratija obezbedile su poveriocima mnogo sigurniju garanciju isplate dugova nego što je to bio slučaj sa kraljevima i prinčevima čiji su dugovi „umirali“ skupa s njima. Međutim, nedavni dužnički protesti od Islanda do Grčke i Španije ukazuju da poverioci povlače svoju podršku demokratijama. Oni od zaduženih država zahtevaju fiskalne mere stroge štednje, pa čak i privatizaciju raspodajom državne imovine.

Na taj način međunarodne finansije prerastaju u novi način ratovanja. Cilj je isti kao i cilj vojnih osvajanja iz davnih vremena: oduzimanje zemlje, mineralnih resursa i komunalne infrastrukture, kao i izvlačenje dobiti. Reakcija demokratija su zahtevi za raspisivanjem referenduma o tome da li treba isplatiti dug poveriocima rasprodajom javnog domena i podizanjem poreza – što za uzvrat dovodi do još veće nezaposlenosti, pada zarada i ekonomske depresije. Alternativa tome je smanjenje duga ili čak njegovo otpisivanje, praćeno ponovnim uspostavljanjem regulatorne kontrole nad finansijskim sektorom.

Bliskoistočni vladari proglašavali početak od nule kako bi očuvali ekonomsku ravnotežu

Polarizacija ekonomije nije bila prvobitna namera naplate kamate na pozajmicu u robi ili novcu. Kamata od 20% (dupliranje glavnice za pet godina) je prvi put primenjena početkom trećeg milenijuma stare ere kao ugovorni aranžman sumerskih hramova i palata sa trgovcima i preduzetnicima koji su obično radili pri dvoru, i trebalo je da obezbedi fer udeo u prihodima od trgovine u dalekim zemljama ili od lizinga zemljišta i drugih javnih sredstava, poput radionica, lađa i pivnica.

S vremenom su ovu praksu privatizovali kraljevski skupljači renti i zakupnina, pri čemu su poljoprivredni dužnici bili zaštićeni "božanskim pravom kraljeva". Hamurabijevim zakonima (oko 1750. p.n.e.) propisano je poništenje dugova ratara u vremenima poplava ili suša. Svi vladari vavilonske dinastije počinjali bi svoju prvu godinu na prestolu otkazivanjem poljoprivrednih dugova koje bi poništili proglašavanjem „početka od nule“ (Clean Slates). Kmetovi, prava na zemljište, useve i druga jemstva, bili bi vraćani dužnicima kako bi se „povratio red“ u idealizovanom „izvornom“ stanju ravnoteže. Ova praksa opraštanja dugova i danas se može pronaći u Jubilarnoj godini (ili oprosnoj godini, prim.prev.) Mojsijevog zakona (Levitski zakonik 25).   

Logika ove prakse je bila sasvim jasna. Drevnim društvima je bila potrebna vojska da brani zemlju, a to je iziskivalo oslobađanje zaduženih građana od ropstva. Hamurabijevi zakoni štitili su vozače bojnih kola i druge vojnike od potpadanja pod dužničko ropstvo, i nisu dozvoljavali da poverioci preuzimaju useve od najamnika na kraljevoj ili na javnoj zemlji, niti na komunalnom zemljištu koje je obezbeđivalo radnike i vojnike za dvor. 

Egipatski faraon Bakenranef (grčki Bokoris, 720-715. p.n.e.) proglasio je amnestiju i ukinuo dužničko ropstvo kad se suočio sa vojnom pretnjom iz Etiopije. Prema Diodoru sa Sicilije (I, 79, pisao u periodu 40-30. p.n.e.), Bakenranef je izdao dekret po kom bi dug bio poništen u slučaju da dužnik osporava potraživanje, a poverilac nije u mogućnosti da dokaže svoju tvrdnju pisanim ugovorom. (Izgleda da su poverioci oduvek bili skloni preuveličavaju visine duga.) Obrazloženje koje je faraon dao bilo je da "Tela građana pripadaju državi kako bi ona imala koristi od usluga koje joj duguju njeni građani, kako u vreme rata tako i u vreme mira". Smatrao je da je apsurdno da vojnik " (...) bude zatočen zbog poverioca i neplaćenog duga, te da pohlepa privatnih građana može na taj način da ugrozi bezbednost svih".      

Činjenica je da su glavni zajmodavci na Bliskom Istoku bili palate, hramovi i njihovi skupljači poreza – i da je zato bilo politički lako otpisati dugove. Naime, uvek je lako anulirati dugove prema samom sebi. Čak bi i rimski imperatori katkad znali da spale poresku arhivu kako bi sprečili izbijanje krize. Mnogo je teže bilo poništiti dugove prema privatnim poveriocima, s obzirom na to da se praksa ubiranja kamate proširila na zapad do mediteranskih vojvodstava posle 750. godine p.n.e. I umesto da omogući porodicama da premoste jaz između prihoda i rashoda, dug je postao glavna poluga za oduzimanje zemlje, polarizujući zajednice na poverilačku oligarhiju i zadužene klijente. U Judeji je prorok Isaija (5:8-9) oštro osuđivao poverioce koji otimaju kuće pod hipotekom: "Gomilate kuću do kuće i pripajate njivu do njive, sve dok ne ispunite sav prostor i ostanete sami na zemlji."      

Moćni kreditori i stabilan rast retko su išli ruku pod ruku. Veći deo ličnih dugova u ovom klasičnom periodu poticao je od manjih suma pozajmljenih pojedincima na ivici egzistencije koji nisu mogli da sastave kraj s krajem. Prinudno oduzimanje založenog zemljišta i imovine – i lične slobode – primoravali su dužnike na zapadanje u ropstvo koje bi time postalo nepovratno. Već u 7. veku pre nove ere, pojavili su se "tirani" (narodne vođe) koji su svrgnuli sa prestola aristokratije u Korintu i drugim bogatim grčkim gradovima, pridobijajući podršku naroda brisanjem dugova. U nešto manje tiranskom stilu, Solon je osnovao atinsku demokratiju 594. p.n.e. zabranom dužničkog ropstva. 

Ali oligarsi su ponovo izbili na površinu i pozvali Rim u pomoć kada su kraljevi Sparte - Agis, Kleomen i njihov naslednik Nabis - pokušali da ponište dugove krajem trećeg veka pre nove ere. Kraljevi su ubijeni, a njihove pristalice su proterane. Politička konstanta istorije od davnina je da su interesi poverilaca suprotni kako narodnoj demokratiji, tako i kraljevskoj vlasti koja ima moć da ograniči finansijsko osvajanje društva - osvajanje čiji je osnovni cilj vezivanje otplate duga i pripadajuće kamate za što veći deo ekonomskog viška jednog društva.    

Kada su braća Grah (Tiberije i Gaj Sempronije Grah, prim.prev.) i njihovi sledbenici pokušali da reformišu zakone o kreditu 133. godine p.n.e., dominantna senatorska klasa uzvratila je brutalnim nasiljem, usmrtila ih i time započela vek građanskog rata, koji je okončan vaznesenjem Avgusta na mesto cara 29. godine stare ere.

Rimska poverilačka oligarhija pobedila u građanskom ratu, porobila stanovništvo i donela Mračni srednji vek

Stvari su bile još i krvavije u drugim zemljama. Aristotel u svom nacrtu politike nije spominjao izgradnju imperije, ali su osvajanja stranih teritorija oduvek igrala važnu ulogu u nametanju dugova, štaviše ratni dugovi su zapravo glavni uzrok javnog duga u modernim vremenima. Najsuroviji dug u antici nametnuo je Rim, čiji poverioci su se raširili poput kuge po Maloj Aziji kao najprosperitetnijoj pokrajini. Vladavina prava skoro da je potpuno iščezla dolaskom poverilačkih carinskih "vitezova". Mitridat od Ponta predvodio je tri narodne bune, a lokalno stanovništvu u Efesu i drugim gradovima je ustalo i, prema danas dostupnim izveštajima, pobilo oko 80.000 Rimljana 88. godine p.n.e. Rimska vojska je surovo uzvratila i Sula im je 84. pre nove ere nametnuo ratni danak u visini od 20.000 talanata. Naknada na zaostale kamate povećala je ovu sumu za šest puta do 70. godine stare ere.

Među vodećim rimskim istoričarima, Tit Livije, Plutarh i Diodor su za pad Republike krivili nepopustljivost poverilaca pri vođenju stoletnog građanskog rata, od 133. do 29. godine p.n.e, obeleženog političkim ubistvima. Narodnjački lideri koji su želeli da pridobiju pristalice zagovarajući brisanje duga (npr. Katilina zavera 63-62. p.n.e.) su pobijeni. Do drugog veka naše ere oko četvrtina stanovništva je zapala u ropstvo. Do petog veka nove ere rimska ekonomija je doživela potpuni krah, i u njoj više nije bilo novca. Mračno doba spuštalo se na Evropu, a narod se, u cilju preživljavanja, vratio na selo.  

Kako su kreditori našli legalistički razlog da podrže parlamentarnu demokratiju

Bankarstvo se oporavilo nakon krstaških ratova kojima je opljačkana Vizantija i ubrizgano srebro i zlato u oporavak trgovine Zapadne Evrope. Otpor hrišćana prema praksi naplate kamata prevladan je kombinacijom prestižnih zajmodavaca (vitezovi Templari i Hospitalci su davali kredite tokom krstaških ratova) i njihove glavne klijentele – vladara, i to najpre radi isplata prema Crkvi, a onda sve više i za potrebe finansiranja vođenja ratova. Međutim, kraljevski dugovi bi se izjalovili sa smrću kraljeva. Firentinski bankari Bardi i Peruci bankrotirali su 1345. kada se engleski kralj Edvard III odrekao svojih ratnih dugova. Bankarske porodice su još više izgubile na kreditima habzburškim i burbonskim despotima na prestolima Španije, Austrije i Francuske.  

Stvari su se promenile sa holandskom demokratijom, koja je nastojala da izbori i obezbedi svoju slobodu od habzburške Španije. Činjenica da je parlament mogao da ugovori stalni javni dug u ime države, omogućila je Holandiji da podigne kredite kako bi unajmila plaćenike u epohi kada su novac i krediti bili žile kucavice rata. Pristup kreditima „je bio prema tome najmoćnije oružje u borbi za slobodu“, kaže Ehrenberg: „Svako ko bi vladaru dao kredit znao je da otplata duga zavisi jedino od dužnikove kreditne sposobnosti i volje da isplati dug. Stvar se veoma razlikovala kada su u pitanju bili gradovi, koji su imali moć kao vlastodršci, ali su istovremeno bili i korporacije, udruženja pojedinaca koji su zavisili jedni od drugih. Prema opšteprihvaćenom zakonu svaki pojedinačni građanin bio je odgovoran za dugove grada, i svojom ličnošću i svojom imovinom“.[2] 

Finansijsko postignuće parlamentarne vlade je stoga bilo uspostaviti dugove koji ne bi bili samo lične obaveze vladara, već istinski javni i obavezujući za sve, bez obzira ko je na tronu. To je razlog što su prve dve demokratske nacije, Holandija i Velika Britanija, nakon revolucija iz 1688. godine, razvile najaktivnija tržišta kapitala i kasnije postale vodeće vojne sile. Ironija je u tome što je demokratiju unapredila potreba da se finansira rat, čime je oformljeno simbiotsko trojstvo između ratovanja, kredita i parlamentarne demokratije u epohi kada je novac i dalje bio žila kucavica rata.

U to vreme je „pravni položaj kralja kao korisnika kredita bio nejasan, i još uvek nije bilo sigurno da li bi poverioci imali pravni lek u slučaju njegovog bankrota“.[3] Što su despotskije postajale Španija, Austrija i Francuska, to su veće poteškoće imale u finansiranju svojih vojnih avantura. Krajem XVIII veka Austrija je ostala „bez kredita, a samim tim i bez mnogo duga“, sila sa najnižim kreditnim rejtingom i najlošije naoružana u Evropi (kao što navodi Stjuart u 1767:373). Do otpočinjanja Napoleonovih ratova, Austrija je u potpunosti zavisila od britanskih subvencija i kreditnih garancija.

Finansije se najpre prilagođavaju demokratiji, a zatim sistem guraju ka oligarhiji

Dok su demokratske reforme iz devetnaestog veka oslabile kontrolu zemljoposedničke aristokratije nad parlamentom, bankari su se fleksibilno prilagođavali radi postizanja simbioze sa gotovo svakim oblikom vladavine. U Francuskoj, Sen-Simonove pristalice promovisale su ideju da se banke ponašaju kao investicioni fondovi, dajući kredite zarad udela u dobiti. Nemačka država je napravila savez sa krupnim bankarstvom i teškom industrijom, a Marks je optimistički pisao o tome kako bi socijalizam učinio finansije produktivnim, umesto parazitskim. U Sjedinjenim Državama je regulisanje javnih preduzeća išlo na ruku garantovanom prihodu. U Kini, Sun Jat Sen je 1922. godine pisao: "Nameravam da svu nacionalnu industriju Kine objedinim u Veliku korporaciju u vlasništvu kineskog naroda, a finansiranu međunarodnim kapitalom na obostranu korist".[4]    

Nakon Prvog svetskog rata, SAD su zamenile Britaniju na mestu glavne poverilačke nacije, a do kraja Drugog svetskog rata su u svoj trezor smestile oko 80 odsto svetskog monetarnog zlata. Američke diplomate su oblikovale MMF i Svetsku banku prema kreditno-orijentisanim linijama koje su finansirale trgovinsku zavisnost kreditiranih zemalja, i to zavisnost uglavnom od SAD. Krediti za finansiranje trgovine i plaćanje deficita su bili "uslovljavani" tako da se ekonomsko planiranje pomeralo ka klijentelističkim oligarhijama i vojnim diktaturama. Demokratski odgovor na posledice mera oštre štednje zarad servisiranja duga nije mogao ići dalje od „protesta protiv MMF-a“ – sve dok Argentina nije odlučila da odbaci svoj spoljni dug.

Sličnu poverilački-orijentisanu štednju danas Evropi nameću Evropska centralna banka (ECB) i briselska birokratija. Nazovi socijaldemokratske vlade evropskih zemalja, fokusiraju se na spašavanje banaka umesto da ožive privredni rast i zapošljavanje. Gubici po osnovu loših bankarskih kredita i pogrešnih špekulacija preuzimaju se u javni budžet, dok se javna potrošnja smanjuje, i čak se rasprodaje infrastruktura. Odgovor poreskih obveznika na koje su dugovi prevaljeni bio je pokretanje narodnih protesta na Islandu i u Letoniji u januaru 2009, kao i mnogo širih demonstracija u Grčkoj i Španiji ove jeseni u znak protesta zbog odbijanja vlada tih zemalja da održe referendum u vezi sa njihovim sudbonosnim spašavanjem stranih vlasnika obveznica.

Pomeranje planiranja sa izabranih predstavnika naroda na bankare

Svaka ekonomija je planska. Planiranje ekonomije je tradicionalno obavljala vlast. Kada se vlast odrekla ove uloge, pod sloganom "slobodnog tržišta", ono je zapalo u ruke banaka. Međutim, to planiranje privilegije kreiranja kredita i njihove raspodele se naknadno ispostavilo još centralizovanijim, nego kada to čine demokratski izabrani javni funkcioneri. A da stvari budu još gore, finansijski vremenski okvir plana bankara je kratkoročan i tipa uzmi-pare-i-beži, a završava se rasprodajom imovine u delovima. U potrazi za sopstvenom dobiti, banke dovode do destrukcije ekonomije. Suficit privrede pojedu kamate i drugi finansijski troškovi, ne ostavljajući ni delić prihoda za nove kapitalne investicije ili osnovnu društvenu potrošnju.

Iz tog razloga je prepuštanje sistemske kontrole klasi zajmodavaca retko doprinosilo ekonomskom rastu i podizanju životnog standarda. Tendencija dugova da rastu brže od sposobnosti stanovništva da ih isplati se ispostavila jednom od bazičnih konstanti tokom zabeležene istorije. Dugovi se gomilaju eksponencijalno, apsorbuju dobit i srozavaju veći deo stanovništva na nivo dužničkog ropstva. Da bi se povratio ekonomski balans, davnašnji vapaj da se ponište dugovi imao je za cilj ono što je bronzano doba Bliskog istoka postizalo kraljevskim dekretom - poništiti prekomerni rast dugova.

U modernim vremenima, demokratije zahtevaju jaku državu koja bi oporezovala rentijerske prihode i bogatstvo, i umanjila dugove kada je to potrebno. Ovo je najlakše učiniti ako država sama kreira novac i kredite. A najteže je to učiniti kada banke svoju dobit pretvore u političku moć. Kada se bankama dozvoli samoregulisanje i da pravo veta nad vladinim regulatorima, rezultat je deformisana ekonomija koja poveriocima daje odrešene ruke da se upuste u rizične spekulacije i direktne prevare, koje su upravo i obeležile proteklu deceniju. Pad Rimskog carstva pokazuje šta se dešava kada zahtevi kreditora izmaknu kontroli. U takvim uslovima, alternativa vladinom planiranju i regulisanju finansijskog sektora postaje ništa drugo do put u dužničko ropstvo. 

Finansije nasuprot vlade, oligarhija nasuprot demokratije

Demokratija podrazumeva da se finansijska dinamika podređuje ekonomskoj ravnoteži i ekonomskom rastu – kao i da se prihodi rentijera oporezuju ili da se osnovni monopoli zadrže u javnom domenu. Neoporezivanje ili privatizacija prihoda od imovine „oslobađa“ ih da postanu jemstvo za banke, to jest da posluže kao kapital za još veće pozajmice. Finansiranje na bazi zaduživanja izaziva rast cena aktive, što uvećava bogatstvo rentijera, a zadužuje privredu u celini. Privreda se skuplja i pada u negativni kapital.  

Finansijski sektor je stekao dovoljno uticaja da može da iskoristi takve vanredne situacije kako bi ubedio vlasti da će privreda propasti ako se ne „spasu banke“. To praktično znači da oni konsoliduju svoju kontrolu nad politikom, koju onda koriste na način koji dodatno polarizuje ekonomiju. Osnovni model je ono što se desilo starom Rimskom carstvu, a to je prelazak sa demokratije na oligarhiju. U stvari, davanje prioriteta bankarima i prepuštanje ekonomskog planiranja diktatu EU, ECB i MMF-a preti oduzimanjem od nacionalne države nadležnosti nad kovanjem ili štampanjem novca, i nametanjem poreza.

Sukob koji iz toga proističe finansijske interese suprostavlja nacionalnom samoopredeljenju. Ideja nezavisne centralne banke kao „glavnog obeležja demokratije“ je eufemizam za prepuštanje najvažnije političke odluke – mogućnosti kreiranja novca i kredita – finansijskom sektoru. Umesto da izbor politike prepusti narodnom referendumu, spasavanje banaka u organizaciji Evropske unije i ECB sada predstavlja najveću kategoriju rasta nacionalnog duga. Dugovi privatnih banaka koji su preneti na državne budžete u Irskoj i Grčkoj, pretvoreni su u obaveze poreskih obveznika. Isti je slučaj i sa američkih 13 biliona dolara dodatih nakon septembra 2008. godine (koji obuhvataju i 5,3 biliona dolara loših hipoteka kompanija Fani Mej i Fredi Mek preuzetih na teret budžeta vlade, i 2 biliona dolara bezvrednih (gotovina-za-smeće) svopova Federalnih rezervi).       

I sve to po diktatu finansijskih posrednika, eufemistički nazvanih tehnokratama, postavljenih na ključna mesta u administraciji od strane lobista kreditora, sa zadatkom da izračunaju koliko još nezaposlenosti i depresije je potrebno da bi se iscedio suficit za isplatu poveriocima na ime trenutnog stanja duga. Ono što ovu kalkulaciju čini poražavajućom jeste činjenica da smanjenje ekonomije – deflacija duga – dužničko breme čini još nenaplativijim.    

Ni bankarski ni javni autoriteti (ili mejnstrim akademici, kad smo već kod toga) nisu seli i izračunali realne mogućnosti privrede da isplati dug – to jest, da ga isplati bez smanjivanja ekonomije. Putem svojih kontrolisanih medija i istraživačkih centara, oni su uverili stanovništvo da će se najbrže obogatiti pozajmljujući novac radi kupovine nekretnina, akcija i hartija od vrednosti čije cene rastu – budući naduvavane bankarskim kreditima – i da preokrenu progresivno oporezivanje prošlog veka u bogatstvo. 

Najdirektnije govoreći, rezultat je propala ekonomija. Njen cilj je onemogućiti javnu kontrolu i odgovornost, i prebaciti ekonomsko planiranje u ruke krupnih finansija sve tvrdeći da su one efikasnije od državne regulacije. Vladino planiranje i oporezivanje je optuženo da predstavlja "put ka ropstvu", kao da "slobodno tržište" koje kontrolišu bankari sa punom slobodom da se ponašaju rizično, nije zapravo planirano njihovim specijalnim interesima, i to na način koji nije demokratski nego je oligarhijski. Vladama je rečeno da preuzmu plaćanje dugova i to ne kao nekada da bi branile zemlju ratnim pohodom, nego u korist najbogatijeg sloja stanovništva, prenoseći njihove gubitke na sve poreske obveznike.  

To što u svemu tome nisu uzete u obzir želje birača čini rezultirajuće nacionalne dugove klimavima u političkom, pa čak i u pravnom smislu. Dugovi nametnuti dekretom - bilo vlada, bilo stranih finansijskih agencija - uprkos snažnom protivljenju naroda, mogu se ispostaviti nesigurnima baš kao što su bili i dugovi dinastije Habzburga i drugih despota minulih epoha. Pošto zaduživanje nije odobrio narod, dug može „umreti“ zajedno sa režimom koji ga je ugovorio. Nova vlada može demokratski odlučiti da podredi bankarski i finansijski sektor kako bi služili ekonomiji, a ne nekom drugom.

 U najmanju ruku, nove vlade mogu otplatiti dug tako što će ponovo uvesti progresivno oporezivanje bogatstva i prihoda finansijskog sektora, i na taj način pomeriti fiskalno opterećenje na rentijersko bogatstvo i imovinu. Ponovno regulisanje bankarskog sektora i pružanje državnih opcija za kreditne i bankarske usluge, obnovilo bi socijaldemokratski program koji je u prošlom veku izgledao prilično dobro. 

Island i Argentina su za to najnoviji primeri, ali tu su i moratorijum na međusobne savezničke ratne dugove, kao i moratorijum na nemačke reparacije iz 1931. Svuda je na delu osnovni matematički i politički princip: dugovi koji ne mogu biti plaćeni, neće to ni biti.   

Majkl Hadson (Michael Hudson) je profesor ekonomije i predsednik Instituta za proučavanje dugoročnih ekonomskih kretanja (Institute for the Study of Long Term Economic Trends - ISLET) u Njujorku i Londonu. Radio kao ekonomski savetnik vlada više zemalja i agencija UN. Objavio nekoliko knjiga o međunarodnim finansijama i istoriji ekonomske misli.

(Kraća verzija ovog članka objavljena 2.12.2011. u Frankfurter Algemeine Zeitung)

Izvor: http://michael-hudson.com/

Prevod NSPM