Da li se Zapad okreće protiv Kine?

(Foreign Policy, 18.3.2010)

Robert Samjuelson (Robert Samuelson), jedan od vrhunskih američkih ekonomskih komentatora je u februaru ovako, kritikom Kine (a critique of China) počeo svoju kolumnu u Vašinton Postu :

„Iz najnovijih događaja se vidi da su političke, poslovne i naučne elite Amerike potpuno pogrešno procenile Kinu. Broj konflikata sa Kinom se povećao. Uzmite u obzir sledeće: potcenjena vrednost renminbija [juana] i uticaj toga na trgovinu; neuspeh pregovora o globalnom zagrevanju u Kopenhagenu; mlitava podrška Kine naporima da se spreči da Iran dođe do nuklearnog naoružanja; istovetno slab rezultat u pritisku na Severnu Koreju da se odrekne svog malog nuklearnog arsenala; prodaja američkog oružja Tajvanu; pretnja Gugla da će radije napustiti Kinu nego da prihvata stalnu cenzuru.“ 

Samjuelson nije ni paničar, ni večiti kritičar Kine. On jednostavno kazuje stvari onako kako ih vidi. A ja mislim da je u pravu. Mišljenje američke elite o Kini je uglavnom bilo potpuno pogrešno. Ta Narodna Republika se ne liberalizuje, a i ne prilazi Zapadu kako bi se rešili najvažniji problemi sveta. Njeno povećavanje vojne sile je destabilizujuće i u mnogo slučajeva se ne odigrava po pravilima međunarodne trgovine.

Ali – da li je Samjuelsonov napis odraz neke promene u mišljenju elite o Kini – i ako jeste, šta se to u Kini odigrava što je dovelo do te promene mišljenja?

DŽon Pomfret (John Pomfret) iz Vašington Posta je možda našao objašnjenje: to je priroda politike Kine. U jednom nedavnom članku, on opisuje godišnji sastanak (the annual meeting) Nacionalnog Narodnog Kongresa (NNK), kineskog zakonodavnog tela koje samo udara pečate . Iako u Kini ne postoje istinski zakonodavci koji bi bili u stanju da donose stvarne zakone, NNK je forum za komunističke kadrove i pretendente na presto preko koga oni štampi “puštaju“ razne priče, daju se izjave i takmiči se za dobijanje političke prednosti. Ove godine, vođi Komunističke Partije su započeli sa izrazito anti-američkim i anti-zapadnim tonom.

Taj ton procurelih informacija i javnih izjava govori mnogo. Čini se da je danas u unutrašnjoj politici Kine isplativo biti populista, nacionalista i anti-zapadnjak. Takođe se vidi da političke vođe Kine veruju da još uvek ima mesta za takmičenje za zadobijanje moći pred 2012.g., kada će Ksi Đinping i Li Kečijang naslediti Hu Đintaoa i Ven Điabaoa. To nasleđivanje možda i neće proći tako glatko kao što što je prošao Huov uspon 2002.g. Kako je napisao Čeng Li, kineski naučnik koji je često u pravu:

„Očekuje se da se povuče čak sedam od devet članova Stalnog Komiteta Politbiroa, najvišeg tela zemlje koje donosi odluke. Što se celokupnog Politbiroa od 25 članova tiče, najmanje 14 njih će osloboditi fotelje kako bi otvorili put mlađim kandidatima. Prema tome, posle 2012.g., najvažnije ličnosti odgovorne za politička i ideološka pitanja zemlje, ekonomsku i finansijsku upravu, spoljnu politiku i upravljanje oružanim snagama će biti nove pridošlice.“

Nijedan današnji rukovodioc Kine nema “nebeski mandat“: svi oni su daleko od legitimnosti koju su, zahvaljujući svom učešću u komunističkoj revoluciji, posedovali raniji rukovodioci. Štaviše, u prikrajku čekaju i ambiciozni partijski rukovodioci kao Bo Ksilaj i Vang Jang, koji mogu , na primer, iskoristiti ekonomsku krizu da se suprotstave naslednicima koje su sebi izabrali Hu i Ven.

Dva nedavna članka iznose mišljenje da je Kina u suštini iznutra slaba, ali da još uvek može izazivati probleme.

Ambrouz Evans-Pričard (Ambrose Evans-Pritchard) iz britanskog Telegrafa kaže da Kina “jedva čeka konfrontaciju sa Amerikom“ ("spoiling for a showdown with America."). Zašto? Zato što strahovito loše razume i shvata globalni balans moći. Uzimajući u obzir parališuće unutrašnje probleme N.R. Kine, njena arogancija prema SAD je najobičnija nerazumnost i može je skupo stajati. Evans-Pričard kaže: „ Tu se čuje eho anglo-nemačkih čarki pred Prvi Svetski rat, kada je Vilhelmova Nemačka tako loše procenila stratešku ravnotežu snaga i odigrala pogrešnu kartu.“

Osnovna tvrdnja Evans-Pričarda je da, ukoliko Peking veruje da on sada nadgornjuje, i da je sa svoje strane Vašington voljan da prihvati tu činjenicu, onda se možemo suočiti sa kineskim pogrešnim proračunom ogromnih i izuzetno opasnih razmera.

Jedan drugi vodeći američki proučavaoc Kine, Minksin Pei, tvrdi drugačije – da Kina nije „neizmerno moćna“ – što je bio argument koji važi već neko vreme. Pei iznosi da Kina nije toliko snažna, da ima skoro parališuće ekonomske nedaće i okoštali politički sistem koji nije u stanju da na adekvatan način odgovori potrebama svog stanovništva.

S druge strane, dvojica pažljivih posmatrača tvrde da je ono što u stvari objašnjava novopronađenu drčnost Kine baš njena snaga, a ne slabost. Njen program modernizacije vojnih snaga se nesmanjeno nastavlja. Kako ističe Harš Pent (Harsh Pant) sa londonskog Kings Koledža, mada je Kina objavila da je povećanje njenog vojnog budžeta ove godine manje nego što su bila ona ranija, te niže brojke ne odražavaju ono što Kina stvarno troši u te svrhe. Naprimer, Kinezi nikada u svojim javnim budžetima ne navode troškove za kupovinu vojnih sistema iz inostranstva, mada ovi sistemi predstavljaju značajnu stavku kineskog vojnog inventara. Pent dodaje i da Kina povećava svoje sposobnosti za slanje svojih vojnih snaga na dalje ciljeve, kao i da je njena anti-gusarska misija u Adenskom Zalivu verovatno odraz ambicija da ih širi u globalnim razmerama.

Kao i Pent, Martin Žak (Martin Jacques), autor knjige Kada Kina bude vladala svetom (When China Rules the World) ne gleda na Kinu kao slabu. Naprotiv, on tvrdi da će Kina jednog dana vladati svetom, a da kada dođe taj dan – njena vladavina neće biti benigna. Po Žaku, Kina će postati preovlađujuća na svetu, a da pri tom neće postati demokratska. Njena hegemonija će se zasnivati na pretećoj rasističko-nacionalističkoj ideologiji.

Žak se vraća na neke od tih tema u svom nedavnom članku u Njujork Tajmsu. On tvrdi da je Kina u porastu (China is on the rise), Amerika u opadanju i da će N.R.Kina biti znatno više “zastrašujući protivnik“ nego što je to bio SSSR. Možda je tačka gledišta najvrednija pažnje u tom Žakovom članku ova: on implicira da su Kina i SAD na putu globalnog suparništva sličnom onome što je bilo u Hladnom ratu. Ali – ovog puta je Amerika u opadanju, a N.R.Kina je daleko savršenija od SSSR-a.

Šta da se misli o ovom malom uzorku članaka – čiji su autori sve sami uticajni pisci i analitičari – a koji su nedavno objavljeni u Njujork Tajmsu, Vašington Postu, Njuzviku i Telegrafu?

Svi ti članci su objavljeni tokom jasno pojačane kinesko-američke napetosti. Međutim, za razliku od ranijih perioda takvih napetosti, kada su za loše odnose kreatori javnog mnjenja podjednako okrivljavali kako Ameriku - tako i Kinu, sada za napete odnose svi ovi navedeni autori bez okolišanja okrivljuju Kinu.Jedino se ne slažu u tome da li se arogancija Kine zasniva na njenoj snazi, ili slabosti. Možda je bilo potrebno da sa scene prvo odu Buš i Čejni, toliko nepopularni kod [američke] elite, pa da ovi autori počnu da gledaju Kinu onakvom kakvom američki narod zna da ona jeste: rastućom opasnošću po SAD.

Dakle, odgovor na prvo pitanje je da se iz raznih razloga, uključujući tu i kraj Bušovog mandata, finansijsku krizu i agresivno ponašanje Kine, trend u gledanju elite na Kinu kreće u pravcu njenog viđenja kao problema.

Ali, šta je sa onim drugim pitanjem? Zašto je Kina problem? Uzorci prikazani u gornjim redovima nude niz odgovora. Ja verujem da svaki od autora ima u ponečem pravo: Kina je prilično zapaljiva smeša slabosti i snage, arogancije i straha. S druge strane, Kina je nejednako regulisala svoje mnogobrojne unutrašnje probleme i na taj način izazvala priličan bes domaćeg stanovništva protiv režima. Pa ipak, nacionalni ponos preovlađuje, kao i njena rastuća vojna moć. Proučavalc Kine Sjuzan Šerk (Susan Shirk) je našla najpribližniji opis tog rastućeg džina, dajući svojoj knjizi o Kini naslov Krhka supersila (Fragile Superpower) – mada bih se ja protivio terminu “supersila“.

Moj zaključak je da bi se ponašanje Kine prema spoljašnjem svetu moglo najbolje objasniti prirodom njene unutrašnje politike. Najmoćnije snage u kineskoj politici vuku i guraju tu zemlju u mnogim i različitim pravcima. Mišljenja naroda i elite se sada sastoje od neke mešavine ljutnje na režim zbog njegove korupcije, neravnopravnosti i brutalnosti; od nacionalnog ponosa; kao i od povređenog nacionalizma. Pretpostavimo da će Kina nastaviti sa svojim ekonomskim rastom koji će joj omogućiti modernizaciju vojne moći – ta mešavina snage i slabosti, ponosa i straha daje nepredvidljivu i potencijalno opasnu Kinu, naročito na putu ka mogućem burnom i suparničkom procesu nasleđivanja vlasti u 2012. godini.

http://shadow.foreignpolicy.com/posts/2010/03/18/is_the_west_turning_on_china