Da li je vreme za novu strategiju prema Rusiji?

Da li su ili ne sankcije Zapada prema Rusiji donele uspeh, zavisi u znatnoj meri od shvatanja toga šta je te sankcije trebalo da postignu i koliko brzo. Nakon više od godine, Krim ostaje okupiran, Rusija nastavlja da se meša u Ukrajini, a dugoročni cilj prisiljavanja Kremlja da prihvati i poštuje prihvaćene norme međunarodnog ponašanja nije ostvaren. Ruska ekonomija trpi, ali više zbog niskih cena nafte i strukturalnih ekonomskih slabosti, nego zbog uticaja sankcija, a čini se da je ruski predsednik Vladimir Putin zaključio da su troškovi podnošljivi.

I šta sad? Da li bi Zapad jednostavno trebalo da bude strpljiv ili je vreme za promenu u strategiji?

Jedan od razloga zbog kojih režim sankcija nije efikasniji je to što Moskva veruje da može lako uzvratiti Zapadu, deleći saveznike i podrivajući njihovu volju da održavaju postojeće restrikcije. Dokle god Moskva veruje da je kraj sankcija na vidiku, neće biti u iskušenju da bilo šta suštinski promeni.

Zapad bi trebalo da osigura ne samo to da bude, koliko je god moguće, otporan prema ruskoj manipulaciji, već i da tako izgleda. Mere kao što je ubrzanje razvoja Evropske energetske unije mogu da umanje sposobnost Rusije da iskoristi svoje zalihe nafte i gasa kao poluge protiv Zapada. Moguće je da energetska unija neće postojati u celosti do 2030. godine, ali prosto, dajući joj prioritet, Evropa može da demonstrira svoju posvećenost uskraćivanju Moskvi tržišta i mogućnosti. Ovo je, na kraju krajeva, rat signala i simbola koliko i konkrektnog delovanja.

Ostatak ruskog uticaja potiče iz propagande i kupovine uticaja – posebno kroz često tajnu podršku Moskve političkim pokretima u inostranstvu koji podrivaju jedinstvo Zapada - od antifederalističkih partija u Evropi, sve do teksaških separatista.

Od ključnog značaja za Zapad je da omogući veću transparentnost protoka novca u Rusiji i iz Rusije, i da se suprotstavi informativnom ratovanju Moskve. Ovo će zahtevati ne borbu propagande sa propagandom, već diskreditaciju pristrasnih medija, osporavanje potpune laži i negovanje klime skepticizma prema ruskom dezinformacijama.

Zapad će takođe morati da se suprotstavi političkoj upotrebi vojne sile od strane Rusije, od pokretanja patrola bombardera dugog dometa u ​​NATO vazdušnom prostoru, do Putinovih uobičajenih razmetanja s ruskim nuklearnim sposobnostima. Suprotno nedavnoj hiperboli, ove radnje ne slute vojni napad. Umesto toga, one imaju za cilj da skrenu pažnju, zaprepaste i podele Zapad. Iako je odlučnost NATO i EU bila veća nego što je Moskva izgleda očekivala, zvanično i nezvanično, mnogi političari i posmatrači se pitaju koliko dugo to može da traje.

Dvoje mogu da igraju u toj utakmici, mada Kremlj zna da NATO nadilazi Rusiju po brojnosti, manevarskoj sposobnosti i naoružanju. Zapad bi mogao da pokaže svoje zube direktnije, dokazujući da nije u interesu Rusije da izazove nadmetanje u vojnoj moći. Pored postojećih planova za prepozicioniranje američkog teškog naoružanja u baltičkim državama, Zapad bi mogao da uspostavi stalnu isturenu  NATO bazu u regionu sa rotirajućim američkim i evropskim snagama.

Isto tako, plan Vašingtona da stvori evropski raketni odbrambeni sistem do 2018. godine mogao bi da bude preorijentisan, od zamišljenog fokusa na Iran, posebno u svetlu nedavnog nuklearnog sporazuma, ka eksplicitnom uključivanju Rusije. Iako takav potez ne bi, sam po sebi, odbranio Evropu od totalnog ruskog napada, to bi bila simbolična izjava o tome da se Moskva smatra istinskom pretnjom.

S obzirom na to da izgleda da Moskva ima sklonosti za grube geopolitičke igre, možda je najbolja taktika usredsrediti se na njene slabosti. Pre svega, Rusija zavisi od zapadnog kapitala i finansijskih sistema, a ruske elite su globalizovane i željne da uživaju u bezbednosti, mogućnostima i načinu života Zapada.

Iako Kremlj deluje voljan da obični Rusi plate cenu sankcija, teško je verovati da će ruske elite nositi takvo breme dobrovoljno. Prvi krug sankcija nije pogodio ceo sektor ruske ekonomije, već ključne pojedince odgovorne za aneksiju Krima i upad u Ukrajinu, blokirajući njihovu sposobnost da putuju u inostranstvo i zamrzavajući njihovu imovinu.

Mnogo više imena moglo bi se dodati na liste – svaki parlamentarac koji je glasao za pripajanje Krima, na primer – i sankcije bi mogle biti šire i oštrije, dopunjene agresivnijim pritiskom da se kazne gangsteri i kleptokrati. Dodavanje imena supružnika i dece na liste predstavlja pravni izazov, naravno, ali bi se takođe zatvorile očigledne rupe, s obzirom na to da potencijalne mete sankcija često prenose imovinu na svoju rodbinu.

Naravno, što je tvrđa linija, Zapad više ide naruku Putinovoj nacionalističkoj priči koja podrazumeva da je Rusija opkoljena tvrđava u neprijateljskom svetu, i da kompromis sa Zapadom potkopava suverenitet zemlje i izneverava njenu istoriju i sudbinu. Postavljanje Putina u ćošak i otuđenje Rusa koji traže kompromis sa Zapadom su opasni potezi. Zapad mora da balansira konfrontaciju i ubeđivanje. Uostalom, Rusiji je potrebna podrška, i moralna i politička, jer se prilagođava svom novom, smanjenom mestu u globalnom poretku.

Vašington bi mogao da ponovo pokrene Američko-rusku bilateralnu predsedničku komisiju, i ponudi Rusiji da se angažuje u višekanalnom pregovaračkom procesu o ključnim oblastima, od borbe protiv "Islamske države" do nuklearne bezbednosti, u kojima dve zemlje imaju realne zajedničke interese. Tragajući za malim, ali bitnim sporazumima, i izbegavajući alarmističku zapadnjačku retoriku i simbolička odbijanja koja se loše tretiraju u Moskvi (mislim na nedavnu odluku zapadnih lidera da odbiju poziv za vojnu paradu na Crvenom trgu u Moskvi prilikom proslave 70 godina od kraja Drugog svetskog rata), možda je moguće dopreti do nove ere pozitivnog angažovanja. Biće od suštinskog značaja za Vašington da se ponovo poveže sa Moskvom kao pragmatičnim partnerom, i to ne samo zbog toga što ni Rusija ni Sjedinjene Države ne mogu da samostalno pronađu održiva rešenja za krizu u Siriji ili Ukrajini.  

Zapadna politika treba da bude maštovita i multivektorska. Režim sankcija može biti zaoštren, ali treba da bude dopunjen nizom dodatnih mera, ako se želi da ima bilo kakav merljiv uticaj osim da ubrza mizerno i kontraproduktivno klizanje u prepirke i obostrano nepoverenje.

Prema svim objektivnim standardima, Rusija je mnogo slabija od Zapada. Međutim, njena najveća snaga je da kao jedna autoritarna država može da mobiliše jedinstvenu političku volju kojoj jedan savez demokratija ne može da parira. Zapadna politika, dakle, treba pre svega da se fokusira na one sankcije koje će najviše uticati na Kremlj – a ne na one koje su Zapadu najlakše da ih donese – i da ih shvati kao deo mnogo šire strategije koja ne pruža samo Moskvi pozitivne razloge da se angažuje sa Zapadom, već i smanjuje njenu sposobnost da uzvrati. Prava bitka će na kraju biti dobijena u srcima i umovima (i eventualno bankovnim računima) Putina i njegovih najbližih saradnika i saveznika.

Preveo i priredio sa engleskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://www.foreignaffairs.com/articles/russia-fsu

/2015-08-04/time-new-strategy-russia