Da li je Vikiliks američka zavera?

Počnimo od samih dokumenata koje je Vikiliks već poslao većim medijskim kućama, a postepeno i objavljuje na svom vebsajtu. Ako bi pročitali količinu dokumenata koji bi obrazovali jednu prosečnu knjigu svakog dana, trebalo bi vam oko 7 godina da samo pročitate sve što je na Vikiliksu. Dakle, rekao bih da su oni koji odmah govore da „nema tu ničeg zanimljivog“ više nego brzopleti u takvoj oceni ovih dokumenata.

Dalje, za one koji smatraju da „nema tu ničeg novog“, voleo bih da mi neko od njih, primera radi, ukaže gde su ranije čuli da je američki Državni sekretar Hilari Klinton zahtevala DNK analize diplomata u Savetu Bezbednosti UN.  Činjenica je da smo mnoge od stvari koje su objavljene i očekivali, ali postoji velika razlika između onog na šta sumnjamo i onog što je potvrđeno. Informacije koje su postavljene na internet su takve da bi strane države platile velike pare da bi se dokopale njih.

U toku su pokušaji medija da čitavu aferu sa dokumentima svedu na tračeve i smejurije imaju za cilj da umanje značaj ovih dokumenata, da obeskrabre narod od ispitivanja tih dokumenata i da se stekne utisak da su tu obične gluposti ili tzv. sajber-gosip. U američkim šou programima u proteklih nedelju dana, Vikiliks se žestoko ismeva, a od čitave afere pokušavaju da naprave neku vrstu šale. Komičar Stiven Kolber je u svojoj emisiji pustio snimak gde novinar postavlja pitanje Hilari Klinton: „Da li se osećate sramno nakon svega što je objavljeno?“, a Kolber je šaljivo komentarisao: „Da li ste vi čuli šta je muž ove žene uradio njoj tokom 90-tih? Ovo nije ništa!“

Naravno da ovo nije ništa. Zar je zato DŽulijan Asanž, osnivač i vođa Vikiliksa, nedavno stavljen na crvenu listu Interpola, zbog čega se intenzivno traga za njim? Navodno zbog optužbi silovanja. Ako je to istina, ovo mora da je najspektakularnije požrtvovanje Interpola da nađe optuženog silovatelja u istoriji čovečanstva. Čovek za kojeg se sumnja da je „procurio“ sve ove silne dokumente Vikiliksu, Bredli Mening (23), analitičar američke vojske, mogao bi da dobije 52 godine u zatvoru. Mening, koji je imao pristup tajnim dokumentima i navodno ih poslao Vikiliksu, prekršio je američki zakon. Asanž, međutim, nije, a američka vlast u prošlosti nije osuđivala novinare koji objave procurene informacije, već one koji ih procure. Primera radi, novinari „Vašington posta“ Bob Vudvard i Karl Bernstajn su 1970-tih razotkrili tajnu umešanost američkog predsednika Ričarda Niksona u zaveri u vezi sa provalom u Votergejtu, koja je na kraju dovela do ostavke Niksona, a ne hapšenja novinara. Zato će Asanža hapsiti za „silovanje“, a zapravo će mu suditi za Vikiliks.

Međutim, postoje argumenti da Vikiliks radi u korist američkih interesa. Činjenica je da je Amerika kroz istoriju koristila krizne situacije (bile one stvarne ili nameštene) da proguraju svoje interese. Radi se o „Šok doktrini“. Međutim, da li to podrazumeva da je svaka krizna situacija namerno izazvana od Amerikanaca kako bi progurale neki svoj tajni plan?

Amerika želi da ograniči slobodu interneta i kontroliše ono što mi možemo i ne možemo da vidimo preko ove globalne mreže.

Prvi argument je da Amerika želi da ograniči slobodu interneta i kontroliše ono što mi možemo i ne možemo da vidimo preko ove globalne mreže. Postoji samo jedan problem. Amerika može da kontroliše servere koji se nalaze na svojoj teritoriji, a samo da kompjuterskim hakovanjem sruši sajtove čiji serveri se nalaze u stranim državama. Primera radi, sajt Vikiliksa je pre neki dan srušen iz Amerike na par sati, ali se ubrzo pojavio preko servera u Švedskoj. I tako mogu u nedogled da se „jure“, jer čak i da SAD izdejstvuju da se donese neki globalni zakon o kontroli interneta, uvek će postojati tehnoloških načina da se zaobiđe svako ograničenje.

Sledeći argument je da Amerikanci zapravo žele da kažu svetu direktno ono što inače ne bi smeli. Tu možda i ima nešto istine, s obzirom da neki od ovih podataka idu Amerikancima u korist. Kao, na primer, tvrdnja da je Kina omekšala po stavu o Severnoj Koreji i da počinje da favorizuje ideju o ujedinjenoj Koreji, uvećava američki legitimitet mogućeg rata sa Severnom Korejom. Ali, zašto bi Amerikanci želeli direktno svetu da pokažu snimak ubijanja novinara Rojtersa i gađanje kombija iz kojeg vire iračka deca od strane američkih vojnika koji dobacuju „Vidi te mrtve kučkine sinove“ u Iraku? Ne samo da je Vikiliks prvi objavio snimak „Kolateralno ubistvo“, već mnoge druge snimke, slike i dokumente koji ukazuju na to da su Amerikanci ubili daleko više Iračana i Avganistanaca nego što su spremni zvanično da saopšte. Ako Amerikanci kontrolišu Vikiliks, zbog čega je u njihovom interesu da svetu pokažu koliko oni zapravo lažu taj svet?

Naši ljudi su ponekad previše skloni da odmah poveruju da u svemu postoji neka velika zavera.

Naši ljudi su ponekad previše skloni da odmah poveruju da u svemu postoji neka velika zavera. Mene teorije o zaveri ne zanimaju, mene zanimaju isključivo činjenice o zaveri. Zato onima koji bez racionalnih argumenata tvrde da tu „nešto smrdi“, da se „nešto kuva“, da je „naivno“ misliti da dokumenti škode Americi, preporučujem da malo sami istraže Vikiliks, umesto što samouvereno odlučuju da baš oni znaju o čemu se tu radi bez ijednog argumenta koji mogu potvrditi činjenicama. Možda Vikiliks odvlači pažnju od bitnijih tema koje kroje naš svakodnevni život, ali mediji i političari istovremeno odvlače pažnju od bitnih tema koje se obrađuju na Vikiliksovom sajtu. Podmeću nam raznobojno drveće na obodima šume da ne bi videli šta se krije u tami iza njih. Zato sednimo za stolicu i čitajmo ono što nas zanima, umesto što čitamo ono što nam mediji prenose. Dokumenti se postepeno objavljuju, te se može naći vremena da na miru pročitamo makar sve dokumente koje se odnose na nas (Srbiju, Jugoslaviju, itd.).

Vebsajt za čitanje diplomatskih prepiski je: cablegate.wikileaks.org