Savremeni svet | |||
Da li je Obamin put u Moskvu bio uspešan? |
sreda, 22. jul 2009. | |
Dok su mejnstrim mediji slavili napredak u američko-ruskim odnosima, navodno postignut posetom Baraka Obame Moskvi, neki konzervativni komentatori su predstavili Obamu kao piona Kremlja. I hvale i alarmizam jednako su nezasluženi. Poseta nije predstavljala veliki uspeh, ali je Obama učinio onoliko koliko bi verovatno učinio i bilo koji drugi predsednik – a neki od aspekata njegove strategije prema Rusiji moći će da budu procenjeni tek na osnovu dugoročnih rezultata. Da li je prošle nedelje u Moskvi bilo značajnih koraka napred? Neizvesno. „Obećavajući memorandum o smanjenju naoružanja“, kako ga je bivši šef moskovskog dopisništva „Njujork tajmsa“ Filip Taubman nahvalio, ponajviše predstavlja jedno nostalgično ponavljanje ritualnih igara hladnoratovske ere, koje danas uglavnom nemaju smisla, budući da je nuklearni rat supersila znatno manja briga nego nuklerne bombe u rukama terorista ili odmetničkih država poput Severne Koreje i Irana. Nuklearno razoružanje je fetiš za Američke liberale zato što je njegov cilj rešiti se velikih i zlih projektila, a za ruske političke elite zato što je to jedna od oblasti u kojoj mogu da se osećaju ravnopravni sa Amerikancima. Po pitanju Severne Koreje i Irana, još uvek ništa ne ukazuje da je Kremlj postao spremniji na saradnju – a nije uopšte izvesno ni da bi i iskrenom saradnjom Rusija išta mogla da postigne. Sporazum koji je ostvariv, je onaj kojim američke vojne trupe dobijaju dozvolu da transportuju materijal za Avganistan koristeći ruski vazdušni prostor, umereno je koristan za SAD, ali koristi i samoj Rusiji, koja ne želi radikalnu islamističku zemlju sa druge strane svoje granice. Kao što su izveštaji o uspešnosti preuveličavani, tako su preuveličavane i tvrdnje da je Obama načinio opasan kompromis kako bi postigao jalovi trijumf. Kolumnista „Njujork posta“, potpukovnik Ralf Piters brine da se „Uzajamnim sporazumom“ o kontroli naoružanja koji su potpisali Obama i ruski predsednik Dmitri Medvedev, Amerika obavezala ne samo da smanji nuklearno naoružanje, već i one sisteme sa raketnim naoružanjem (bombardere, podmornice) kao i međukontinentalne balističke projektile, koji se koriste kao konvencionalno naoružanje. Potpukovnik Piters upozorava da Rusija želi da unazadi američku konvencionalnu vojnu moć. Naravno da želi. Ali ono što on nijednom ne pominje je da SAD ostaje pri stavu da raketno naoružanje prilagođeno konvencionalnoj upotrebi mora biti izuzeto od ograničenja propisanih sporazumom. A da li Obama trguje antiraketnim sistemima u Istočnoj Evropi, kako ga optužuju kolumnista „Vašington posta“ Čarls Krauthemer i ostali? „Uzajamni sporazum“ zaista kaže da će pregovori uključiti i „usklađivanje strateškog ofanzivnog i strateškog defanzivnog naoružanja.“ Ipak, Obama je na konferenciji za štampu sa Medvedevim izjavio da planirane baze antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj ne bi trebalo da budu deo ovog sporazuma zato što su „osmišljene da se nose sa jednom sasvim drugačijom pretnjom.“ Službenici visokog ranga potvrdili su da administracija nema nameru da odustane od Istočne Evrope, iako je procena korisnosti u toku. Nije tačno ni da je Obama dao Rusiji kart blanš kada su u pitanju Gruzija, Ukrajina i ostale bivše sovjetske države. Na moskovskoj konferenciji za štampu, pitanje suvereniteta Gruzije nazvao je temom za „otvorenu debatu“ sa Medvedevim i istakao nužnost da se izbegne „ponovni vojni sukob“. Ruski komentator Andrej Pjontkovski, koji i nije neki Obamin obožavalac, na nezavisnom ruskom sajtu „Grani.ru“ piše da je Obama „učinio šta je mogao“ da spreči novi rat u Gruziji, kako svojim držanjem u Mosvi, tako i slanjem potpredsednika Bajdena u Gruziju i Ukrajinu kasnije ovog meseca. Uprkos Obaminoj neskrivenoj srdačnosti prema domaćinima iz Kremlja, njegova poruka bila je dobro odmerena. Govor koji je održao na Moskovskoj novoj školi ekonomije bio je bez izvinjavanja, i bez kajanja za navodna nepočinstva poput širenja NATO-a ili razvoja raketnog naoružanja. Umesto toga, Obama je ponovo istakao američku posvećenost slobodi kao univerzalnoj vrednosti i pričao o slobodi govora, vladavini zakona i fer izborima. S jedne strane je ukazao poštovanje Rusiji kao velikoj sili, s druge je uputio oštru kritiku ideologiji Kremlja u Putinovoj eri – počev od stava da „jaka Rusija ili jaka Amerika mogu da opstanu samo ako su međusobno suprostavljene“, pa do ideje o „interesnim sferama“. Naravno, saradnja sa autoritarnim režimom ima i svoje rizike. Tako je jedan od dvojice presedavajućih građanskom sekcijom nove američko – ruske bilateralne predsedničke komisije – Vladislav Surkov, zastupnik ideologije Kremlja (zamislite Bernija Medofa na panelu o poslovnoj etici). Ipak, treba pogledati i drugu stranu: njegov američki supredsedavajući je specijalni pomoćnik Bele Kuće Majkl Mekfol, žestok kritičar ruskog autoritarizma, koji je sarađivao sa ruskim demokratskim pokretom tokom devedesetih, i koji bi mogao da se pokaže kao nezaobilazna veza za ruske opozicione lidere i aktiviste za ljudska prava. Važan korak bio je i Obamin susret sa ovim aktivistima, koji su Obamu uglavnom vrlo visoko ocenili. Zanimiljiviji je bio njegov očigledni pokušaj da Medvedeva, a ne njegovog mentora i starijeg partnera, Premijera Vladimira Putina, tretira kao pravog vođu Rusije (prema ruskoj novinarki Jevgeniji Albats, Kremlj je pokušao da odloži objavljivanje „Sporazuma o strateškom nuklearnom naoružanju“ do nakon Obaminog doručka sa Putinom; SAD je to odbio). Čak je i Obamina farsična pohvala posvećenosti Medvedeva uspostavljanju vladavine zakona mogla da se tumači kao pokušaj bodrenja Medvedeva. Izgleda da se Rusiji šalje signal da će Medvedev, ukoliko se osamostali i izabere reforme, imati američku podršku. Imajući u vidu tajnovitost kremljinske politike, ova taktika mogla bi biti rizična: SAD možda investiraju politički kapital u nekoga ko bi ili mogao da bude marioneta, ili – čak i ukoliko jeste samostalan – još jedan nepouzdan saveznik. Ipak, sve dok Obamin tim postupa uz oprez, postoji mala šansa da će ohrabriti promene. Politika američke administracije prema Rusiji zahteva opreznu i pažljivu proveru. Nekritične pohvale za simboličan „napredak“ nisu od pomoći. Kao ni kriticizam zasnovan na stereotipima o Obami kao o slabiću u spoljnoj politici. (Tekst preuzet iz magazina „Rizn onlajn“ http://www.reason.com/news/show/134789.html) Prevela: Jovana Papan |