Savremeni svet | |||
Da li je američko diplomatsko udvaranje Kini posledica vojnog i ekonomskog trošenja u Ukrajini |
petak, 11. avgust 2023. | |
Ogromni materijalni i finansijski trošak angažovanja u Ukrajini prisiljava SAD da traže ublažavanje trvenja u odnosima sa Kinom, smatraju komentatori vojnopolitičkih prilika u Istočnoj Aziji. Nakon, čini se, neuspešne posete američkog ministra inostranih poslova Entonija Blinkena Pekingu u junu, u tu dalekoistočnu prestonicu uputila se ministarka finansija DŽenet Jelen, a onda i najpoznatiji i najomiljeniji američki diplomata u Kini i danas vrlo uticajni Henri Kisindžer. Da li je američko diplomatsko udvaranje Kini posledica vojnog i ekonomskog trošenja u Ukrajini Kinu su, uprkos pogoršanju političkih, vojnih i ekonomskih odnosa između Vašingtona i Pekinga, poslednjih meseci posetili i krupni američki kapitalisti Bil Gejts, Ilon Mask i Tim Kuk. Na Dalekom istoku se zato mediji poslednjih nedelja upinju da daju odgovor na pitanje šta te diplomatske posete relativno nižeg profila, odnosno, poslovni pohodi relativno visokog nivoa znače, pogotovo ako se ima na umu da je predsednik DŽozef Bajden svog kineskog kolegu nedavno javno nazvao diktatorom, a Pentagon objavio upućivanje nove vojne pomoći Tajvanu. Da li one znače da Vašington, uprkos oštrim rečima političke elite, snažnoj medijskoj kampanji demonizacije Pekinga i nastavku politike naoružavanja Tajvana, traži načine da ublaži krupne vojnopolitičke tenzije sa svojim "najvećim globalnim takmacem"? Ako da, da li je reč o iskrenoj želji da se umanji trvenje, ili o manevrisanju i obmani, čiji je cilj da se kupi vreme dok se ne okonča konflikt u Ukrajini, koji crpi ogromna materijalna sredstva iz američkog državnog trezora i vojnih skladišta? I, konačno, ako su posete Jelen i Kisindžera, te propratne role Gejtsa i Maska, iskreni pokušaj da se poboljšaju uzavreli odnosi s Pekingom, šta je (glavni) uzrok tom nastojanju? Centar Pekinga Shvatanje da ekonomsko i vojno lomljenje Rusije ne ide po planu, te da je za SAD dalja istovremena eskalacija na dva fronta nesnosna, ili pritisak poslovnih krugova unutar zemlje, koji zbog rasta vojnopolitičke netrpeljivosti i širenja i usložnjavanja ekonomskih sankcija protiv Kine trpe osetne gubitke i suočavaju sa vrlo neizvesnom budućnošću koja preti da im donese katastrofalnu štetu? Misija starog diplomatskog vuka Junska poseta državnog sekretara Blinkena Pekingu u delu američkih medija je ocenjena neuspehom, jer je, kažu, on proveo puno vremena u razgovorima s niže rangiranim kineskim diplomatama, dok je susret s predsednikom Si Đinpingom bio izuzetno kratak i prošao u relativno neobičnoj atmosferi koja navodi na pomisao da je američki diplomata bio tretiran kao đak na univerzitetskom seminaru - predsednik Si profesorski je sedeo na čelu stola dok je njegov gost bio posađen sa strane, tako da sagovornici nisu bili okrenuti licem u lice, kako je to inače uobičajeno. Entoni Blinken u Pekingu Da nešto u Pekingu nije bilo u redu sugeriše i izjava predsednika Bajdena koji je pred kamerama svog kineskog kolegu nazvao diktatorom odmah po Blinkenovom povratku u Vašington (naročito pod pretpostavkom da je ta izjava data svesno i planski). No ubrzo, u julu, u Severnu prestonicu (što je bukvalno značenje reči Beiđing, odnosno, Peking) je pristigla ministarka finansija Jelen, i onda, još interesantnije, bivši državni sekretar Kisindžer koji se pedeset godina ranije upisao u anale sinoameričkih odnosa, kada je ispregovarao ponovno uspostavljanje prekinutih diplomatskih veza između dve zemlje i komunističkog diva privoleo na blisku obaveštajnu saradnju usmerenu protiv Sovjetskog Saveza. Ministarka finansija SAD DŽenet Jelen u Pekingu Stogodišnji Kisindžer, koji je kao vrsni diplomata i danas uticajan u političkim krugovima u Vašingtonu, te u Pekingu važi za starog prijatelja, veruje se, odigrao je važnu posredničku ulogu usmerenu na uspostavljanje poverenja između dve vlade. Međutim, s obzirom na štura medijska saopštenja, u ovom trenutku nije jasno kakvu konkretno - istočnoazijskim poznavaocima kineske diplomatije, koja je sklona taktu i suzdržanosti u medijskim saopštenjima, ta diskrecija upravo govori da je reč o bitnoj diplomatskoj razmeni. Neki od njih spekulišu da je Kisindžer, moguće, ponovo pokušao da unese jednu vrstu razdora između Moskve i Pekinga - verovatno ne onako snažno kao što je učinio sedamdesetih godina, kada su se Kina i SSSR nadmetali oko toga ko će predvoditi svetsku komunističku zajednicu i sporili oko hiljada kilometara granice, već dosta blaže, u smislu da je ponudio određene ustupke svoje zemlje kako Peking ne bi otvoreno podržavao Moskvu materijalno i finansijski, već zauzeo istinski uzdržan neutralni stav. Dvoličnost Vašingtona? Ostavljajući po strani pitanje da li se Kisindžer, ministar inostranih poslova u administraciji predsednika Ričarda Niksona i DŽeralda Forda sedamdesetih godina prošlog veka, vratio iz penzije da bi popravio ono što se činilo nepopravljivim ili zapravo nikad u nju nije ni otišao, kao relevantnije se nameće pitanje zašto je samo par nedelja nakon njegove posete Pekingu Vašington morao da objavi vest da će uputiti Tajvanu pomoć u naoružanju i vojnoj opremi vrednu 345 miliona dolara. Američki razarač u Istočnoj Aziji Reč je, javljaju mediji u Istočnoj Aziji, o donaciji oružja i oruđa, koja je deo specijalnog paketa vojne pomoći od milijardu dolara predviđenog za Tajvan za ovu godinu o kojem direktno odlučuje predsednik Bajden. To, kao i širenje zajedničke godišnje vežbe armija SAD, Australije i drugih savezničkih zemalja koja se krajem jula održava kraj obale države kontinenta i, tvrde pojedini mediji, predstavlja simulaciju borbe za Tajvan uz kinesku obalu, navodi na pomisao da Vašington nije iskren u svojoj nameri da popravi odnose s Pekingom. Pojedini azijski analitičari, međutim, protivrečnost između poseta Jelen i Kisindžer sa jedne i tih vojnih poteza sa druge strane tumače kao unutrašnju borbu između političkih frakcija u SAD - političkih jastrebova, koje sponzoriše vojnoindustrijski kompleks zainteresovan za produkovanje vojnih kriza koje gutaju velike količine naoružanja, i umerenijih političara, koji iskreno žele detant jer su svesni ekonomskih i političkih posledica na međunarodnoj sceni koje bi pretrpela njihova zemlja ako bi se upustila u još jedan (direktni ili indirektni) sukob sa velikom silom. Ovi drugi, tvrdi se, imaju i više sluha za potrebe američkih kompanija, koje su uložile ogromne svote novca u Kinu i čiji opstanak ili dobrobit zavisi od uspeha na njenom tržištu. Popuštanje tenzija s Kinom preka potreba To nas dovodi do odgovora na gore postavljena pitanja. U Vašingtonu postoji politički konsenzus dve vodeće partije da je Kina najveći strateški geopolitički rival i pretnja po bezbednost SAD i održanje svetskog poretka koje su one izgradile posle Drugog svetskog rata, koji se ogleda u činjenici da je vlada predsednika Bajdena nastavila sa politikom uvođenja ekonomskih sankcija i intenzivnijeg naoružavanja Tajvana, koje je započela administracija njegovog prethodnika Donalda Trampa. Ipak, u SAD čini se sazreva svest o tome da je rat u Ukrajini toliko ispraznio skladišta municije i naoružanja i ubrzao fenomen dedolarizacije da je dalje jačanje trvenja s Kinom u vezi Tajvana isuviše rizično. Naime, do početka ove godine američki vojnopolitički komentatori su zastupali tezu da snabdevanje ukrajinske vojske haubicama, artiljerijskom municijom i oklopnim vozilima neće ugroziti spremnosti američkih snaga da reaguju na eventualni pokušaj Pekinga da silom povrati kontrolu nad Tajvanom, jer bi se bitka za to pacifičko ostrvo uglavnom vodila mornaričkim i vazduhoplovnim efektivima. Sada, međutim, oni sve glasnije ističu da su ovogodišnje isporuke i protivvazdušnih sistema "Patriot", "Nasams" i "Vampir" Ukrajini prouzrokovale nestašicu raketa, što podriva sposobnost SAD i Zapada da u slučaju kineske intervencije vojno deluju u Pacifiku i Tajvan snabdevaju dovoljnim količinama naoružanja. Kada se tome doda prethodni veliki utrošak projektila za višecevne raketne bacače "Himars", koji mogu da se koriste i protiv invazionih snaga koje se transportuju brodovima i iskrcavaju na obalu, te pražnjenje ne samo američkih i evropskih, već i južnokorejskih skladišta artiljerijskih granata, postaje sve izvesnije da rat u Ukrajini uzima značajan danak po spremnost SAD i njenih saveznika da pariraju kineskim trupama u eventualnom konfliktu oko Tajvana. Tu činjenicu ističu i neamerički komentatori. Tako japanski profesor političkih nauka Masahiro Macumura u svojoj kolumni u časopisu Nikkei Azija ocenjuje da je izdašna vojna pomoć Kijevu potkopala borbenu spremnost Sjedinjenih Država i da rat u Ukrajini uzima previše njihovih resursa i pažnje. Macumura konstatuje i da su tokom trajanja Hladnog rata Sjedinjene Države bile sposobne da istovremeno intervenišu u tri regije sveta: u Zapadnoj Evropi, na Bliskom i Dalekom istoku, ali da je njihova industrijska i ekonomska moć od onda opala, zbog čega sada sebi mogu da priušte angažovanje u samo jednom sukobu sa protivnikom približno iste moći. On piše da će verovatno biti potrebno najmanje pet godina da SAD popune svoje zalihe naoružanja i municije do nivoa koji bi bio dovoljan da se efikasno vojno suprotstave Kini na Tajvanu. Kao još jedan uzrok zainteresovanosti Vašingtona za ublažavanje tenzija s Pekingom treba dodati i politički momenat, odnosno, činjenicu da su snažno mešanje Zapada u ukrajinski sukob i njegovi oštri pritisci da se osudi ruska intervencija u Ukrajini, zbog dvostrukih aršina, potkopali njegov autoritet među zemljama Bliskog istoka, Afrike i Južne Amerike. Takođe, u Jugoistočnoj Aziji postoji nemali otpor američkom nastojanju da se zemlje ASEANA privole na ekonomsko odvajanje od Kine i vojnopolitički svrstaju u blok koji bi radio na suzbijanju njene vojne moći i pružio materijalnu podršku Tajvanu - to protivljenje javno su izrazile singapurske, malezijske i indonežanske diplomate i političari. Vašington zbog Rusije na milosti i nemilosti Pekinga? Diplomatska ofanziva SAD čiji je cilj da se stabilizuju odnosi sa Pekingom, dakle, nije motivisana dobrotom političke i vojne elite u Vašingtonu, već je za nju preka potreba. Ona je praktično iznuđena uspehom Rusije u pariranju ekonomskim sankcijama Zapada, ogromnim proizvodnim potencijalom njene vojne industrije i sposobnošću da uništi svu tehniku koju SAD i njeni saveznici upute na njene snage u Ukrajini. Usled nekoliko decenija deindustrijalizacije kroz izmeštanje proizvodnih kapaciteta u inostranstvo i stavljanja akcenta na finansijski segment ekonomije, Sjedinjene Države su sada, u odsudnim trenucima kada je u pitanju njihovo nastojanje da kroz ekonomske sankcije i jačanje vojnog prisustva u azijsko-pacifičkom regionu obuzdaju rast moći Kine, prisiljene da od nje traže predah u zaoštravanju političkih odnosa koje su same započele. Uprkos likovanju da je Rusiji već nanet strateški poraz - reči koje se naročito često čuju iz usta državnog sekretara Blinkena - čini se da, obrnuto, gubitak velikih količina vojne opreme i novca u Ukrajini prisiljava Vašington na odstupanje u za njega najbitnijem strateškom duelu, onom sa Kinom u vezi Tajvana (i obližnjeg Južnog kineskog mora). Realistično gledano, Pekingu odgovara da SAD nastave da se iscrpljuju u Ukrajini, jer se time umanjuje njihova moć da podupiru režim Demokratsko progresivne partije u Tajpeju, koji radi na jačanju de fakto nezavisnosti Tajvana, između ostalog i kroz krupne nabavke američkog naoružanja i angažovanje vojnih savetnika iz SAD. Zato ne bi bilo iznenađenje ako bi vlada u Pekingu, uprkos pomenutom diplomatskom udvaranju SAD, nastavila da podržava Moskvu kupovinom njenih energenata i ohrabrivanjem kineskih kompanija da izvoze robu široke potrošnje i investiraju u Rusiju i tako popune rupe nastale povlačenjem zapadnih i južnokorejskih i japanskih kompanija s njenog tržišta (RTS) |