Da li Buš postaje irelevantan?

Pošto je izbubio oba doma Kongresa na izborima 1994, Bil Klinton je prkosno izjavio: predsednik Sjedinjenih Država nije irelevantan!

A pošto je saznao da je njegov poverljivi pomoćnik iz Teksasa, Skot Meklelan proglasio ''nepotrebnim ratom'' taj isti rat u Iraku kojeg je Meklelan branio sa podijuma Bele kuće, DŽordž Buš mora da se oseća kao što se i Klinton osećao.

Sinhronizovano divljaštvo napada na Meklelana kao izdajnika govori nam da je on pogodio u metu. Jer on je zapravo ponudio potvrdu kritičarima predsednikovog ratnog angažmana, i to iz užeg kruga unutar Bele kuće, da Bušov motiv za otpočinjanje rata nije bila jasna i neposredna opasnost iračkog napada oružjem za masovno uništenje, već pružanje podrške Bušovom krstaškom ratu za nametanje demokratije Bliskom istoku.

Neokonzervativna ideologija, a ne američki nacionalni interesi, kaže Meklelan, motivisala je Buša da započne jedan od najdužih i najkontroverznijih ratova u američkoj istoriji.

Kada lojalisti prebegnu a zatim pokušaju da profitiraju od svog prebega, to je obično znak propadajućeg predsedničkog mandata. I, zbilja, čini se da nam događaji poručuju da istorija ostavlja Buša u zapećku.

Uprkos tome što je administracija označila Hamas i Hezbolah kao terorističke organizacije, a Siriju i Iran kao državne sponzore terora sa kojima nećemo pregovarati, američki klijenti ignorišu Ameriku. Izrael ignoriše Bušov zahtev da prestane sa gradnjom i širenjem naselja na Zapadnoj obali, koja treba da bude srce buduće palestinske države. Premijer Ehud Olmert vodi tajne pregovore sa Sirijom o povratku Golanske visoravni u zamenu za mir. Kada je Amerika odbila ulogu nepristrasnog posrednika između Jerusalima i Damaska, Turska je na izraelsku molbu preuzela tu ulogu.

Pro-američka libanska vlada premijera Sinjore postigla je dogovor o primirju i deobi vlasti sa Hezbolahom, dajući ovom militantnom šiitskom pokretu i stranci pravo vetoa u vladi u Bejrutu.

Egipat pregovara sa Hamasom oko primirja u ratu između Izraela i Gaze, i da bi izdejstvovao zamenu zarobljenog izraelskog vojnika kojeg drži Hamas za Hamasove borce u izraelskom zarobljeništvu.

Iranska revolucionarna garda, koju je Senat označio kao teroristčku organizaciju, pomogla je u postizanju primirja između vladinih snaga i Mahdi armije u Basri i Sadr citiju. I dok Sjedinjene Države koriste najgrublje moguće reči u kritikovanju Mahmuda Ahmadinedžada, iranski predsednik je primljen kao počasni gost od strane iračke vlade koju mi podržavamo, kao i od strane Ajatolaha Sistanija, koji se još uvek nije sreo ni sa jednim visokim američkim zvaničnikom.

Kada je Buš, kao cionista kakav je postao, otputovao na Bliski istok na proslavu 60-godišnjice Izraela, kritikovan je od strane jednog palestinskog vođe koji opstaje zahvaljujući američkoj pomoći. Kada je otišao u Rijad da moli za povećanje izvoza nafte, kralj mu je dao samo simboličan ustupak.

U Pakistanu, nova vlada pregovara o primirju sa radikalizovanim pograničnim pokrajinama, što bi obezbedilo Talibanima bezbedno sklonište odakle bi mogli da spremaju svoje godišnje ofanzive u cilju zbacivanja vlade u Kabulu i izbacivanja Amerikanaca, kao što su njihovi očevi izbacili Ruse.

Dok se Rusija i Kina približavaju radi suprotstavljanja američkoj raketnoj odbrani i američkom vojnom i ekonomskom prisustvu na Kavkazu i u Centralnoj Aziji, izgleda da se Latinska Amerika kreće sopstvenim pravcem u levo. Idilični dani Alijanse za progres odavno su prošli.

Čini se da svet isčekuje Bušov odlazak i dolazak sledećeg američkog predsednika. A spoljnopolitičke razlike između DŽona Mekejna i Baraka Obame jednako su stvarne i oštre kao i one između Rejgana i Kartera uoči izbora 1980, ili Niksona i Mekgoverna 1972.

Gledajući unazad na godine nakon 11. septembra, teško je dati Bušovoj spoljnoj politici prelaznu ocenu. Gurali smo NATO ka istoku i odbili Rusiju od sebe. Vezali smo 140,000 vojnika i marinaca u Iraku, u ratu koji je sada u svojoj šestoj godini, iz kojeg su se svi naši NATO-saveznici izvukli. Imamo još jedan tekući rat u Avganistanu, gde je situacija najozbiljnija otkako smo tamo ušli.

Bušov demokratski krstaški rat odložen je na policu nakon što je deneo izborne pobede Hamasa, Hezbolaha i Muslimanskog bratstva u Egiptu. A čini se da se, nakon Iraka, i Bušova doktrina preventivnog rata kreće u tom pravcu.

Amerika ostaje prva ekonomska i vojna sila sveta. Ali posle sedam godina Buša, mi više ne izazivamo ono strahopoštovanje ili nadu koju smo nekad izazivali. Mi više nismo svetski hegemon iz neokonzervativnih predstava. A razlog za to je što je Buš prigrlio njihovu utopističku ideologiju o demokraskoj imperiji i slušao njihov poziv da postane Čerčil svog vremena.

Za Buša se može reći da je bio daleko bolji političar i kandidat od svog oca, ali kao državnik i svetski vođa, on ne bi mogao da nosi ni cipele svog starog.

COPYRIGHT CREATORS SYNDICATE, INC

http://www.antiwar.com/pat/?articleid=12917