Budućnost tandema Putin-Medvedev i resetovanje ruskog resetovanja

(The National Interest, 17. 11. 2011)

Odnosi između Vašingtona i Moskve drastično će se promeniti u 2012. godini. Budućnost tih odnosa u velikoj meri je u Putinovim rukama

Budućnost resetovanja odnosa između SAD i Rusije i ograničene, ali ipak vredne saradnje koja je nastala između Moskve i Vašingtona oko pitanja Irana i Avganistana, umnogome zavisi od izbora sledeće godine, i u Sjedinjenim Državama i u Rusiji. Još uvek ne možemo biti sasvim sigurni da li je lično prijateljstvo između Baraka Obame i Dmitrija Medvedeva izrodilo i nekakvu stvarnu institucionalnu vezu između dve sile. Za razliku od odnosa koje Moskva ima sa drugim velikim demokratijama kao što su Indija i Nemačka – gde promene u vladi nisu omele bilateralne odnose – nije jasno da li će, ako bi predsednik Obama bio smenjen januara 2013, njegov republikanski naslednik ostati opredeljen za resetovanje. A čak i ako se Obama vrati u Belu kuću u drugom mandatu, on nema jaku vezu sa Vladimirom Putinom, premijerom koji je čini se već viđen za treći mandat na mestu predsednika Rusije. Odnosi između Putina i Obame su bukvalno ledeni još od prve Obamine posete Moskvi, i njegovog pokušaja da Putina definiše kao proizvod "loše stare prošlosti", dok je Medvedeva pozdravio kao "talas budućnosti".

Nema sumnje da se može reći da je razlog koji je prevagnuo kada se Putin povukao sa pozicije predsednika 2008. godine – umesto da iskoristi svoju poslušnu supernadmoćnu većinu u Dumi i izmenom ustava sebi omogući treći uzastopni predsednički mandat - bila svest o tome da je Rusiji potrebno novo "lice" u Kremlju ne bi li obnovila odnose sa SAD i ojačala partnerstvo sa ključnim evropskim državama, pre svega Francuskom i Nemačkom. Medvedevljeva persona "liberalnog modernizatora" pomogla je da se iskuju političke i lične veze sa Nikolom Sarkozijem u Francuskoj i Obamom u Sjedinjenim Državama. Nije škodilo ni to što je Obama bio spreman da uloži deo svog političkog kapitala u američko-ruske odnose. Obama je pogurao ratifikaciju novog START sporazuma. Medvedev je podržao i novu, proširenu predsedničku komisiju koja je nastavila da funkcioniše uprkos nekim oštrim kritikama - naročito onim iz radne grupe kojom kopredsedavaju pomoćnik ruskog predsednika Vladislav Surkov i odlazeći viši direktor američkog Saveta za nacionalnu bezbednost Majkl Mekfol, glede kontinuirane zabrinutosti u vezi sa stanjem ljudskih prava u Rusiji.

Stoga će ključni indikator budućnosti američko-ruskih odnosa biti politička sudbina Medvedeva. Na konferenciji Jedinstvene Rusije na kojoj je Putin prihvatio da se vrati u predsedničku stolicu, on je najavio da će se "tandem" nastaviti, iako u drugačijem obliku, sa Medvedevim koji će postati premijer. Ali, ostaje da se vidi, prvo, da li će Medvedev uopšte završiti kao premijer (prema nekim spekulacijama blagoslov da formira novu vladu posle predsedničkih izbora 2012. može dobiti i bivši ministar finansija Aleksej Kudrin), i drugo, da li bi Medvedev nasledio sva ona proširena ovlašćenja koja su delegirana na premijera kada je Putin preuzeo taj položaj. Konkretno, ostaje neizvesno da li bi premijer zadržao autonomno vođenje politike, bio u mogućnosti da nadgleda neke aspekte spoljne i odbrambene politike, i imao "politički veto".

Jedna od ključnih karakteristika "tandema" predsednika Medvedeva i premijera Putina u periodu 2008–2012. bila je pojava sistema "dva ključa" gde su obojica morali da stave svoj potpis na svaku ključnu odluku. Dodatna prednost tog sistema je što su tako sve glavne frakcije u Kremlju mogle da budu zastupljene u izvršnim odlukama, a sve usled realnosti postojanja dva centra moći, jednog grupisanog oko predsedničke administracije, i drugog utemeljenog na "Belu kuću", tradicionalno sedište premijera. To je značilo da je više glasova koji pozivaju na liberalizaciju i modernizaciju ruske privrede i političkog sistema, te onih koji podržavaju poboljšanje odnosa sa Zapadom, moglo imati platformu koja će ih zastupati.

Još od kad je 1993. godine Boris Jeljcin precrtao mesto potpredsednika u ruskom ustavu, nije bilo jasnog "broja dva" u ruskom sistemu. Imajući u vidu dinamiku tandema, Putin nikada neće biti nepobitno podređen Medvedevu. Ali ukoliko bi Putinov povratak u 2012. godini predstavljao napor da se "restartuje" ruski politički sistem, on bi imao priliku da zadržavanjem Medvedeva preoblikuje poziciju premijera koji onda više ne bi bio prosti "svakodnevni" operater ruske vlasti, već neko ko bi bio pravi zamenik.

Ukoliko bi se to dogodilo, mogli bi da budu sačuvani neki od dobitaka iz poslednjih godina. Ne samo to, ukoliko bi Medvedev postao moćan premijer, predsednička komisija koju je osnovao sa Obamom mogla bi biti transformisana u telo kojim kopredsedava premijer, čime bi Medvedev postao glavni sagovornik Vašingtona.

Konvencionalna pamet nas je uvek učila da bi Putinov povratak u Kremlj predstavljao prepreku Obaminoj administraciji. Ali ukoliko Medvedev završi kao potvrđen i vlastan zamenik, to bi onda mogla biti odlučujuća svetla strana čitave stvari.

Nikolas K. Gvozdev je saradnik-urednik u The National Interest i profesor studija nacionalne bezbednosti na U.S. Naval War College. Stavovi izraženi u članku su u potpunosti njegovi.

(Prevod: NSPM)