Boji li se NATO više rata ili mira?

Još se samo tri EU zemlje odupiru sirenskom zovu NATO članstva – Austrija, Irska i Malta. To je zaista teško, kad se uzme u obzir da su sirene koje im pevaju u uho oklopljene, naoružane i nuklearne. Što se rat u Ukrajini bude produžavao, tim zemljama će se spolja i iznutra izbijati argumenti za neutralnost. Isti mehanizam – otvoreno podizanje pritisaka, anonimna zastrašivanje iz zona prigušenog svetla, molećiva upozorenja da se uvaže okolnosti, potresene rezignacije i moralne ucene zavedenih i tvrdoglavih – već deluje i u slučaju Srbije. Nižim intenzitetom nego prema tri spomenute zemlje, no taj je proces samo vremenski pomeren. Pod uslovom da mu neka potpuno nova stvar, neki iznenadni preokret ne preseče put, on će se nastaviti pravolinijski.

Parada u Varšavi

Posle proširenja na Istok, NATO planira širenje na Daleki istok. Za početak je najavljeno otvaranje skromne kancelarije u Tokiju, više simbolički liaison, nego najava pravog japanskog članstva. Kako međutim obe strane daju veliki publicitet tom potezu, treba ga videti u kontekstu rastućih NATO ambicija za globalno stražarenje na Planeti Zemlji. „Kina nam se sve više približava – u cyber-prostoru, u svemiru, u Africi, na Arktiku, u Aziji“, izjavio je generalni sekretar Jens Stoltenberg posle NATO samita u Madridu u junu prošle godine, kad je Kina službeno proglašena „velikim izazovom“. NATO se kreće kao mobilni element, Kina mu se približava kao stacionarno telo. Normalno, NATO je zabrinut zbog takve kinetičke anomalije. U Evropi je na delu novi krug natoizacije neodlučnih, kolebljivih i nespremnih.

Još se samo tri EU zemlje odupiru sirenskom zovu NATO članstva – Austrija, Irska i Malta. To je zaista teško, kad se uzme u obzir da su sirene koje im pevaju u uho oklopljene, naoružane i nuklearne. Što se rat u Ukrajini bude produžavao, tim zemljama će se spolja i iznutra izbijati argumenti za neutralnost.

Isti mehanizam – otvoreno podizanje pritisaka, anonimna zastrašivanje iz zona prigušenog svetla, molećiva upozorenja da se uvaže okolnosti, potresene rezignacije i moralne ucene zavedenih i tvrdoglavih – već deluje i u slučaju Srbije. Nižim intenzitetom nego prema tri spomenute zemlje, no taj je proces samo vremenski pomeren. Pod uslovom da mu neka potpuno nova stvar, neki iznenadni preokret ne preseče put, on će se nastaviti pravolinijski.

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg

Dvadeset prvi vek je NATO vek. Kad preuzme sve, proguta sve, kontroliše sve, onda će se emancipovati i postati ustanova za opšte dobro. Subvencionisaće literarna udruženja, vratiti se mecenatu („NATO umetnost“, projekt iz osamdesetih) i dodeljivati nagrade za arhitekturu. Neki novi Stoltenberg će se 2082. zalepiti na „Gerniku“ iz protesta što zemlje članice i dalje izdvajaju 45 odsto bruto nacionalnog proizvoda za odbranu u okolnostima bez realnog napada.

Osim ako se do tada ne pojave agresivni vanzemaljci, što bi NATO savezu udahnulo novi život. Nada umire poslednja, jer je uvek izvode poslednju na streljanje.

Popustiti ili se suprotstaviti, šta je racionalnije?

Teško je davati prognoze, pogotovo onda kad se odnose na budućnost, govorio je Mark Tven. Još je teže odupreti se šapatu sa tamne strane Meseca.

U slučaju Srbije, ulazak u NATO bi čak bila racionalna odluka, koja bi rešila mnogo toga i kao državu je postupno vraćala na klimavi tron „hegemona Balkana“, po citatu Saše Tijanića. U slučaju Austrije, to bi pre svega bila neracionalna odluka.  

Sam NATO-ov hod Planetom Zemljom je konsekventan, temeljan i visoko racionalan. Shodno tome, srpsko članstvo ovog momenta nije njegov prioritet, ali jeste austrijsko.

Koliko se Austrija tome može suprotstaviti? Najpre, ko se u Beču uopšte suprotstavlja, a ko bi rado u NATO, kad bi smeo?

Žozep Borelj, visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost

Kancelar Karl Nehamer ne želi u NATO i uporno odbija da otpočne, u krugovima vlade uopšte dozvoli, svaku debatu o tome. Njegov ministar spoljnih poslova Šalenberg već bi, kad bi bio u prilici da odlučuje. Obojica su iz iste, konzervativne stranke, narodnjačke ÖVP.

Ministarka vojske, Klaudija Taner, ne samo da odbija primisao NATO članstva, već ne želi da Ukrajini pošalje pomoć za razminiravanje, jer smatra da se to kosi sa austrijskom vojnom neutralnošću. Ovdašnji mediji od toga prave moralni slučaj, iako i oni priznaju da su dobar deo tih mina, na teritoriji dva puta većoj od Austrije, postavili sami Ukrajinci, inače potpisnici Otavske konvencije, za razliku od Rusa.  

Vicekancelar Verner Kogler misli da bi o NATO članstvu trebalo razgovarati. Taner dolazi iz konzervativne stranke, Kogler iz Zelenih.

Opozicione Socijaldemokrate su za održavanje neutralnosti, ali kako Rusi u Ukrajini postaju suroviji, pri čemu ovdašnji mediji prezentiraju samo tu stranu rata, tako i neke poznatije ličnosti postaju mekše prema NATO članstvu. Na primer Hanes Svoboda, bivši poslanik u EU parlamentu i vođa Progresivne socijaldemokratske frakcije (S&D).

Slobodari Herberta Kikla su za neutralnost, na šta ih ostali, pre svega Socijaldemokrate, odmah podsećaju da su do juče bili za NATO. Hajder je, na svu svoju domovinsko-alpsku retoriku, bio atlantista, tako je usmerio i stranku. Ali kao što se primećuje, to nije bilo juče, već pre dvadeset godina.

Herbert Kikl, vođa austrijskih Slobodara

NEOSI bi sutra uveli zemlju u NATO. Problem je što sve više imaju problema da sebe uvedu bilo gde u institucije realne moći, kao što su parlament i lokalne skupštine.  

Austrijska javnost je sasvim jasno na anti-NATO pozicijama. U svim ispitivanjima javnog mnenja pro-NATO blok dobija svega petnaest odsto, plus-minus. Ako se međutim pogleda pisanje velikih medija u Austriji, ono je gotovo bez izuzetaka izrazito pro-NATO. Na stranicama glavnog konzervativnog dnevnika Di Prese već se mesecima objavljuju uvodnici i komentari koji variraju pitanje „Kad ćemo mi konačno u NATO?“ I to najčešće nedeljom, zbog scenske dramatike božjeg dana, kojeg ruski neprijatelj ruši i gazi u zločinima „bez presedana u istoriji“.

U konkretno spomenutom primeru, programu za razminiravanje Ukrajine, pritisak teče preko naslova kao što je ovaj (ORF, 11. maja): „Ministarka Taner i dalje odbija da pošalje pomoć Ukrajini za čišćenje mina“. Ključno je „i dalje“, što znači da priča nije gotova. Koliku moralnu snagu takav tip naslova razvija, jasno je i iz reakcije same ministarke, koja odluku obrazlaže time da bi drugačiji ishod bio suprotan njenom shvatanju neutralnosti. Njenom shvatanju neutralnosti. Ne usuđuje se da se pozove na šire, pravno ili samo uobičajeno, shvatanje vojne neutralnosti, jer joj je jasno da je to izlaže besu medija i propagandno osvešćene ukrajinske dijaspore.

Austrijski kancelar Karl Nehamer drži 'Govor o budućnosti nacije' u Beču, 10. marta 2023.

Ljudi u Austriji neće u NATO, mediji hoće. Ljudi se drže vojne neutralnosti, iako ih mediji sa svih strana uveravaju da je u svetlu ruskog napada na Ukrajinu „neutralnost postala obsoletna“. Podsećanje na to da je već prethodno NATO proširenje na Istok učinilo neutralnost obsoletnom, danas je jeretički stav izbrisan iz svih rekonstrukcija događaja koji su nas dovde doveli.   

Politika i vlast u Austriji ne žele u NATO, osim ako bi mediji uspeli da kod ljudi izazovu promenu mišljenja. To Austriju stavlja u vrlo specifičnu situaciju u momentu dok se NATO bori za suverenost u oblikovanju dvadeset i prvog veka. S jedne strane, Austrija se pokazuje kao jedina evropska zemlja koja je iz Drugog svetskog rata izvukla neku praktičnu lekciju. S druge strane se NATO lobing učvrstio u najvećim nacionalnim medijima odakle se neumorno ponavlja da je jedini garant austrijske državnosti odustajanje od vojne neutralnosti.  

Politika i vlast u Austriji ne žele u NATO. Osim ako čuju dovoljno glasan vox populi koji hoće suprotno. A to zavisi od medija. Zato su mediji ključna instanca ovog rata, svesna za sebe, ne samo po sebi, kao u doba jugoslovenskih ratova iz devedesetih. Zato se i dalje ide dalje, dok se ne dođe najdalje, do treće zvezde na ogrlici Oriona posle silaska s Mlečnog puta.

NATO baza u Kšešinju, Poljska

NATO=SAD?

Interesi Sjedinjenih Država i NATO alijanse se poklapaju, ali ne jedan na jedan. Stvar je daleko od toga da bude jednostavna. Što više NATO bude jačao kao organizacija, a trenutno se glavni trendovi svetskog poretka formiraju tako da ili hrane NATO, ili pokušavaju da mu preseku pristup hrani, tim brže će se pokazivati razlike u interesima i planovima SAD i njihovog odraslog transatlantskog čeda.

Svi koji su proteklih decenija protestovali zbog američkih ambicija „svetskog policajca“ zanemarili su da u njegovoj senci polako raste jedan mnogo moćniji globalni policajac, NATO. Koliko god snažna, Amerika ipak ima ograničen broj transnacionalnih resursa koje može da povuče za ostvarivanje vlastitih nacionalnih interesa. Sjedinjene Države su zaista kod kuće samo u Sjedinjenim Državama, dok u svim drugim domicilima moraju da ubeđuju, pregovaraju, ucenjuju, potkupljuju, naređuju ili se dodvoravaju. Odatle aktuelni američki fokus na Evropu, to je njihova naučena lekcija iz poraza u Iraku, Avganistanu, Siriji, iz ranijeg gubitka Irana, iz državnog infarkta Libije, ili sad Sudana: jedina okupacija koja ima šanse na dugoročni uspeh, jeste okupacija prijatelja. 

Američke i NATO zastave u Briselu uoči samita NATO-a

Za razliku od Sjedinjenih Drava, NATO je kod kuće u svakoj svojoj zemlji članici. Svi resursi njegovih članica su automatski i njegovi resursi. Ustavna situacija je drugačija, pravni okvir adaptabilan, suspenzija mira u ime viših interesa jednostavnija. Ni tu ne ide uvek lako, kao što pokazuju slučajevi Turske i Mađarske, ali to je samo slika trenutnog stanja. Nijednoj od njih zemalja ne pada na pamet da napusti NATO. Bilo bi to kao iskrcati se sa Titanika ravno u okean, i to nakon što je brod srećno zaobišao svoju ledenu santu, raspad Sovjetskog Saveza.

Organizacije su sklone tome da razvijaju samostalne programe dugovečnosti, koji se onda, kad se smatraju ugroženim, javljaju kao nagon za preživljavanje. Organizacije postaju, žive li dovoljno dugo, autopoietski sistemi. Taj pojam nemačkog predstavnika sistemske teorije Niklasa Lumana prenosi biološke principe samoodržanja na sisteme, u ovom slučaju organizacije izrasle do sistema. Kad jednom stignu do tog nivoa, one razvijaju vlastitu logiku, menjaju se da bi preživele.

Za ilustraciju, dovoljno je pogledati kako je autopoietski princip funkcionisao u slučaju Hrišćanske crkve. Na moguću zamerku da se NATO i crkva ne mogu upoređivati, treba reći – mogu, ako se gledaju kao sistemi vični samoodbrani. Osim toga, NATO je već napravio i progutao nekoliko crkava, pa on prvi ne bi imao problema sa takvim poređenjem. Današnje crkve bi se eventualno bunile, ali i one u svom dugom trajanju imaju periode kad su funkcionisale kao vojne organizacije.

Američki vojnici u Grafenveru, Nemačka

Poruka: NATO se već oteo Zapadnoj Evropi, osamostalio se od nje i smatra je vojno, kulturno i ekonomski aproprisanom teritorijom. Sjedinjene Države, uz veliki entuzijazam Istočne Evrope, imaju osećaj da kontrolišu tu organizaciju, ali oteće se i njima. Zato što NATO postaje sistem za sebe.

Sistemski ridikuli i ratni ekonomi

Austrija je mala. Irska još manja. Malta najmanja. Protivargumenat za ovaj tekst bi bio – šta te male nacije uopšte unose od težine u NATO? One su ionako okružene njim! Na taj način i ono što je ustavno-pravno neutralno, postaje NATO u funkcionalnom smislu, kao Austrija, ili još drastičnije, kao Srbija.

NATO univerzalizam živi od malih država, što manje to bolje, jer ih je onda po komadu sve više. Broj članica raste, legitimitet raste, ambicije rastu, realna moć raste; balkanske NATO državice su tu najbolji primer.

Zato argument da Austrija nije bitna za autopoietsku svest Severnoatlantske alijanse ne stoji. Ovladavanje komadnom robom manjih dimenzija je za NATO krucijalno.

Alijansi je čak svejedno ko u nepridruženim zemljama lobira za njene interese. U Austriji na primer ekonomista iz Linca Gunter Felinger, predsednik Komiteta za ulazak Austrije u NATO. Već mesecima juriša na nacionalne medije, u koje se teško probija i pored simpatija koje tamo gaje prema njegovoj misiji, jer je ridikul koji oko sebe širi atmosferu natovskog agitpropa. Ali, došao je do nacionalne televizije, došao do štampanih medija, obično samo jednom i posle nikad više.

Gunter Felinger ispred hotela "Moskva" u Beograda

Prošlog avgusta je Felingerov komitet otpočeo proces za peticiju za referendum za ulazak Austrije u NATO. Ono što kao rečenica zvuči grozno, pokušaj je da se ukratko objasne skromni mehanizmi direktne demokratije u Austriji. Dakle, prvo se podnese zahtev: Austrija u NATO. Ako on u godini dana skupi 8.800 potpisa, onda se zahtevu dodeljuje JEDNA SEDMICA za skupljanje daljih potpisa. Kad i ako se skupi 100.000 potpisa, onda o tom zahtevu raspravlja parlament, iako ni to ne znači automatsko raspisivanje referenduma.

Felinger je, za skoro godinu dana, skupio 4.000 plus glasova. Poređenja radi, u Austriji ovog trenutka traju postupci za 95 peticija za referendum, sa minimalnom verovatnoćom da se i jedan od njih probije do referenduma, eventualno neki do parlamenta. Uz to, na Felingerovu jednu peticiju o ulasku Austrije u NATO, dolazi osam koje traže suprotno – od potvrde vojne neutralnosti, hitnih mirovnih pregovora Rusije i Ukrajine, do ukidanja antiruskih sankcija praktično sutra.

Čitav profesionalni život (rođen 1968. u Lincu) Felinger radi kao lobista. Vešt je u digitalnom, jer ima dosta treninga: U Briselu je, kao član mladih ÖVP konzervativaca, provalio imejl adresu svog stranačkog delegata u EU Parlamentu Otmara Karasa i sa nje, u Karasovo ime, poslao niz preporuka kako glasati na dolazećim nacionalnim izborima (drugi kabinet, Šisel, 2002). U međuvremenu, na Felingerove pres konferencije u bečkoj Konkordiji dolazi – jedan novinar. Zapravo novinarka, i ona samo jednom, prošle srede.

Gunter Felinger drži prezentaciju u bečkoj Konkordiji, 10. maja

Felingera ipak treba čuti, jer on otkriva slabu tačku demokratija na koju NATO računa. Prvo, u većini država referendumi po ustavu nisu neophodni. Dovoljna je hrabrost državnog vođstva i malo adrenalina za rizik. Drugo, tamo gde jesu neophodni, tu treba na svaki mogući način povisiti broj država. Rusiju treba razbiti na 42 države, od toga 41 primiti u NATO, a onu poslednju, Moskovski pašaluk, okružiti tako da je i ona de facto u Alijansi.

Ovako gledano, nemoguće, ali svakako kontingentno – ni obavezno, ni isključeno.

Drugi, ozbiljniji uvid u NATO budućnost, dao je Majkl Klark, britanski profesor za bezbednost i geopolitiku (King`s College), od izbijanja aktuelnog rata vojni komentator za CNN i Sky News. Na tribini u bečkom Burgu prošle zime dao je prognozu kako će rat trajati još dugo, i da će u tom periodu evropske države razviti ratnu privredu „što je za njih bolno, ali drugog rešenja nema“. Proizvodiće se samo, ili uglavnom za rat, „jer je potpuno plauzibilno da će NATO jednog trenutka otvoreno poslati trupe u Ukrajinu“. Sve drugo je nerealno „jer je proxy war sa Rusijom postao zamoran za NATO, (...) iako su Ukrajinci do sada napravili briljantan posao u sporom gubljenju“.

U oba slučaja treba obratiti na jezičke konstrukcije – a one su uvek o tome šta je potrebno da NATO bude srećan. 

„Veseli rat“ traži partnera za igru hrabrosti

Kako će se to NATO oteti svojim tvorcima, SAD? Kao Talibani Sjedinjenim Državama, kao komunizam vesnicima bure, kao terorizam političkom islamu, ili kao „Monstrum“ doktoru Frankenštajnu? Neka pre odgovora bude dopušten kratki, zaista kratki teorijski diskurs o ratu.

Američki tenk Ambrams M1A2 SEP na poligonu u Nemačkoj

Antička politička misao je pravila razliku između svetog, agonalnog i pravednog rata. Sveti, hieros polemos, vođen je protiv neprijatelja, obično „večnog tipa“, koji veruje u pogrešne bogove; agonalni je bio odmeravanje snage, gotovo sportsko takmičenje da se pokaže ko je bolji; pravedni, bellus iustus, vrveo je moralizacijama sa ciljem ispravljanja neke nepravde.

Razlika je i u emocijama koje ih nose. Sveti ratovi su bili posebno krvavi, zbog, jasno, prebacivanja odgovornosti na viši princip. Agonalni tip je pruski politički mislilac Hajnrih Leo (1799–1878) zvao „svež veseli rat“ jer se u njega ulazilo s dobrim vibracijama, kao u borbu za zlatnu medalju. Pravedan je bio dosadan i suvoparan, jer je podrazumevao najviše racionalizacije sa svih strana, a gde se racionalizuje, tu se i slaže; gde se laže kod tako osetljive stvari, tu se od savremenika i hroničara očekuju prilične intelektualne žrtve.   

Za razumevanje korena prvog tipa treba se vratiti na stari Orijent oko nastanka Tanaha. Drugi je bio svojstven starim Grcima. Ima li lepše igre od Trojanskog rata, ili zlata za Argonaute? Rimljane je zanimao isključivo treći tip, pravedan rat, pa su shodno tome svi njihovi ratovi bili pravedni, s te strane gledano.  

NATO danas protiv Rusije vodi sva tri zajedno. Ako ne, samo što nije. Sve zavisi od toga koliko duboko je spreman da prodre u zonu ruskog straha. Ali po auto-legitimaciji za obračun, sve je tu: Svetost „vrednosti“, euforija fudbalske utakmice i moral.

Kamala Haris, Nensi Pelosi i Volodimir Zelenski u američkom Kongresu, 21. decembra 2022.

Od devedesetih godina, Sjedinjene Države vode statusni agonalni rat protiv Rusije, u međuvremenu i Kine. Da je on poslednje decenije postupno transformisan u pravi vojni obračun, više leži u interesu NATO alijanse, nego same Amerike. Da je do Vašingtona, on bi i dalje vodio rat igre, borio se za zlato, pokušavao da dokaže ko je bolji. Sama činjenica da je Rusija zaista vojno napala Ukrajinu već pokazuje da je to situacija koja se otela Vašingtonu. Dobici su očekivani kroz niz konkretnih kriza visokih tenzija, koje bi se, uvek na ivici noža, u relativnom miru rešavale u američku korist, ne u direktnom sudaru.  

Za razliku od Sjedinjenih Država, NATO se ne igra. On je u svetom ratu za univerzalne vrednosti, kako ga uveravaju iz Istočne Evrope. On zna da je najbolji, najnaoružaniji, najspremniji, najobučeniji, pa mu „dry run“ ne treba, dovoljno je samo da krene. On zna da je njegova misija pravedna, jer je Rusija napala jednu suverenu zemlju. Šta je pre toga bilo, to ga ne interesuje. On je ozbiljno shvatio misiju koju su mu poverili njegovi tvorci – brigu za bezbednost njemu poverenih nacija. 

Za otvoreni rat Zapada i Rusije dovoljno je samo to da NATO shvati kako su argumenti Baltika, Poljske i Ukrajine smisleniji, razumniji i korisniji za njegov opstanak kao sistema, da pretežu nad igrom, odmeravanjem i testiranjem koje Sjedinjene Države praktikuju od 1945.   

Agon je postao zamoran. Dosta je igre. Nema sumnje, istočno proširenje je u NATO alijansu unelo ozbiljnost, tamo gde je pre vladala frivolnost. 

(RTS)