Савремени свет | |||
Барак Обама – глобална политичка барбика од чоколаде |
четвртак, 02. октобар 2008. | |
Приказ књиге: Барак Обама, Смелост наде, Интеркомерц, Београд, 2008 Изгледа да је у САД постало неписано правило да сваки “перспективни политичар”, чак знатно пре него што обезбеди партијску председничку номинацију, изда “ушминкану” аутобиографску књигу у којој описује своју животну причу, износи основе политичке идеје и платформе деловања, при томе неизоставно истичући своју “беспрекорну бригу и љубав према земљи и њеним главним институцијама”. Захваљујући београдском издавачу Интеркомерцу, у прилици смо да се у то уверимо читајући превод књиге “Смелост наде” Барака Обаме, актуелног демократског председничког кандидата. “Смелост наде” (са поднасловом “О америчком сну и како га поново остварити”) заправо представља други том Обаминих мемоара који следе “Снове мога Оца” написане 1995. а реиздате 2004. године. Прва књига, која је покушала да капитализује растућу Обамину популарност и избаци га у глобалну орбиту, донела му је код ласкаваца репутацију наводног “најбољег књижевника међу америчким политичарима” док је са друге, критичније стране, оцењена као самохвалисање амбициозног политичара који је у њој желео да се представи као мешавина новог Линколна и Мартина Лутера Кинга. Опрезнији да не понови грешке отвореног саморекламирања из прве аутобиографије, Обама се у “Смелости наде” окренуо вештијем политичком маркетингу са намером да се, у складу са имиџом доносиоца промена који му граде глобални медији (о чему говоре његове пароле попут “Да, ми можемо” и “У промене ми верујемо” (парафраза на “In God We Trust” са доларске новчанице)), а кроз мешавину личне животне приче и председничких визија о будућности земље, као такав представи читаоцима. Циљање публике књиге је прецизно – то су управо они, било у САД било у свету, који су незадовољни Бушовом неоконзервативном Америком и њеним озбиљно нарушеним имиџом, а којима је идеализована слика Америке на срцу из најразличитијих разлога. Њима, који живе “између стрепње и наде” да су промене које ће изменити невесело стање могуће, књига пружа управо оно што желе да прочитају. А какве то промене нуди Барак Обама? Ако ставимо на страну патетични наслов књиге (не асоцира ли нас “Смелост наде” на “Ноћ и дан”, “Јуче или сутра”, “И срце је на левој страни”, фамозне наслове из опуса другарице Мире Марковић), шта је то што стварно можемо пронаћи у Обаминој аутобиографији? Мало тога истинског и занимљивог. Вешто преплићући ангедоте из живота америчког сенатора, личне и породичне приче са политичким ставовима либерално-јапијевске Америке, наизглед “мудро” и “самокритично” упаковане мисли аутора са тек покојом “идејом” о томе “шта да се ради” која не одлази даље од општих и већ излизаних места, “Смелост наде” врви од политичке демагогије. Наслови поглавља књиге такође су претенциозни и демагошки – “Вредности”, “Устав”, “Политика”, “Прилика”, “Вера”, “Раса”, “Свет ван наших граница”, “Породица”, а у њима има мало тога што даје основа за стварну смелост и стварну наду. Ту ћемо моћи да прочитамо Обамине похвале на рачун пријатељства између сенатора Стивенса и Инојеа, којим се указује на могућности превазилажења партијских поларизација које оштро деле Америку у новом миленијуму; благу критику “своје стране” у виду уочавања Клинтоновог пропуста да у време економског бума превазиђе застој узрокован идеолошким поделама; поштовање исказано републиканском сенатору Бирду који свакодневно носи примерак устава у џепу сакоа. Сазнаћемо о Обаминим позицијама о односу либерално схваћене тржишне привреде и хамилтоновског уплива владе кроз улагања у инфраструктуру, спречавања монопола тј. разбијања трустова као “отклањања грешки тржишта” и утицаја на стварање друштвеног уговора између бизниса и радника, или пак о хваљењу предузетништва предузећа типа Гугл. Упознаћемо се са његовим ставовима о потребама померања енергетске инфраструктуре у правцу самодовољне независности. Бићемо обавештени о Обамином односу према имигрантима образложеним његовим успешним залагањем за амандмане Закона о реформи усељавања из 2006. године; о његовом инсистирању ка напуштању спољнополитичког унилатерализма и “већој употреби дипломатије у односу на силу”(?!); о критичком запажању како “САД немају кохерентну политику националне безбедности за коју зна народ” уз додатно, “скромно” признање како ни он нема “велику стратегију у џепу” али се противи изолационизму. Остали делови књиге су ионако либерални дéјà ву – афирмативна акција, ламентирање над расним проблемима у односу на идеју једнакости грађана пред законом, про цхоице виђење проблема абортуса, начелно залагање за социјалну реформу, спољнополитичко прожимање реализма и идеализма, дакле све ставови од којих ни један не иде пуно од фразеологије у правцу конкретнијих предлога. Стил којим је “Смелост наде” писан прилагођен је њеној основној намени, и Обами се мора одати признање вештог баратања реченицама. Смењивањем кратких и дугих реченица, са понављањима и наглашавањима који недвосмислено указују на његова развијена ораторска умећа, оставља се утисак емотивности. Патетично изнете ставове често следе целисходни, вешти описи, чак и рефлексије у којима су понегде пристутни и егзактни подаци којима се ојачава аргументација у прилог изнетим виђењима, што све додатно доприноси динамици књиге. Но, проблем је што иза ове веште стилске и структурне фасаде зјапи поприлична садржинска празнина, управо она на које указују Обамини критичари тврдећи да је он политичка личност без суштинских својства, човек без “укуса и мириса” за кога се у ствари не зна шта заступа и шта намерава, лепо и зналачки упакован и дизајниран, али заправо површан и бесадржајан. “Смелост наде”, ма колико тежила да остави супротан утисак, заправо га само потврђује. Њен проблем није толико чињеница да је књига демагошко-фразеолошка, јер, наравно, нико и не очекује да било који озбиљан политичар износи темељно разрађене, конкретне предлоге о томе што заиста смера да уради. Напротив, постмодерна политичка арена суштинске недостатке, неодређености и провизорности уобличене у “позитивне” генералне ставове чак фаворизује као предност која даје већи маневарски простор и истовремено отклања “опасност” од придржавања испуњења било каквих обавеза. Проблем је, више од онога што доноси ова аутобиографија, у ономе што Обама није у својој књизи написао, тј. оно што је прећутао. А прећутао је бескрајно много тога. Читајући “Смелост наде” нећемо бити у прилици да сазнамо како је Обама, током прве три године живота у Чикагу, као “организатор заједнице” служио као веза градских политичких структура, тј. градоначелника Вашингтона, са црквеним организацијама у Саутсајду (Southside), радећи за Дејлијеву “екипу” која је до тада у континуитету владала у Чикагом готово 40 година. У књизи нећемо наћи готово ништа о томе да је Обама био запослен у елитним правним фирмама јасног политичког профила, попут фирме Сидли Аустин, чијим круговима припадала и његова садашња супруга Мишел, да је преко њих добио стипендије две моћне либералне фондације, и да је одатле прво “прогуран” на студије на Харвардском универзитету (и на место уредника Харвардске правне ревије), а потом и на место предавача на чикашком Правном факултету. Неће нам бити познато да је “уз малу помоћ његових пријатеља” био муњевито промовисан у лосанђелоском Тајмсу, бостонском Глобу, чикашком Трибуну, Асошијетед Пресу, Венити Феру, и да је још тада пројектован имиџ будуће обама-маније којој данас присуствујемо. Биће нам потпуна непознаница како је творац кованице “смелост наде”, велечасни Рајт, проповедник Тројичне Уједињене Христове Цркве, којој је дуго припадао и Обама, заправо његов политички савезник на локалу, иначе познат по испадима црног расизма (толико драстичним да га се током надметања с Хилари Обама морао јавно одрећи). Ако не знамо да са толико хваљеном супругом и породицом поодавно живи у елитном делу града, Хајд Парку, настањеном техноменаџерском и политичком елитом потпуно одвојеном и отуђеном од “обичних људи” а нарочито од бројне црначке популације Чикага, нећемо знати да црнци људе попут Обаме, и то не због “мешаног” расног порекла, већ пре због свог отуђења и социјално-психолошке припадности глобализованим елитама, називају са презиром “чоколадним”. Ако нам, дакле, ништа од тога није познато, “Смелост наде” нас може уљуљкати у представу о Обами као човеку који ће донети промене у политички, социјално и расно дубоко подељеној Америци. Прихвативши маркетиншки дизајнирану биографију и причу о вртоглавом успону једног образованог црног политичара, заправо нећемо видети оно што Обама заправо јесте – глобална политичка барбика саздана од мешавине амбиција и генерализација политичке коректности, извикано толерантан а заправо у границе пробитачности сведен продукт политичких елита које су га лансирале, “Борис од чоколаде” који служи као мамац незадовољнима, осиромашеним и расно фрустрираним слојевима друштва, чија је намена та да, већ по чувеном принципу грофа од Лампедузе, “све буде промењено како би све остало исто”, ако већ не буде горе. А све изгледа да хоће. Имајући све то у виду, нарочито узимајући у обзир кретања у америчкој политици након слома шпекулативног капитала на самом почетку јесење председничке кампање и глобалну економску кризу која се тек захуктава, “Смелост наде” треба прочитати не да би се у њој пронашла нада, већ пре свега да би се одагнале илузије да је су Буш и његова администрација нешто најгоре што се могло десити савременој Америци. Лишеном свих илузија, пажљивом читаоцу “Смелости наде” и посматрачу текуће председничке кампање не би смела да промакне спознаја која се, “читајући између редова” неминовно намеће – она да ће, било да победи Обама, било његов републикански ривал Мек Кејн, следећи амерички председник бити засигурно најгори у досадашњој историји САД, што из објективних, што из субјективних разлога. |