субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Аутокефалност "Украјинске православне цркве" као ново америчко оружје за одвајање Кијева од Москве
Савремени свет

Аутокефалност "Украјинске православне цркве" као ново америчко оружје за одвајање Кијева од Москве

PDF Штампа Ел. пошта
Лоренцо Вита   
петак, 12. октобар 2018.

Сједињене Државе стално мисле на Украјину. Није тајна да су учиниле све како би је одвојили од Русије. И није тајна да сада желе да то учине на такав начин да се она више никада не врати у орбиту Москве. Како би постигао такав исход, Вашингтон је од пре неког времена покренуо низ иницијатива које су усмерене ка Кијеву.

Пре свега, постоји политичка подршка за украјинску ствар у грађанском рату на истоку земље. После је изостало признавање референдума око припајања Крима. Током година, побољшани су такође војни односи између САД и Украјине, са испорукама оружја, војним саветницима, и са сталним присуством америчке флоте у Црном мору. Све то, заједно са проширивањем НАТО-а и ЕУ на исток, ставило је до знања да се Вашингтон никада неће повући са украјинског фронта, који се сматра за прави правцати калауз како би се развргла веза између Русије и источне Европе, али и између Русије и Црног мора.

Али, на америчкој страни постоји идеја да је потребно нешто више. Не вреди да се прекину само политичке везе – приступ мора да буде и културолошки. То је разлог зашто се политика Вашингтона усмерава на више нивоа. Један од тих нивоа је и религиозни.

Окршај између Москве, Кијева и Константинопоља

Активиста "Еуромајдана" целива руку оцу Филарету из Кијевске патријаршије

Ових дана, Сједињене Државе су јавно изразиле своју подршку скорашњој одлуци васељенског патријарха Вартоломеја у Константинопољу, да додели аутокефалност Украјинској православној цркви. Реч је о важној одлуци која је већ створила велику напетост између Московске патријаршије која још има власт над украјинском црквом и оне у Константинопољу.

Како је подсетио Фајненшал Тајмс, Руска православна црква, која је одржала један умерен став током ратног сукоба, прекинула је дипломатске односе са Константинопољем као одговор на одлуку Вартоломеја. Руски патријарх Кирил изјавио је да ће због тога престати да спомиње Вартоломеја у молитвама. Реч је о сукобу који се од сакралног брзо претворио у профани, будући да сукоб између цркви неизбежно постаје политички и стратешки окршај.

Речи Хедер Наверт

Због тога је Вашингтон ушао агресивно у тему која се чини удаљена светлосним годинама од америчке политике. Тешко је било поверовати да је амерички Стејт Дипартмент заинтересован за томос патријаршије у Константинопољу који додељује аутокефалност једној цркви на истоку Европе. Али, у Украјини, ситуација је другачија. Такав потез могао би да прекине традиционалну повезаност са Москвом, једну врсту пупчане везе која спаја Кијев са судбином Руса.

Портпарол Стејт Дипартмента Хедер Наверт (Heather Nauert) рекла је, да САД подржавају слободу групација да ,,руководе својом религијом према њиховим уверењима, и да слободно практикују своју веру без уплитања Владе“. „Сједињене Државе“, наставила је гласноговорница, „уважавају способност украјинских православних великодостојника и верника да функционишу аутокефално према њиховим убеђењима. Поштујемо васељенску патријаршију као глас религијске толеранције и међуверског дијалога“, додала је, подсетивши на непоколебљиву подршку Вашингтона украјинском суверенитету у односу на руску политику.

Удар на руски утицај

Са америчког становишта, очигледно је да одлука о давању потпуне независности украјинској цркви у односу на патријаршију у Москви служи дефинитивном раздвајању две земље. То је разлог због којег украјински председник Петро Порошенко потпуно подржава курс који је заузео примас украјинске православне цркве у Кијеву Филарет који је, ваља се подсетити, подржао украјинске националистичке покрете и који је имао активну улогу у протестима на Мајдану, као и у подршци групама које су желеле да ударе на везе са Русијом.

Церемонија поводом 1030. годишњице покрштавања Кијевске Русије (28. јул 2018.)

Разлог је у томе што је значај Московске патријаршије увек био веома јак. Протеклих година, руска црква је више пута оптуживана да је једна врста културне продужене руке Владимира Путина зарад ширења властитог утицаја. Ове оптужбе нису међутим увек издржале суочавање са чињеницама – доказ је управо Крим. Када је руски председник дефинисао полуострво као руско брдо Храма (узвишење у Јерусалиму – свето место за хришћане, муслимане и јевреје), патријарх Кирил није хтео да улази у дебату, скоро повлачећи једну врсту границе између политике и религије коју није било неопходно прелазити. Ипак, јасно је, да је значај патријаршије секундаран у односу на политичко вођство руског лидера.

Мотиви Вартоломејовог избора

Овај изазов Путину, ако је користан Украјинцима и Американцима, чини се да не носи у стварности неку конкретну корист за патријаршију у Константинопољу која се увек чинила суштински незаинтересована за руску политику. Управо због овог разлога, Вартоломејова одлука пре и изнад свега треба да буде стављена у контекст политике православне цркве.

Папа Фрања и васељенски патријарх Вартоломеј I

Чињеницу да је Вартоломеј баш у овом периоду желео да пригрли један тако проукрајински курс, према неким аналитичарима, не треба толико тражити у прозападњачкој логици, колико у истинској жељи патријаршије у Константинопољу да увећа властити утицај у европском православљу. Патријаршија у Москви је често сматрана за de facto лидера, са политичког становишта, православног света источне Европе. И овај избор Константинопоља треба тумачити у светлу Вартоломејеве воље да иступи ван зидина старе царске престонице.

Са Реџепом Тајипом Ердоганом који је поново утемељио Турску везујући је за ислам, и са Русијом која је изузетно активна на целом источном фронту, чини се да је патријаршија (у Истанбулу, прим. преводиоца) све више изолована. Због тога би могла да одлучи да инвестира у украјинску аутокефалност. Ова инвестиција, међутим, носи ризик да још више подигне напетости у региону којем је потребно све сем доливања уља на ватру.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.occhidellaguerra.it/stati-uniti-ucraina-russia-chiesa/

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер