Angela Merkel - SAD koriste svoju ekonomsku i finansijsku moć da spreče ekonomske projekte drugih zemalja. Severni tok je bio najbolje rešenje za Nemačku i njenu privredu

Pravi vatromet komentara, TV priloga, gostovanja, tekstova i osvrta u nemačkoj štampi, elektronskim medijima i na društvenim mrežama izazvali su memoari bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, izbivši već u prvoj nedelji od objavljivanja na sam vrh svih uticajnih nemačkih lista najprodavanijih knjiga. Više od 200.000 primeraka nemačkog izdanja njene autobiografije „Sloboda“, sa podnaslovom „Sećanja 1954-2021“, prodato je za samo sedam dana, uprkos ceni od 42 evra po primerku. „Nijedna druga knjiga ove godine nije imala tako briljantan početak prodaje“, istakli su u kompaniji koja sastavlja „Špigelovu“ listu bestselera.

Merkelini memoari su ustalasali ne samo političku scenu, već celo nemačko društvo, i u to u trenutku kada se raspala nemačka vladajuća koalicija a zemlja se suočava sa narastajućom ekonomskom krizom

I zaista, Merkelini memoari su ustalasali ne samo političku scenu, već celo nemačko društvo, i u to u trenutku kada se raspala nemačka vladajuća koalicija a zemlja se suočava sa narastajućom ekonomskom krizom. Koliko sve „pršti“ od reakcija na „Slobodu“, svedoči i to da je „Amazonova“ internet prodavnica onemogućila davanje ocena i komentara, zbog očigledno neočekivano velike lavine negativnih recenzija.

Portparol kompanije je rekao da su identifikovane „neuobičajene aktivnosti u evaluacijama“ pa su recenzije „privremeno ograničene na ’proverene kupce’“ da bi se osiguralo da su „prikazane recenzije autentične i pouzdane“. I dok „Amazon“ objašnjava da time želi da preduzme mere za zaštitu integriteta sistema pregleda, ocena Merkelinih memoara se postepeno „popravlja“. Nakon prvobitne prosečne ocene od oko 1,5, već danima raste i sada je 3,6 od maksimalnih 5. Kada se na to doda radoznalost medija o autorskom honoraru – da li je Merkelovoj isplaćen avans od 12 miliona evra ili ne – knjiga „Sloboda“ predstavlja pravu društvenu senzaciju u Nemačkoj, kakvu u ovim razmerama dosad nije izazvala nijedna politička biografija.

Bez senzacija

A da paradoks bude veći, 720 strana memoara Angele merkel ne sadrže suštinski nijednu senzaciju, nijednu političku pikanteriju ili neko važno insajdersko otkriće o tome kako je nemačka kancelarka donosila neke od njenih ključnih političkih odluka

A da paradoks bude veći, 720 strana memoara Angele merkel ne sadrže suštinski nijednu senzaciju, nijednu političku pikanteriju ili neko važno insajdersko otkriće o tome kako je nemačka kancelarka donosila neke od njenih ključnih političkih odluka. Dobar deo političkih novinara bi sadržaj i način pisanja opisali dosadnim, dok bi profesori političkih nauka to ocenili kao državnički pristup.

Doduše, istoričari će verovatno biti prilično razočarani, budući da je o nekim temama, poput načinu donošenja odluka u spoljnopolitičkoj sferi, mnogo informativnija knjiga novinara i urednika „Zidojče cajtunga“ Štefena Kornelijusa, objavljena 2013. godine pod imenom „Angela Merkel: kancelarka i njen svet“.

Čak i o događaju koji ju je, kako tvrdi, prelomio da ove memoare napiše – a to je odluka da 4. septembra 2015. godine otvori nemačke granice za bliskoistočne izbeglice blokirane na železničkoj stanici u Budimpešti – mnogo više insajderskih detalja se moglo pročitati u knjizi „Vođeni događajima: Merkel i izbeglička politika – izveštaj iz centra moći“, novinara i urednika „Velta“ Robina Aleksandera.

Biografije Angele Merkel

Kada se uporede delovi Merkelinih memoara sa delovima Aleksanderove knjige, svakom upućenom i nepristrasnom čitaocu nameće se utisak koji provejava celim memoarima: Angela Merkel se trudila da, s jedne strane, opravda sve svoje odluke i politike, naročito one zbog kojih je danas najviše kritikuju, a s druge strane da u svetskoj i nemačkoj javnosti održi nekadašnji imidž kada je slavljena kao uspešna liderka liberalno-demokratskog dela sveta.

Angela Merkel se trudila da, s jedne strane, opravda sve svoje odluke i politike, naročito one zbog kojih je danas najviše kritikuju, a s druge strane da u svetskoj i nemačkoj javnosti održi nekadašnji imidž kada je slavljena kao uspešna liderka liberalno-demokratskog dela sveta

I to se vidi u tome kako piše o pojedinim temama i ličnostima, od izbegličke krize i pandemije, preko odnosa prema Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu, do energetske politike, Bundesvera i rata u Ukrajini. Uostalom, u predgovoru ona čak i ne krije da nije želela da „opise i tumačenja prepusti samo drugima“.

Život pre slobode

Tokom svojih 16 godina kao kancelarka, Merkelova je retko govorila o svom istočnonemačkom identitetu, što su joj često zamerali mnogi istočni Nemci koji se i danas osećaju na neki način diskriminisano i potcenjeno od zapadnih sunarodnika. A još manje je govorila o tome koliko joj je identitet žene iz DDR-a bio teret i koliko ju je povređivalo to što je zbog njega bila pod stalnom sumnjom. Upravo opisi tih 35 godina života u komunističkoj DDR „pre osvajanja slobode 1989. godine“, kako kaže, kao i potonjeg tereta zbog identiteta istočne Nemice, zapravo predstavljaju sadržajno najbolji deo ovih memoara.

Angela Merkel sa prijateljicama u Berlinu 1972.

Merkelova se suštinski sada prvi put u javnosti detaljno samoportretisala kao istočna Nemica, pri čemu je njen pogled na prvih 35 godina života u knjizi dat bez ikakvog ogorčenja, ali sa jasnim ocenama o DDR-u. Njeni izbalansirani opisi svakodnevnog života u DDR poučni su za razumevanje života iza Gvozdene zavese, ne samo za čitaoce u zapadnim zemljama već i na prostoru nekadašnje Zapadne Nemačke, uzimajući u obzir koliko se i dalje održavaju jaki stereotipi i poluznanja o komunističkom istoku.

Merkelova se seća i kako su je izbacili sa predavanja o marksizmu i lenjinizmu zbog čega ju je, kako kaže, i danas sramota. Dok bi to moglo da se protumači i kao manji akt buntovništva, ona ne skriva da je bila članica komunističke omladine

Ćerka pastora, rođena u Hamburgu u Zapadnoj Nemačkoj a odrasla u Istočnoj Nemačkoj, detaljno opisuje svakodnevicu u kojoj je odrasla. Od toga kako je kao devojčica s roditeljima jednom godišnje išla u pozorište u Berlin, preko toga kako je, zbog Štazija, rano naučila da „bude oprezna“ šta govori, do toga kako se sa kolegama na naučnom institutu nadmetala ko će koristiti fotokopir-aparat koji je tajna služba nadzirala zbog straha od umnožavanje političkih letaka.

Merkelova se seća i kako su je izbacili sa predavanja o marksizmu i lenjinizmu zbog čega ju je, kako kaže, i danas sramota. Dok bi to moglo da se protumači i kao manji akt buntovništva, ona ne skriva da je bila članica komunističke omladine, ali da su kontakti sa kolegama naučnicima u Čehoslovačkoj i Poljskoj ojačali njen kritički pogled na komunistički sistem. Iako nikada nije bila opoziciona aktivistkinja, učestvovala je na skupovima kritičara režima u Berlinu i kaže da se divila otporu Poljaka.

Angela Merkel, 1989.

„Mi znamo da smo deo velikog eksperimenta koji će sigurno propasti, samo drugi to još ne znaju“, rekao joj je, kako piše, jedan češki kolega.

Za razliku od nekih njenih prijatelja, Merkelova se nadala brzom ponovnom ujedinjenju Nemačke i, kako piše, nikada nije verovala u „treći put“ za DDR, to jest da Istočna Nemačka treba da postane samostalna reformisana demokratska država

I tako se i dogodilo, a Merkelova se prisetila kako je istorijskog 9. novembra 1989. bila u sauni, te da se, tek nakon uživanja u njoj, pridružila hiljadama ljudi koji su prelazili preko mosta na kome je bio granični prelaz između dva dela podeljenog Berlina, pošto su ograničenja putovanja iznenada ukinuta. Izostanak bilo kakve euforije zbog događaja prikazuje opisom dana posle rušenja Berlinskog zida, koji je započela uobičajeno: u pola sedam ujutru krenula je vozom na posao, a uveče je samo nakratko bila u Zapadnom Berlinu, pošto se, kako piše, vratila kući jer je sutradan morala rano da ustane da bi pripremila predavanje.

Igra na „žensku kartu“

Za razliku od nekih njenih prijatelja, Merkelova se nadala brzom ponovnom ujedinjenju Nemačke i, kako piše, nikada nije verovala u „treći put“ za DDR, to jest da Istočna Nemačka treba da postane samostalna reformisana demokratska država. Osim toga, bila je odlučna da se bavi politikom pa se, nakon kratkog boravka u stranci Demokratsko buđenje, učlanila u Hrišćansko demokratsku uniju (CDU). Uoči ujedinjenja dve Nemačke bila je zamenica portparola prve i ujedno poslednje demokratski izabrane vlade DDR-a.

Već na prvim izborima ujedinjene Nemačke ušla je u Bundestag i šokantnom brzinom se popela u vrh CDU-a, ali i u četvrti kabinet Helmuta Kola – najpre kao savezna ministarka za žene i omladinu, a kasnije kao ministarka za životnu sredinu.

Angela Merkel i kancelar Helmut Kol u Drezdenu, 16. decembra 1991.

Niko tokom Merkeline rane političke karijere nije očekivao da će istočna Nemica, često obučena u suknju i pleteni džemper, na kraju voditi zemlju. Štaviše, da će uspeti da nadigra čitavu plejadu muškaraca unutar sopstvene partije koji su smatrali da bi oni trebalo da „naslede“ Kola, uključujući i njenog starog rivala i sadašnjeg predsednika CDU Fridriha Merca. Zapravo, pokazalo se da je stalno potcenjivanje Merkelove bilo i jedan od izvora njenog uspeha.

A ona, kako priznaje, nije igrala na kartu toga da je istočna Nemica jer je znala da mora da osvoji zapad zemlje, to jest da se izbori protiv demohrišćanskih centara moći u Hesenu i Severnoj Rajni-Vestfaliji

A ona, kako priznaje, nije igrala na kartu toga da je istočna Nemica jer je znala da mora da osvoji zapad zemlje, to jest da se izbori protiv demohrišćanskih centara moći u Hesenu i Severnoj Rajni-Vestfaliji. Konkretno, najveći takmaci su dolazili iz jednog kružoka unutar CDU, koji su oformili mladi političari iz Zapadne Nemačke udruženi s ciljem da jedan od njih bude naslednik svojevrsnog Kolovog trona, a da u tom pohodu ne napadaju jedan drugog.

U ovom nekad moćnom neformalnom udruženju, poznatom kao „Adenski pakt“, bili su, između ostalog, Folker Buvije, Roland Koh, Kristijan Vulf, Ginter Etinger, Elmar Brok i drugi koji su kasnije postali pokrajinski premijeri, a Vulf čak i savezni predsednik. I Merc i Armin Lašet su se priključili ovom kružoku kojem je bilo zajedničko da su svi bili muškarci sa zapada, većinski katoličke veroispovesti.

„U velikim sporovima, shvatila sam da se moja istorija u DDR-u stalno iznova koristi protiv mene“, piše Merkelova u svojoj knjizi, zbog čega se oslanjala na „žensku kartu”, premda prećutkuje kako se povezivala sa uticajnim ženama na Zapadu, poput Fride Špringer, iz najmoćnije nemačke medijsko-izdavačke kuće „Aksel Špringer“, i Liz Mon iz Bertelsman fondacije, koja važi za politički najmoćniju u Nemačkoj.

Portreti lidera Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Volfganga Šojblea, Fridriha Merca i Angele Merkel u Bundestagu

Ipak, priznaje da je imala mnoge sumnje u sebe kada je izabrana za kancelarku 2005. godine kao prva žena na čelu nemačke vlade. Tada je, kako se priseća, pomislila da to što je žena „svakako u politici nije prednost“. U prva tri kancelarska mandata uvek je insistirala da nije feministkinja, ali se u memoarima pohvalila da je zaslužna za usvajanje zakona koji insistira na ravnomernoj rodnoj zastupljenosti u rukovodećim organima kompanija i javnim institucijama.

Sudeći prema tome koliko je stranica knjige posvetila objašnjavanju svog doprinosa za ravnopravnije odnose muškaraca i žena u Nemačkoj, čini se da je Merkelovoj vrlo stalo da je zapamte kao ženu koja je u Nemačkoj napravila promenu i na polju ravnopravnosti žena

Osim toga, sada kaže da sebe ipak smatra feministkinjom, ali „na svoj način“, što je prvi put rekla 2017. godine na jednom propratnom panelu u okviru samita G-20 u Hamburgu. I tada su mnoge žene koje se bore za ženska prava isticale da su očekivale od nje da se sa „više otvorenog jezika“ bori za osnaživanje žena. Sudeći prema tome koliko je stranica knjige posvetila objašnjavanju svog doprinosa za ravnopravnije odnose muškaraca i žena u Nemačkoj, čini se da je Merkelovoj vrlo stalo da je zapamte kao ženu koja je u Nemačkoj napravila promenu i na polju ravnopravnosti žena.

Tri banalne reči

Ipak, njena očigledna želja da opravda svoje politike i da povrati politički autoritet koji je naprasno izgubila odlaskom u penziju i početkom ruske invazije na Ukrajinu, najvidljivija je u delovima memoara koji se tiču njenih najkontroverznijih i u javnosti najviše polarizujućih odluka.

Jedna od njih se tiče izbegličke krize i odluke od 4. septembra 2015. godine da primi nekoliko hiljada izbeglica koje su tada bile praktično zarobljene u Mađarskoj. Zbog ovog poteza prozvana je „izbegličkom majkom“, ali je novinar Robin Aleksander u knjizi „Vođeni događajima: Merkelina izbeglička politika – izveštaj iz centra moći” objavio otkriće da je već 12. septembra 2015. na telefonskom sastanku Merkelove sa najbližim saradnicima i vođama partija u vladajućoj koaliciji – šefom Kancelarijata Peterom Altmajerom, ministrom unutrašnjih poslova Tomasom de Mezijerom, šefom bavarskih demohrišćana Horstom Zehoferom, tadašnjim vicekancelarom i šefom socijadelmokrata Zigmarom Gabrijelom i šefom diplomatije Frank-Valterom Štajnmajerom – odlučeno da se narednog dana u 18 časova za izbeglice zatvore granice Nemačke sa Austrijom.

Protest u Nemačkoj protiv migrantske politike Angele Merkel sa fotografijom migranata u gumenom čamci i natpisom "Hvala, Mama, mi dolazimo!"

Merkelova, pak, u „Slobodi“ akcenat stavlja na to kako je ministar De Mezijer sa svojim stručnim ljudima tu odluku pripremio i „koordinisao“ se s njom i vladom . U Merkelinim memoarima nema detalja kao u Aleksanderovoj knjizi, u kojoj on opisuje ne samo to da su u noći između 12. i 13. septembra specijalne policijske i vojne snage helikopterima i autobusima iz cele Nemačke krenule ka granici sa Austrijom, već i to da je Merkelova od pravnika zahtevala odgovor na pitanje da li će ta odluka proći ili pasti na sudu, kao i da li mogu da osiguraju da neće doći do slika kako nemački vojnici i policajci zaustavljaju žene i decu na granici. Garancija za tako nešto nije bilo tako da su, saznaje ugledni novinar, Merkelova i De Mezijer u poslednji čas preformulisali odluku, pa je „svako ko izgovori reč 'azil' bio pušten u Nemačku, bez obzira da li je iz neke sigurne treće zemlje ili sigurne zemlje porekla“.

Očigledno je da je to boli, pa navodi novinarske kritike u kojoj su joj spočitavali „da nije rođena već polukvalifikovana savezna Nemica i Evropljanka“, kao i da se tom rečenicom „odrekla Republike“

Merkelova o tome ne piše, ali detaljno govori o čuvenoj konferenciji za novinare na kojoj je izgovorila sada već istorijsko „Mi to možemo!“ (što je doduše prvi put izgovorila deset dana ranije), ali i to da je braneći svoj stav o prijemu izbeglica rekla da „ako moramo u ovoj hitnoj situaciji da se izvinjavamo za svoje ljudsko lice, onda to nije moja zemlja“. U „Slobodi“ opisuje kako se ta njena rečenica često pogrešno citira, ali i da žali što rečenom nije dodala „inače to više nije moja zemlja“. Očigledno je da je to boli, pa navodi novinarske kritike u kojoj su joj spočitavali „da nije rođena već polukvalifikovana savezna Nemica i Evropljanka“, kao i da se tom rečenicom „odrekla Republike“ .

„Da mi je neko tada rekao da će to 'mi to možemo', ove tri banalne reči, kasnije biti korišćene protiv mene nedeljama, mesecima, godinama, a od nekih i dan danas, upitala bi ga u neverici: 'Kako, molim? Da nisam trebala da kažem da mi to možemo da uradimo, jer su ove reči mogle da budu toliko pogrešno shvaćene kako sam želela da dovedem sve izbeglice na svetu u Nemačku?'“, piše Merkelova i dodaje da je u Nemačkoj bilo dovoljno ljudi „koji su mislili i osećali kao ja i koje sam zauzvrat mogla da ohrabrim“.

Selfi sa sirijskim izbeglicom Anasom Modamanijem, septembar 2015.

Slično je prokomentarisala i sada već čuvenu selfi fotografiju, koju je snimila sa jednim sirijskim izbeglicom.

„Do danas ne mogu da shvatim kako bi moglo da se pretpostavi da bi moje prijateljsko lice na jednoj fotografiji moglo da ubedi gomilu ljudi da izbegnu iz svoje domovine“, brani se Merkelova u memoarima od optužbi da su selfiji bili pogrešan signal Sirijcima i Avganistancima.

Sa Trampom savijaj, savijaj

I dok ne razume kritike na svoj račun, ne štedi kritike na račun kako Trampa i Putina, tako i evropskih saveznika koji je danas kritikuju zbog njene politike prema Rusiji i odbijanja da NATO Ukrajinu i Gruziju zvanično pozove u svoje članstvo.

Objašnjavajući koliko su joj iz ekonomskih razloga bili važni odnosi i sa SAD, ali i sa Kinom, Merkelova piše kako joj je u odnosima sa Si Đinpingom pomoglo „marksističko-lenjinističko znanje“ kako bi mu postavila precizna pitanja o Komunističkoj partiji Kine, ali i da su bili dva sveta po pitanju ljudskih prava. Svoj politički kurs prema Kini ona tumači kao „primer realpolitike“.

Angela Merkel, kineski predsednik Si Đinping, američki predsednik Donald Tramp i britanska premijerka Tereza ​​Mej na Samitu G20 u Hamburgu, jula 2017.

Prema Trampu je znatno oštrija, nastojeći očigledno da bude upamćena kao nepokolebljivi branilac liberalnog društvenog i ekonomskog poretka. Ona stoga detaljno opisuje kako je Tramp, kada je postao predsednik 2017. godine, odmah osporio poredak zasnovan na saradnji, te da joj je brzo postalo jasno da sa njim zajedničkog rada na umrežavanju sveta neće biti.

Kako navodi u knjizi, Trampova perspektiva sveta je više bila perspektiva preduzetnika nekretninama koji je želeo da poseduje jedno parče zemlje

Kako navodi u knjizi, Trampova perspektiva sveta je više bila perspektiva preduzetnika nekretninama koji je želeo da poseduje jedno parče zemlje.

„Za njega su sve zemlje bile u konkurenciji jedna sa drugom, a uspeh jedne zemlje bio bi neuspeh za drugu. Nije verovao da se saradnjom može povećati napredak svih“, piše ona, osvrćući se na to kako je izgledao njihov prvi razgovor, u kome je Tramp iznosio kritike na račun nemačke kupovine ruskih energenata, trgovinske politike i malog izdvajanja za odbranu. „Pobijala sam optužbe iznoseći brojke i činjenice, ali razgovarali smo na dva različita nivoa. Tramp na emotivnom, ja na činjeničnom.“

Ipak, priznaje da je Tramp imao pravo kada je kritikovao nivo nemačke potrošnje za odbranu, ali ni u memoarima ni u potonjim intervjuima Merkelova ne dovodi u pitanje svoju energetsku politiku, insistirajući na tome da je njen odnos prema Rusiji i kupovini ruskog gasa bio takav jer se to isplatilo nemačkoj privredi.

Sa Donaldom Trampom u Beloj kući, marta 2017.

Trampove kritike na račun gasovoda „Severni tok 2“ doživljavala je, kako kaže, kao stav „čoveka koji lobira za freking“ (ekološki spornu proceduru vađenja gasa), opisujući da njegov mentalitet potiče iz vremena kada je bio preduzetnik u oblasti nekretnina. Kada je imala posla s njim, kaže, setila bi se saveta koji joj je papa Franja dao tokom posete Vatikanu.

Stekla sam utisak da je Tramp opčinjen političarima sa autokratskim i diktatorskim osobinama“, piše ona, ocenjujući da su Tramp i Putin slični jer su obojica „detinjasti u svojim pritužbama“ i obojica su, tvrdi, pokušali da je osramote pred novinarima

„Savijaj, savijaj i još više savijaj, ali pazi da se ne slomi“, savetovao ju je poglavar katoličke crkve.

Doduše, ta strategija nije uvek davala rezultata sa Trampom koji je, kako piše, bio „očigledno fasciniran“ Putinom, pri čemu ona vidi i paralele između njih dvojice.

„Stekla sam utisak da je Tramp opčinjen političarima sa autokratskim i diktatorskim osobinama“, piše ona, ocenjujući da su Tramp i Putin slični jer su obojica „detinjasti u svojim pritužbama“ i obojica su, tvrdi, pokušali da je osramote pred novinarima – Putin navodnim pokušajem da je zaplaši svojim labradorom Konijem, a Tramp odbijanjem da se rukuje s njom u Ovalnoj kancelariji pred fotoreporterima.

Angela Merkel i Vladimir Putin u Sočiju, januara 2007.

„Njegov nemački je bio bolji od mog ruskog“

Ličnost koja verovatno najčešća provejava memoarima Angele Merkel je Vladimir Putin, kojeg pominje bezmalo jednako kao još dve osobe – Helmuta Kola i svog supruga. Kako piše, ne seća se prva dva susreta sa njim, ali detaljno opisuje nekoliko drugih, poput onog 2006. godine u Sibiru, gde su održane nemačko-ruske vladine konsultacije.

„Njegov nemački je bio bolji od mog ruskog. Moje znanje ruskog je zapelo u doba DDR-a, nisam znala reči demokratskog političkog jezika“, piše Merkelova, priznajući da po ovom pitanju nije mogla da se takmiči sa bivšim oficirom KGB-a koji je do pada Gvozdene zavese bio stacioniran u Drezdenu.

Na završetku dvodnevnih rusko-nemačkih konsultacija na kojima se pričalo o izgradnji gasovoda Severni tok 1 i ulaganjima nemačke automobilske industrije u Rusiji, kancelarku je, kako piše, Putin pozvao da ide s njim automobilom do aerodroma.

Angela Merkel i Vladimir Putin u Kremlju 2002.

Iščitavajući delove knjige u kojima se pominje Putin, stiče se utisak da je autorka baš želela da se distancira od njega, ali i da ujedno objasni i opravda svoju politiku prema Ukrajini

„Usput je pokazivao naselja sa tipičnim ruskim drvenim kućama i objašnjavao da tamo žive ljudi koji su imali malo novca zbog čega ih je bilo lako zavesti. Upravo takve grupe u Ukrajini su finansijskim poklonima američke vlade ohrabrene da učestvuju u narandžastoj revoluciji u jesen 2004. 'Nikada neću dozvoliti da se tako nešto desi u Rusiji', rekao je Putin, koliko se sećam“, piše Merkelova, dodajući da je Putinu tada protivrečila primerom iz sopstvenog života, to jest da narod u DDR-u nije bio zaveden na pobunu protiv komunističkog režima američkim novcem, već su samo želeli revoluciju. „Ona je promenila naše živote na bolje. To je upravo ono što su ljudi u Ukrajini želeli, a onda je promenio temu.“

Iščitavajući delove knjige u kojima se pominje Putin, stiče se utisak da je autorka baš želela da se distancira od njega, ali i da ujedno objasni i opravda svoju politiku prema Ukrajini.

„Uprkos svemu“, kako piše, ona i dalje veruje da je bila u pravu kada je insistirala na očuvanju kontakata sa Rusijom i „održavanju veza kroz trgovinske odnose koji su bili više od običnih ekonomskih“.

U Berlinu 2018.

Iluzija o Ukrajini u NATO

Od početka ruske invazije na Ukrajinu pre nepune tri godine, Merkelovoj najviše zameraju što je na samitu NATO-a u Bukureštu 2008. sprečila približavanje Ukrajine i Gruzije članstvu u alijansi. Uprkos potonjim oštrim kritikama i tvrdnjama da je to bila njena „istorijska greška“, ona u „Slobodi“ ističe da bi eventualno ukrajinsko članstvo u alijansi bilo „igranje vatrom“, „iluzija“ i „politika svedena na nadu“. Konkretno, ona ističe da ima razumevanje za želju Ukrajine i Gruzije, ali sumnja da bi time ove dve zemlje došle do veće bezbednosti.

Osim opisa „hrabrosti da se suprotstavi jednom američkom predsedniku“, Merkelova u memoarima daje i jedno argumentovano objašnjenje zašto je za NATO zapravo bio veliki rizik da te 2008. dozvoli Kijevu i Tbilisiju da stupe na poslednju stepenicu pred članstvo u Alijansi. 

„Mislila sam da je iluzija pretpostaviti da bi davanje MAP-a (akcionog plana za članstvo u Alijansi), Ukrajinu i Gruziju zaštitio od Putinove agresije i da bi taj status imao toliki odvraćajući efekat na Putina da bi on pasivno prihvatio dalji razvoj događaja“, piše merkelova i priznaje da je tada postignuti kompromis zapravo bio nezadovoljavajući za obe strane: „Činjenica da Gruzija i Ukrajina nisu dobile nikakvo odobrenje za MAP za njih je predstavljalo 'ne' njihovim nadama. Činjenica da im je NATO pritom ponudio uopšteno obećanje da će postati članice NATO-a predstavljalo je za Putina objavu rata.“

Osim opisa „hrabrosti da se suprotstavi jednom američkom predsedniku“, Merkelova u memoarima daje i jedno argumentovano objašnjenje zašto je za NATO zapravo bio veliki rizik da te 2008. dozvoli Kijevu i Tbilisiju da stupe na poslednju stepenicu pred članstvo u Alijansi. Ona pritom ističe da je tada manjina ukrajinskog stanovništva podržavala ideju o članstvu u NATO, ali ne pominje činjenicu da je u Gruziji za to bila većina.

Nemačka kancelarka Angela Merkel (levo), generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer (desno), predsednik Rusije Vladimir Putin i američki predsednik DŽordž V. Buš na večeri u Bukureštu, aprila 2008.

„Prijem nove članice u NATO ne samo da bi trebalo da pruži veću sigurnost za samu članicu, već i za sam NATO“, piše ona i dodaje šta je bila njena primarna briga: „Šta bi potom usledilo, posebno u periodu kada bi Ukrajina i Gruzija, sa statusom MAP-a, bile na putu ka NATO-u, a da i dalje ne mogu da se pozovu na bezbednosne garancije iz člana 5. Ugovora o NATO-u?“

Zbog toga Merkelova pita šta bi za kredibilitet NATO-a značilo da alijansa samo stoji po strani i posmatra potencijalne ruske napade na svoje kandidate za članstvo bez pružanja vojne pomoći.

Angela Merkel danas tvrdi da je za nju ključno pitanje bilo „da li je tada bilo zamislivo da u slučaju zatezanja situacije države članice NATO-a reaguju i vojno intervenišu – opremom i trupama“, kao i „da li je bilo zamislivo da bih ja, kao savezna kancelarka, tražila od nemačkog Bundestaga takav mandat i za naš Bundesver, kao i da li bih za njega obezbedila većinu – te 2008. godine?“

Zbog toga Merkelova pita šta bi za kredibilitet NATO-a značilo da alijansa samo stoji po strani i posmatra potencijalne ruske napade na svoje kandidate za članstvo bez pružanja vojne pomoći.

Dok ovi argumenti „piju vodu“, njeni memoari ipak pokazuju da postoje „rupe“ u njenoj politici prema Ukrajini. Ona tako piše da je razumela da „ne možemo da ostavimo Ukrajince bez odbrane od ruskog nasilja“, ali ujedno ništa nije uradila ni po pitanju naoružavanja Ukrajine, niti većeg izdvajanja za opremanje Bundesvera. Paradoksa li, protivtenkovske projektile „džavelin“, ključne za prve mesece odbrane Ukrajine 2022. godine, Kijev je dobio od SAD u vreme Trampove administracije.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, francuski predsednik Emanuel Makron, predsednik Rusije Vladimir Putin i nemačka kancelarka Angela Merkel na Samitu o Ukrajini u Jelisejskoj palati u Parizu, 9. decembra 2019.

S druge strane, Merkelova osporava pravo Ukrajini da odustane od borbe, već insistira da su za kraj rata neophodne „diplomatske inicijative“ i to u „pravom trenutku“.

Na kritike koje se tiču njene politike prema Rusiji i Ukrajini, u memoarima Merkelova odgovara kontraoptužbama, insistirajući na dvoličnosti SAD, Poljske i Ukrajine kada je reč o njihovom protivljenje gasovodu Severni tok 2, za koji je uvek tvrdila da je „ekonomski projekat“

„A o tome kada će doći taj trenutak ne može odlučivati sama Ukrajina, već samo u koordinaciji sa onima koji je podržavaju“, piše ona.

Američka pohlepa

Na kritike koje se tiču njene politike prema Rusiji i Ukrajini, u memoarima Merkelova odgovara kontraoptužbama, insistirajući na dvoličnosti SAD, Poljske i Ukrajine kada je reč o njihovom protivljenje gasovodu Severni tok 2, za koji je uvek tvrdila da je „ekonomski projekat“.

„Poljska i Ukrajina takođe nisu suštinski odbacile isporuku ruskog gasa Zapadnoj Evropi, već su htele da od toga profitiraju prikupljanjem tranzitnih naknada“, piše ona, dok za Trampovo uvođenje sankcija Severnom toku 2 kaže da pravi razlog nisu bezbednosni interesi Sjedinjenih Država, već jednostavno: američka pohlepa. „U stvarnosti, SAD su koristile svoju superiornu ekonomsku i finansijsku moć da spreče ekonomske projekte drugih zemalja, uključujući i prijateljske zemlje. SAD su se prvenstveno bavile sopstvenim ekonomskim interesima; želele su da transportuju LNG dobijen frekingom u Evropu.“

Angela Merkel i Donald Tramp 2018.

Kada su je na promociji knjige ponovo pitali o Severnom toku i energetskoj politici oslonjenoj na Rusiju, ona je insistirala da je to bilo najbolje rešenje za Nemačku i njenu privredu.

Greške Merkelova ne pominje ni kada je reč o Zapadnom Balkanu, kojem posvećuje tek tri i po od sedamsto dvadeset stranica memoara, shvatajući ga očigledno tek kao bezbednosni problem, budući da o njemu piše u okviru poglavlja posvećenom nemačkoj vojsci i njenim inostranim misijama, uz potpoglavlja o Libiji, Avganistanu i vojnom roku u Nemačkoj

„Lično, gledajući unazad, ne mislim da je to bila greška! Nema greške! To moram da kažem“, bila je izričita.

Zapadni Balkan na margini

Greške Merkelova ne pominje ni kada je reč o Zapadnom Balkanu, kojem posvećuje tek tri i po od sedamsto dvadeset stranica memoara, shvatajući ga očigledno tek kao bezbednosni problem, budući da o njemu piše u okviru poglavlja posvećenom nemačkoj vojsci i njenim inostranim misijama, uz potpoglavlja o Libiji, Avganistanu i vojnom roku u Nemačkoj.

Ne samo što je potpoglavlje o Zapadnom Balkanu malo i praktično na marginalno, ono je i sadržajno poprilično prazno, to jest uopšteno i bez ikakvih ocena ili analiza koje bi mogle da otkriju Merkeline stavove o regionu i njegovim političarima. Sadržaj bi bezmalo mogao da se izjednači sa nekim birokratski uopštenim izveštajem o aktivnostima nemačke vojske i delom politike u ovom regionu.

Doduše, sve je umotano u priču o obeležavanju stogodišnjice početka Prvog svetskog rata pa se u okviru te priče pronalazi jedina novina za širu javnost. A to je kako je u Berlinu došlo do ideje da se pokrene Berlinski proces, čija desetogodišnjica je nedavno obeležena.

Hašim Tači, Angela Merkel i Aleksandar Vučić na Samitu o Zapadnom Balkanu u Sofiji 2018.

Merkelova opisuje kako je u njenom kabinetu organizovan sastanak na kojem je ideje o načinu organizovanja obeležavanja stote godišnjice Velikog rata razmenjivala sa tadašnjim vicekancelarom Zigmarom Gabrijelom, šefom diplomatije Frank-Valterom Štajnmajerom, ministrom unutrašnjih poslova Tomasom de Mezijerom, ministarkom kulture Monikom Griters i šefom Kancelarijata Peterom Altmajerom.

Nakon opisa „velikog uspeha“ Berlinskog procesa, kancelarka navodi da „tu ima još posla“ i da još nisu uspeli da „prevaziđu sve prepreke, uprkos tome što smo moji saradnici ja u to investirali mnogo snage i vremena“.

Na njen predlog da se pozovu i lideri zemalja Zapadnog Balkana kako bi pojačali saradnju sa zemljama koje još nisu članice EU, „Gabrijel je klimnuo glavom“, a Štajnamjer „prigovorio“.

„Nije li malo drsko da mi Nemci sa svojom istorijom pokrećemo takvu inicijativu, a da je nismo koordinirali sa drugima u Evropi?“, rekao je Štajnmajer. Merkelova dodaje da je shvatila njegovu poentu pa je predložila se prvo iskoordinišu sa 27 članica EU, pa da potom bude organizovana konferencija koja će prerasti u proces, pri čemu „ćemo naravno o tome informisati i ponuditi učešće i Evropskoj komisiji“.

Nakon opisa „velikog uspeha“ Berlinskog procesa, kancelarka navodi da „tu ima još posla“ i da još nisu uspeli da „prevaziđu sve prepreke, uprkos tome što smo moji saradnici ja u to investirali mnogo snage i vremena“.

„Bila sam i još sam uverena da samo članstvo svih država Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji može da obezbedi trajni mirni suživot u ovom regionu. Koliko god da je taj put kamenit, njime se mora ići“, zaključuje ona.

Na Konferenciji o Zapadnom Balkanu u Berlinu, aprila 2019.

Ukratko, Zapadni Balkan uopšte nije bio u njenom fokusu, a u celoj knjizi ga ovlaš pominje još samo u priči o izbegličkoj krizi, kao i u kontekstu odnosa prema Putinu, kada se priseća njegovog govora na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007. Za taj govor piše da je Putin „pokazao nedoslednost jer je kritikovao NATO zato što je 1999. godine bombardovao Srbiju ali nije kritikovao Srbe za zločine počinjene tokom ratova devedesetih“.

Što se tiče političkih ličnosti sa Zapadnog Balkana, Merkelova pominje samo dve osobe – Slobodana Miloševića i Zorana Zaeva

Što se tiče političkih ličnosti sa Zapadnog Balkana, Merkelova pominje samo dve osobe – Slobodana Miloševića i Zorana Zaeva. Prvi je naveden u okviru objašnjenja da su 1999, „kao deo NATO operacije vazduhoplovne snage (Bundesvera) ratovale sa srpskim i jugoslovenskim trupama predsednika Slobodana Miloševića“ koje su „preduzele brutalne akcije protiv albanskog stanovništva u pokrajini Kosovo i naterali ih da pobegnu kako bi sprečili nezavisnost Kosova“.

Drugog pominje u okviru priče o eventualnom članstvu Ukrajine i Gruzije u NATO, kada se osvrće na spor Atine i Skoplja oko imena države navodeći da je problem rešen „hrabrim i odlučnim postupcima grčkog premijera Aleksisa Ciprasa i njegovog makedonskog kolege Zorana Zaeva“.

Skrivena osećanja

Koliko su te tri strane o Zapadnom Balkanu zapravo beznačajno male u ovim meomarima, svedoči i to da je sa neopisivo više detalja Merkelova opisivala kako se prvi put srela sa svojom dugogodišnjom sekretaricom Beate Bauman, uz čiju pomoć je i napisala ovu autobiografiju. Na čak tri strane opisuje kako je Baumanova u stanu Merkelove 31. januara 1992, tačno u 15 časova došla da se predstavi kao potencijalna saradnica. Iz detaljnih opisa i rečenice: „Odlučila sam, Beate Bauman takođe“, na posredan način Merkelova je prikazala svoju naklonost ovoj saradnji koja joj je očigledno mnogo značila.

Angela Merkel i Beate Bauman

Generalno, Merkelova se poprilično potrudila da ne otkrije previše osećanja iz svog privatnog života. Naročito je diskretna po pitanju ljubavi, pa tako odnos sa svojim prvim mužem Ulrihom Merkelom, čije prezime i danas nosi, opisuje više kroz ono šta im se dešavalo ili šta su radili, poput odlazaka kod njegovih roditelja vikendom. Bez previše detalja, emocija ili ocena. I način na koji se udala i kako se rastala od prvog muža su navedeni kao neka dosadna faktografija.

Jedina svojevrsna „boja“ u opisu tog braka može se nazreti samo u dve rečenice. Jedne u kojoj opisuje kako je „jednog jutra početkom 1981. godine sa jednim koferom u ruci napustila zajednički stan u Marijenštrase“, a druga u kojoj je svoj brak sažeto opisala: „Bila je to studentska ljubavna veza.“

Angela i Ulrih Merkel 1975.

A Merkelova je imala još jednu otežavajuću okolnost, a to je da je bila žena iz Istočne Nemačke. Upravo o tome koliko joj je identitet istočne Nemice bila teret u CDU, piše u svojoj knjizi

Doduše, upravo iz tih šturih opisa značajnih događaja iz privatnog života možda se najbolje prikazuje njen emotivni sklop, ili barem kako bi ona želela da se predstavi u javnosti. U tome se vidi koliko se tokom cele svoje političke karijere u ujedinjenoj Nemačkoj trudila da privatni život skloni od javnosti. Pre svega zbog toga što je bila svesna koliko je teško biti žena u nemačkoj politici koja je decenijama bila rezervisana za muškarce. 

A Merkelova je imala još jednu otežavajuću okolnost, a to je da je bila žena iz Istočne Nemačke. Upravo o tome koliko joj je identitet istočne Nemice bila teret u CDU, piše u svojoj knjizi.

Zbog toga ne čudi što u memoarima rastavljanje od prvog muža opisuje time da je zajednički stan prepustila njemu „jer je on toliko truda uložio u njega“, te da je ona tada bila „ponovo u potrazi za stanom“.

S druge strane, čitaocima ne daje detalje kada je prvi put upoznala sadašnjeg supruga Joahima Zauera, već da ga je poslovno već znala, da ga je sredinom osamdesetih „bolje upoznala“ i da je onda „to bilo nešto drugo“.

Angela Merkel sa suprugom Joahimom Zauerom dolazi na otvaranje 112. Bajrojtskog operskog festivala, jula 2023.

„Zaljubili smo se“, kratko navodi Merkelova i dodaje da joj je Zauer mnogo godina kasnije priznao da ju je primetio još kada je video njeno ime na listi rukovodstva radničkog saveta.

Namerno prećutani

Dok manjak informacija o upoznavanju drugog muža kod nekih već budi sumnju da ona tu nešto krije, među nemačkim komentatorima, čini se, vlada saglasnost da je u svojoj autobiografiji Merkelova mnoge ličnosti namerno izostavila. Nije jasno da li je time htela da ih na neki način „kazni“ ili da im pošalje poruku da su joj „bili nevažni“.

Sve u svemu, upadljivo je da pominje nekoliko poljskih i rumunskih političara, poput braće Kačinjski i Trajana Baseskua, ali ne pominje bivšeg austrijskog kancelara Sebastijana Kurca niti, primera radi, grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa, koji je njoj i Volfgangu Šojbleu muke zadavao u toku rešavanja grčke dužničke krize. 

Protest protiv Angele Merkel u Atini, oktobra 2012.

Izuzev Zaeva, Ciprasa i Baseskua, od živih savremenika iz sfere politike u jugoistočnoj Evropi ne pominje nikoga, iako se relativno često susretala sa, na primer, Bojkom Borisovim, Aleksandrom Vučićem i Borisom Tadićem.

Nema alternative

Izostanak i najmanjeg osvrta na Jirgena Habermasa tumači se kao svojevrsna osveta najvećem nemačkom živom filozofu zbog toga što ju je kritikovao, između ostalog, i za to što je u obrazlaganju svojih političkih odluka govorila da su one „bez alternative“.

Uprkos evidentnim greškama koje je činila, njeno kancelarovanje je označilo to „bezalternativno“ odlučivanje, što se na neki način vidi i u stilu pisanja memoara

Ovaj izraz koji je u nemačkom jeziku pridev i jedna reč (Alternativlos), koja bi se mogla prevesti i „bezalternativno“, Merkelova je u svojih 16 godina na čelu nemačke vlade često koristila kada je htela građanima, ali i političkim konkurentima, jasno da stavi do znanja da je apsolutno uverena u ispravnost svojih odluka. Štaviše, da smatra da se ne može drugačije ni odlučiti jer je to jedino razumno.

Uprkos evidentnim greškama koje je činila, njeno kancelarovanje je označilo to „bezalternativno“ odlučivanje, što se na neki način vidi i u stilu pisanja memoara. Ovaj izraz ona koristi samo četiri puta u knjizi, ali na osnovu onoga što piše jasno je da je i danas uverena da njenim odlukama nije bilo alternative, da su sve bile ispravne, čak i one najkontroverznije zbog kojih je jedni posebno cene, a drugi proklinju.

Angela Merkel pred novinarima 2004.

Svih 720 stranica odišu uverenošću u sopstvenu nepogrešivost, odnosno potrebom da čitaoce uveri da su njene eventualne greške tek zanemarljive sitnice nastale usled nekih okolnosti, a da očigledne greške jednostavno prećuti

Baš kao što u predgovoru memoara pominje da je odluku o pisanju ove knjige donela još 2015. jer nije želela da „opis i tumačenja“ njene odluke o prijemu sirijskih izbeglica „prepusti drugima“, tako je očito da ni po pitanju drugih odluka nije želela druga tumačenja. Za nju ni tu „nema alternative“.

Merkelova je zapravo svoje memoare trebalo i da nazove „Bez alternative“, dok bi ih kritičari verovatno nazvali „Sloboda da se prećute greške“. Svih 720 stranica odišu uverenošću u sopstvenu nepogrešivost, odnosno potrebom da čitaoce uveri da su njene eventualne greške tek zanemarljive sitnice nastale usled nekih okolnosti, a da očigledne greške jednostavno prećuti.

Tako na šest strana naširoko piše o takozvanoj „letnjoj bajci“, kako Nemci zovu Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006. godine, ali ne pominje korupcionašku aferu koja ga je pratila. Iako pominje da je Franc Bekenbauer doveo Mundijal u Nemačku, prećutkuje ne tako bajkovito otkriće o milionskom mitu datom kako bi Nemačka, a ne Južna Afrika, dobila organizaciju ovog takmičenja, zbog čega se protiv Bekenbauera i još tri nemačka zvaničnika vodila istraga koja je samo zbog proceduralnih razloga obustavljena.

Angela Merkel i Franc Bekenbauer

„Kuma“ Alternative za Nemačku

Merkelova ne pominje ni to kako je njena politika doprinela polarizaciji i rascepkanosti nemačke političke scene. Strategija njenih predizbornih kampanja je stručno opisivana kao „asimetrična demobilizacija“, u kojoj ona izbegava kontroverzne izjave sve dok ostali javno „ne ispucaju“ svoje ideje i predloge, nakon čega one u stanovništvu najpopularnije ona uključi u svoje rešenje ili predizborni program. Kao rezultat toga, stranke u političkom centru postajale su sve sličnije jedna drugoj, popularnost SPD-a i Zelenih se topila jer su njihov glasači na dan izbora ili ostajali kod kuće ili glasali za Merkelovu.

Nekadašnji predsednik Evropskog parlamenta i kancelarski kandidat SPD-a Martin Šulc svojevremeno ju je optužio za „napad na demokratiju“, jer je taktikom asimetrične demobilizacije oslabila SPD, a ojačala desničarsku Alternativu za Nemačku (AfD).

Štaviše, kritičari su joj zamerali da je upravo svojim čestim isticanjem kako njenim rešenjima „nema alternative“ na posredan način bila „kuma“ AfD-a, koji je i osnovan kao izraz revolta pojedinih članova CDU-a zbog Merkeline dogme da spasavanju evra u okviru evropske finansijske krize „nema alternative“.

Kancelarka Angela Merkel i liderka Alternative za Nemačku Alis Vajdel u nemačkom parlamentu 2020.

„Osnivači stranke su odbacili politiku moje vlade o stabilizaciji evra“, piše ona u knjizi i dodaje da je ponosna što smo „uspeli da sačuvamo evro“, kao i da je reizborom „osetila da je moj kurs potvrđen“.

Čak i kada pominje svoje političke greške, u memoarima uvek za njih nalazi opravdanje. Pa tako Gerhardu Šrederu daje za pravo što se protivio bombardovanju Iraka, pravdajući sopstveni suprotni stav time da su Amerikanci lagali da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje

Čak i kada pominje svoje političke greške, u memoarima uvek za njih nalazi opravdanje. Pa tako Gerhardu Šrederu daje za pravo što se protivio bombardovanju Iraka, pravdajući sopstveni suprotni stav time da su Amerikanci lagali da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje. Doduše, to i dalje ne znači da u potpunosti hvali Šrederov stav, pošto ističe da je on pogrešio jer se suprotstavio Amerikancima. Naprosto, saradnja sa Amerikom za nju je vrednost sama po sebi.

Na sličan način, i za to što je početkom devedesetih godina kao ministarka za žene i omladinu u parlamentu glasala protiv prava na abortus, pronalazi opravdanja – od mladosti, preko zagovaranja nešto drugačijeg koncepta zakona do partijskog pritiska demohrišćana. Drugim rečima, ni tu za nju nije bilo alternative.

Angela Merkel sa i bez maske

Odlučnost Merkelove da ovim memoarima ne prizna bilo kakvu grešku posebno ljuti njene političke kritičare, naročito na desnici. Zbog toga se oni ovih dana okreću jednoj drugoj Merkelinoj biografiji, koja se progurala do 17. mesta na listi bestselera. U pitanju je knjiga dramaturga, istoričara i pisca Klaus-Rudigera Maija, pod nazivom „Angela Merkel, između legende i realnosti“.

Knjiga Klaus-Rudigera Maija

Ovo delo sa podnaslovom „Jedna kritička biografija“ zasnovano je na prethodno neobjavljenim dokumentima i ekskluzivnim intervjuima sa Merkelinim saradnicima i svedocima njenog rada, koji prikazuju Merkelovu kao kancelarku koja je, naročito u svom poslednjem mandatu, vodila Nemačku „dozvoljavajući joj da uživa u produženom geopolitičkom i ekonomskom dremežu iz kojeg tek treba da se probudi“.

„Postoji Angela Merkel sa maskom i Angela Merkel bez maske“, smatraju recenzenti ove knjige, ukazujući da je ova kritička biografija za one zainteresovane da upoznaju „Merkelovu bez maske“.

Imajuću na umu koliko danas na političkoj sceni Nemačke skoro da nema nikoga ko brani njeno političko delo, iako su ga pre samo tri godine bezmalo svi kovali u zvezde, nije ni čudo što Angela Merkel želi da ga odbrani u autobiografiji

Ova knjiga se znatno razlikuje od „Slobode“ jer se već odavno zna svojevrsno pravilo da političari ne pišu memoare da bi priznali greške, već da bi opravdali sebe i svoju ulogu u istoriji. Zbog toga Merkelini memoari i odišu njenim „bezalternativnim“ stavom.

Istini za volju, verovatno samo s takvim stavom je jedna žena iz nekadašnje DDR, koju su sa dozom omalovažavanja stranačke kolege zvale „Kolova devojčica“, mogla da se izbori za poziciju u stranci i vlasti u zemlji u kojoj je decenijama politika bila posao za muškarce. Zbog toga je u pravu izdavač konzervativnog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtung“ Bertold Koler kada ističe da „čak i oni koji popunjavaju praznine u memoarima Merkelove, sopstvenim sećanjima na njene greške i manje glamurozne epizode ​​ne mogu da joj uskrate status političkog izuzetka“.

Predizborni plakat CDU-a 2017.

I zaista, Angela Merkel je izuzetak. Najpre jer je kao žena iz Istočne Nemačke uspela da politički pliva u svetu kojim dominiraju muškarci iz Zapadne Nemačke, a potom jer je bila dovoljno vešta da se izbori za poziciju vođe, dovoljno fleksibilna da opstane dugo na vlasti i dovoljno mudra da siđe sa nje a da ne izgubi na izborima.

Imajuću na umu koliko danas na političkoj sceni Nemačke skoro da nema nikoga ko brani njeno političko delo, iako su ga pre samo tri godine bezmalo svi kovali u zvezde, nije ni čudo što Angela Merkel želi da ga odbrani u autobiografiji. Uostalom, uprkos izjavama političara, nemali broj Nemaca ipak nije spreman da svoju „Muti“ baci u istorijsko blato. Zbog toga ne čudi da je već prodato oko 600.000 primeraka njene knjige.

(RTS)