Amerika gubi slobodan svet

Od 1945. godine do danas SAD sebe smatraju predvodnikom „slobodnog sveta“. Međutim, Obamina administracija suočava se sa neočekivanim i neprijatnim razvojem globalne političke situacije. Četiri najveće i strateški najvažnije demokratije među zemljama u razvoju – Brazil, Indija, Južna Afrika i Turska – sve više se suprotstavljaju američkoj spoljnoj politici. Umesto da u važnim međunarodnim pitanjima budu na istoj strani kao i SAD, one se u istoj meri svrstavaju i uz autoritarne sile poput Kine i Irana.

Sjedinjenim Državama je trebalo vremena da shvate ovaj novi razvoj situacije, verovatno zato što on deluje toliko neočekivano i neprirodno. Većina Amerikanaca podrazumeva da će druge demokratije deliti njihove vrednosti i stavove o međunarodnim pitanjima. Tokom poslednje predsedničke kampanje, republikanski kandidat DŽon Mekejn pozvao je na formiranje globalne alijanse demokratija kako bi se vršio pritisak na autoritarne sile. Neki od viših savetnika predsednika Obame takođe su sa entuzijazmom pisali o međunarodnoj ligi demokratija.

Ipak, pretpostavka da će svetske demokratije po prirodi stvari stati jedne uz druge pokazala se neosnovanom. Poslednji primer za to je Klimatski samit u Kopenhagenu. Poslednjeg dana pregovora Amerikanci su pokušali da organizuju bilateralne susrete između Obame i lidera Južne Afrike, Brazila i Indije, i to svaki put neuspešno. Indijci su čak rekli kako je njihov premijer Manmoan Sing, već otišao na aerodrom.

Mora biti da se Barak Obama osećao kao naivčina kada je stigao na sastanak u poslednjem trenutku sa Ven Žibaom, kineskim premijerom, i zatekao ga uveliko u pregovorima sa liderima Brazila, Južne Afrike i Indije. Simbolično, lideri su morali da se stisnu kako bi napravili prostora za stolom za američkog predsednika. U pitanju je bilo nešto više od puke simbolike. Brazil, Južna Afrika i Indija su u Kopenhagenu odlučili da im je status zemalja u razvoju važniji nego status demokratija. Kao i Kina, i one smatraju da je suštinski nepravedno da se emisije gasova u siromašnim zemljama ograniče na niži nivo nego u SAD ili Evropskoj uniji; naročito zato što je industrijalizovani Zapad odgovoran za glavninu ugljendioksida koji je već u atmosferi.

Mnogo otkriva i činjenica da su oba lidera, i brazilski i kineski, ispričali istu šalu, u kojoj SAD upoređuju sa bogatašem koji, nakon što se obilato gostio na banketu, poziva svoje susede na kafu i traži od njih da podele račun.

Da su klimatske promene izolovani primer, još bi se mogle odbaciti kao važno ali netipično pitanje koje kao da je stvoreno a bi podelilo države po liniji bogatstva i siromaštva. Međutim, ako pogledate Brazil, Južnu Afriku, Indiju i Tursku – četiri najvažnije demokratije u Latinskoj Americi, Africi, Aziji i na Bliskom istoku – jasno je da nijedna od njih ne može biti smatrana pouzdanim američkim saveznikom, ili delom šire „zajednice demokratija“. Protekle godine, brazilski predsednik Luiz Injacio Lula de Silva potpisao je unosni naftni ugovor sa Kinom, srdačno razgovarao sa Hugom Čavezom, predsednikom Venecuele, i čestitao Mahmudu Amadinedžadu „pobedu“ na iranskim predsedničkim izborima, dočekujući ga u njegovoj državničkoj poseti Brazilu.

Tokom dve godine predsedavanja Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, započetog 2006, Južna Afrika se redovno pridruživala Kini i Rusiji u blokiranju rezolucija o ljudskim pravima i zaštiti autoritarnih režima u Zimbabveu, Uzbekistanu i Iranu.

Nekada smatrana ključnim američkim saveznikom u hladnom ratu i pozdravljana kao jedini primer sekularne i prozapadne muslimanske demokratije, Turska više nije pouzdani zapadni partner. Otkako je SAD poveo invaziju na Irak, istraživanja javnog mnjenja pokazuju veoma visoke nivoe antiamerikanizma. Blago islamistička vlada Partije pravde i razvoja (AKP) razvija odnose sa američkim neprijateljima iz regiona – uključujući Hamas, Hezbolah i Iran – i zabrinjava Amerikance zauzimajući veoma neprijateljski stav prema Izraelu.

Indijske vođe naoko drže do ideje da imaju „specijalne odnose“ sa SAD. Međutim, čak i Indijci redovno staju na stranu suprotnu Americi u brojnim međunarodnim pitanjima, od klimatskih promena do trgovinskih pregovora u Dohi i uvođenja sankcija Iranu i Burmi.

Dakle, u čemu je stvar? Odgovor je da su Brazil, Južna Afrika, Turska i Indija države čiji demokratski identiteti stoje u ravnoteži sa njihovim identitetima nacija u razvoju koje nisu deo belog, bogatog zapadnog sveta, a ovi drugi identiteti često i pretežu. Sve četiri države na vlasti imaju partije koje sebe vide kao borce za socijalnu pravdu kod kuće i pravedniji svetski poredak izvan granica. Radnička pratija Brazila, Kongresna partija Indije, Turska AKP i Afrički nacionalni kongres Južne Afrike – sve one su se prilagodile globalizaciji – ali su zadržale tragove stare sumnjičavosti prema globalnom kapitalizmu i SAD.

Barak Obama se doživljava kao veliko poboljšanje u odnosu na DŽordža V. Buša – ali on je i dalje američki predsednik. Globalne sile u usponu, Brazil, Indija, Južna Afrika i Turska, često osećaju da imaju mnogo više toga zajedničkog sa kineskim usponom, nego sa američkom demokratijom.

(Fajnenšel tajms)