Adam Mihnjik – silom protiv Putina

Ni Adam Mihnjik, veliko ime borbe za demokratiju, istorijsku istinu i ljudska prava, nije odoleo da se pridruži najordinarnijim i najprizemnijim propagandistima, čije nastupe možemo pratiti ovih dana u zapadnim medijima. Kao i uvek kada je u pitanju širenje neobuzdane rusofobije i stereotipnih slika o zaostaloj, nedemokratskoj i varvarskoj Rusiji, prednjače CNN i BBC, ali su im uz bok i mnogobrojni kremljolozi i stručnjaci za rusko pitanje. Žalosno je da je ovoj falangi svoj glas priključio i čovek koji je uvek bio spreman da racionalno i bez ideoloških predrasuda učestvuje i u najtežim političkim raspravama i sukobima.

I sami smo na svojoj koži osetili kako deluje ova dobro uhodana amrapurovska ispostava za pripremanje i objašnjavanje humanitarnih intervencija i selektivnu odbranu ljudskih prava, ali i jasno određenih političkih i ekonomskih interesa, koje pod krinkom odbrane demokratije u stvari čuvaju svoju dominantnu poziciju najmoćnije svetske vojne sile. Prosto je neverovatno da čovek takvog ugleda i moralnog integriteta može da napiše sledeće rečenice u tekstu Silom protiv Putina:

Adam Mihnjik

„Da bi se stalo na put nasilniku, potrebna je sila, a ne grube reči i kozmetičke sankcije“. Pri tome on ne propušta da veliča i da izražava svoj veliki ponos poljskom odlučnom i racionalnom politikom i stavom njene javnosti, što, po njemu, Poljacima čini posebnu čast. Samo, u čemu se sadrži ta velika čast i veličina kada se otvoreno poziva na upotrebu sile, i to od strane čoveka koji je ceo svoj život proživeo težeći ostvarenju vrhunskih demokratskih ideala u čijem je središtu uvek bila borba za mir i racionalni pristup razrešavanju društvenih konflikata i istorijskih kontroverzi. Ali jasno je da iza ovako sročenih stavova ipak izbija njegov pritajeni poljski nacionalizam, zastupanje poljskih nacionalnih i državnih interesa, ali i lako prepoznatljiv istorijski resantiman vezan za Rusiju. On tvrdi da nam pred nosom prolazi najboljih dvadeset godina u poslednjih četiri stotine godina poljske istorije, i to u vreme kada se Evropska unija nalazi u najdubljoj ekonomskoj i socijalnoj krizi.“

Ovakav nekritički pristup nije bio svojstven Adamu Mihnjiku, ali kada su u pitanju interesi poljske nacije, onda i on gubi toliko potrebnu kritičku distancu. Kada se radi o ostvarivanju ruskih nacionalnih interesa i razmatranju ruske istorije, on očigledno ne može da izađe iz toliko puta ponovljenih ideoloških obrazaca i stereotipnih predstava o Rusiji krvoločnih despota - Katarine Druge, Nikolaja Drugog i Staljina. Za njega je ruski predsednik Vladimir Putin mafijaški bos koga čeka nesrećna sudbina jer se usuđuje da ostvaruje ruske imperijalne interese, jer je ostvarivanje imperijalnih namera rezervisano samo za zemlje koje su tzv. kolevke liberalne demokratije – SAD, Veliku Britaniju, Francusku. Setimo se samo primera iz antičke istorije i pomorskog saveza koji je vodila demokratska Atina.

Adam Mihnjik ovom prilikom nije pomenuo Kinu, ali doći će i ona uskoro na red kao još jedna od moćnih zemalja koje neovlašćeno iskazuju imperijalne namere i težnje. Za njega je „aneksija“ Krima samo Putinov prvi korak ka ostvarivanju imperijalniih snova i obnavljanju ruske vojne i ekonomske moći, a obraćanje ruskog predsednika u Kremlju predstavlja samo skup laži da pri tome nismo mogli videti nijedan Mihnjikov argument koji bi potvrdio ovakvu tvrdnju. Očigledno je da je za zapadne propagandiste prihvatljiva samo Rusija koja tavori u raspadu i u pljačkaškim razvalinama, kako je to bilo u vreme demokratskog predsednika Jeljcina, kada je ova velika zemlja dovedena na rub propasti i dubokog nacionalnog poniženja.

Adam Mihnjik zato ne propušta da navede kako je Vladimir Putin krenuo putem sukobljavanja sa celom međunarodnom zajednicom. Ova retorika nam je i te kako poznata jer je korišćena u vreme agresije NATO pakta na suverenu državu SRJ. A upravo su događaji oko Ukrajine i Krima pokazali svu ideološku ostrašćenost i paranoičnost zemalja koje imaju ničim opravdani monopol da predstavljaju i zastupaju međunarodnu zajednicu, kršeći pri tome osnovne principe međunaroodnog prava.

Sasvim je očekivano da će i Adam Mihnjik negirati poređenje Kosova i Krima jer to proizlazi iz načina kako on pristupa situaciji u Ukrajini i ulozi tzv. međunarodne zajednice koja primenjuje istu političku metodologiju kao u vreme razbijanja Jugoslavije. U osnovi te metodologije je opravdavanje agresije NATO pakta na SRJ i ideološka mantra o Albancima koji su bili žrtve pogroma i etničkog čišćenja od strane srpskih vojnih i policijskih snaga. On dodatno navodi “argument“ da Ukrajinci nisu nikada ugnjetavali Ruse.

Adam Mihnjik kao iskusni istoričar zna da se ovakva argumentacija može koristiti u prigodnim političkim pamfletima i da ne spada u tekstove koji moraju da sagledavaju svu složenost i dubinu istorijskog konteksta i događaja o kojima se mora uvek skrupulozno voditi računa, kada se donose konačni sudovi, i to posebno kada se upućuje poziv na primenu sile kako bi se obuzdao novi imperijalni pohod Rusije i zaustavila aneksija Krima. Ali on zna da je međunarodna zajednica odmah negirala svaki pokušaj da se o Kosovu govori kao o presedanu koji je otvorio Pandorinu kutiju secesionizma u Evropi. Vrhunac licemerstva je u tome da se sada ona poziva na bezuslovnu odbranu teritorijalnog integriteta i to samo kada njima odgovara.

Odavno je poznato da je međunarodno pravo skrojeno za male narode i za ovu tvrdnju ima dokaza napretek. Adam Mihnjik u svom tekstu nije pokazao nijedan primer otvorenog prezira koji je, po njemu, Vladimir Putin pokazao prema ukrajinskom narodu. Nije našao za shodno ni da se osvrne na novu ukrajinsku vladu koja je nastala kršenjem dogovora vlasti i opozicije, a čiji su garant bili upravo predstavnici neimperijalne i dosledne međunarodne zajednice. Adam Mihnjik se nije ni osvrnuo na činjenicu da u novoj vladajućoj strukturi Ukrajine deluju predstavnici stranke i političke grupacije koji otvoreno zastupaju antidemokratske, totalitarne, rasističke i antisemitske stavove.

Da li je on video kako izgledaju i deluju paravojne formacije ovih desničarskih organizacija i boraca za slobodu koje su preko noći izrasle u glavne uzdanice borbe za evropsku Ukrajinu. Za ovakvo delovanje ekstremističkih političkih snaga, koje se sada pod pokroviteljstvom liberalnih vlada bave širenjem demokratskih i ljudskih prava, čovek može osećati samo duboki prezir. Zašto bi onda Vladimir Putin bio izuzetak. Pri tome je važno napomenuti da je upravo Evropska unija bila i te kako spremna da potpiše Sporazum o pridruživanju sa Viktorom Janukovičem, koji sada s puno prava predstavlja oličenje autoritarnosti i korupcionaštva.

Kako okarakterisati izjavu predsednika SAD Baraka Obama, koji uporno zastupa duple standarde u vođenju međunarodne politike i demonstrira retko viđen stepen hipokrizije, ignorancije i licemerstva. “Velike sile ne smeju da maltretiraju male. NATO je intervenisao na Kosovu tek nakon četiri godine zlostavljanja stanovništva, a Kosovo se otcepilo na osnovu referenduma koji je održan u fer i demokratskim uslovima“. I šta onda očekivati od velike zemlje koja ima veliko iskustvo u maltretiranju malih kada njihov predsednik iznosi niz ovakvih bezočnih neistina i istorijski neutemeljenih ocena. Uspeo je da prevaziđe u svojoj istonoljubivosti i Hilari Klinton, koja se hvalisala junaštvom na tuzlanskom aerodromu.

Ostaje samo prezir, ali i stid što ljudi koji vode politiku najmoćnijih zemalja i koji bi trebalo da nose u sebi državnički pristup, promovišu toliku količinu licemerstva, duplih standarda i stereotipnih propagandističkih floskula, koji opstaju bez obzira na to što su toliko puta njihovi stavovi demantovani i pobijani na argumentovani način kao ordinarne laži koje su imale često toliko pogubnu ulogu u sudbini upravo malih naroda i zemalja.

Čarls Simić

Čarls Simić je u tekstu „Iznevereni“ dao najbolju ocenu stepena hipokrizije koja prati delovanje tzv. međunarodne zajednice. „Zato ne verujem političarima i kolumnistima koji se redovno sablažnjavaju i zgražavaju nad brutalnim tretiranjem demonstranata u drugim delovima sveta. Oni nekim čudom ne primećuju kako se demonstranti tretiraju kod nas ili kako naši vojnici postupaju sa njima u zemljama koje poslednjih godina okupiramo. Što je nepravda udaljenija, reklo bi se da utoliko su oni glasniji, iako su tada selektivni i zagovaraju humanitarnu pomoć samo kada je u skladu sa našim interesima. Ako je premlaćivački režim naš saveznik, niko u Vašingtonu neće ni pisnuti. Ako nije, onda je uobičajeni recept ovih dušebrižnika vojna intervencija. Upravo me taj selektivni moral naših intervencionista vređa. Oni ne sude o izlivima nasilja po posledicama, nego po tome da li smo počinioci mi ili neko drugi - ako nasilje vršimo mi, onda obično ima njihovu punu podršku. Licemeri, slepi i ravnodušni prema strahotama u svojoj zemlji nisu dobri kandidati za ulogu moralne savesti sveta, naročito kada njihovi zahtevi za demokratiju u ovim namučenim zemljama imaju dugu i zloglasno sumnjivo istoriju“.

Verovatno bi pre nekoliko godina i Adam Mihnjik zdušno branio ovakvu izrazito humanističku koncepciju, ali on je sada u drugom jatu, u kome se moraju poštovati jasno zacrtna propagandistička pravila i selektivni moral.