Obama se nakon deset meseci efektivne vlasti na mestu predsednika najveće svetske sile nalazi u vrlo teškoj situaciji. Možda mu kroz glavu provejava pitanje: Kako se nekom kao što sam ja, čoveku koji je donosio nadu u promene, desilo da uplovi u takvu beznadežnu ”savršenu političku oluju”?

Barak Obama pokušava da povrati  veru u slobodarske tradicije Amerike koje mogu biti uzor svim narodima. Amerike koja neće zavoditi red u svačijoj kući i koja neće bacati grozničave poglede prema evroazijskom hartlendu u koji se potpuno nesmotreno smestila Rusija.

Nije tačno da su lideri Istočne Nemačke hteli na silu da spreče proteste i da su ih u tome sprečila naređenja Gorbačova. Visoki ruski oficiri su mi potvrdili da nije bilo takvih naređenja. Pad Sovjetskog Saveza, Putin je opisao kao geopolitičku katastrofu XX veka. Gorbačov nije nevin u toj katastrofi.

Mi smo pobedili komunizam i Istočni Nemci su počeli da beže preko ambasada drugih zemalja. Zbog njih je pao Berlinski zid. Brinulo me je da će Gorbačov odlučiti da blokira taj masovni egzodus. Ali, bilo je dobro što je Gorbačov bio slab političar.

Da, Nemačka jeste za „Srbiju u Evropi“. Ali dodatno rasparčanu. Na kolenima. I verovatno ne pre prodaje srpskog Telekoma Dojče telekomu. Da li je to temelj ikakvog, osim ropskog odnosa?

U svakom slučaju, planirani napad na bazu u Nju DŽersiju bio je sprečen, ali oružani napad u bazi Fort Hud nije, što samo podgreva sumnju u to da je u pitanju čin jednog očajnog pojedinca koji nije želeo da bude upućen u neku od misija nametanja mira širom sveta.

Berlin je nekada bio srce Nemačke, potom je podeljen a onda pre dve decenije ujedinjen. Šta čeka ovaj veliki grad što je srušio Zid u budućnosti, šta čeka podeljenu Kosovsku Mitrovicu ili Jerusalim? Mržnja ili rat, nove geopolitičke besmislice više klase, rase ili nacije, nova iznenađenja?

Tek je kraj Hladnog rata omogućio povratak suverenosti u Europu, a također i njeno ujedinjenje. Ali, bojim se da Europa ne zna točno što bi sa tom "slobodom". Hoće li ponuditi progresivnu alternativu ili postati alternativna imperija?

To je bio prvi put kako je turska vladajuća Stranka pravde i napretka (AKP) dopustila da se njena narastajuća antizapadna retorika prelije u spoljnopolitičku strategiju, a taj gest možda naznačava da je dalja saradnja Turske sa Zapadom daleko od toga da je zagarantovana.

Problem nije samo što ti plodni islamisti svoju žensku djecu prisiljavaju da maramama pokrivaju glavu. Ne! Oni čak iz zemalja iz kojih potječu dovode u Njemačku nekakve bračne partnere. Nije niti čudo da jednom, inače normalnom političaru, kao što je Sarrazin, pukne film.