Ljubavno pismo Angeli

Sunce našeg predizbornog neba, što nas, bre, nećeš - i to baš pred osvit naših evropskih integracija?

Zar ćeš na svu našu žudnju za konačni ulazak u tvoju evrozonu, na svu strast koja nas groznicom prožima pred puno fizičko i duševno objedinjavanje sa tvojim zamamnim Šengenom, odgovoriti tako hladnim i bezosećajnim odbijanjem? Pa imaš li srca, posle svih ovih godina naše uzdrhtale strepnje, da na našu integracionu prošnju odgovoriš sa nemilosrdnim odbijanjem, ostavljajući nas da nadalje večno tavorimo na položaju lidera u regionu!

Reci nam, zvezdo vodiljo naše evroatlantske patnje, zašto si baš nama odlučila da uskratiš svoju ljubav? Imamo li mi više dugova od Grka, Italijana i Španaca, jesmo li veći Balkanci u odnosu na Rumune, veći pravoslavci u odnosu na Bugare, ili manje Titovi pioniri u odnosu na Slovence i Hrvate? Šta nas to čini tako crnim u tvojim lepim plavim očima, ljubavi naša privredno razvijena, jedini preostali oslonče naše ušteđevine u evrima?

Znamo mi da nas je zlehuda sudbina ili zli plan nekog opasnog manipulanta doveo u situaciju da se, posle dva rata protiv nemačke vojske, mlatimo na barikadama baš protiv nemačkog garnizona. I znamo da tebi, na svu tvoju muku da ubediš Nemce da ne postanu jedina članica Evropske unije, samo još fali da prva vojnička žrtva - u možda prvom nazoviozbiljnom angažovanju nemačke armije posle Drugog svetskog rata - bude baš na Kosovu. A nit si ti Car Lazar, nit je Boris Tadić Murat, o obrnutom i da ne govorimo. Niti da, ne daj bože, sad utvrđujemo ko je tu Miloš Obilić, a ko Vuk Branković i šta tu kome dođe Hašim Tači... Elem, jesu okolnosti malkice groteskne, ali to nije razlog da nas tako surovo kažnjavaš, stavljajući čak i Crnogorce i kosovske Albance na bolje mesto na rang-listi za dodelu tvojih bogatih pozitivnih emocija, na bolju startnu poziciju u večnom takmičenju za osvajanje tvog ponekad tako nedostižnog, a uvek tako željenog srca. Aman, počuj i naše jugoistočnoevropske i zapadnobalkanske vapaje!

Dok datum naše kandidature lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu odbrojava možda poslednje sekunde koncepta „I Evropa i Kosovo“, reci nam, tiha patnjo naših stabilizacizaciono-pridruživačkih snova, šta želiš da učinimo da bi dokazali da smo tvoji i ničiji više? Zapovedi, i poslaćemo onog generala Kfora sa gastarbajterskim licem da brani Horgoš umesto Jarinja. Samo reci, i isteraćemo ionako prespori „Fijat“ iz Kragujevca: sklapaćemo tamo i kupovati, ako treba, i nemačke trotinete umesto italijanskih automobila - manje će se kvariti, jeftiniji su delovi, a i potrošnja benzina je neuporediva, na ovu skupoću. Most preko Ade, koga smo nazvali „Most preko Ade“, nazvaćemo po tebi ili bilo čemu što se tebi sviđa, ionako smo mu sadašnje ime izabrali da se jedni drugima ne zameramo, pa taman ti budi kuma, da se bar ne zameramo tebi. Ako to želi tvoja čelična volja, evo ti železara u Smederevu, pa je ti, umesto Amerikanaca, pali kad ti se ćefne i kad ti se isplati. Neizgledna srećo u našoj izglednoj nesreći, reci šta da činimo i učinićemo - samo da se jednom zauvek ogrejemo na vatri naše, daj bože, neugašene ljubavi.

Ne daj se, Angela, da te zavede naše realno ničim podržano rusofilstvo, kao ni naš jedva u medijima primetni evroskepticizam; ne daj se, mladosti naša evropska, da te isprovociraju onoliki Nemci u partizanskim filmovima pobijeni, ni da te zavara i osokoli onoliki suficit koji tvoja zemlja ima u trgovini sa ovo malo naše preostale privrede. Nemoj se opterećivati, najdraža, tamo nekom Vojvodinom i tamo nekim Sandžakom, mi ćemo to već nekako rešiti i sami, a pripomoći će i poneka ambasada, možda čak i tvoja. Neka te, dakle, ništa ne odvrati od želje da nas podržiš na našem evropskom putu. Želja je slaba, znamo, ali kakav je put, još je i dobra, veruj nam.

Angela, najdraža, pišemo ti, eto, ovo pismo gajeći nadu da ćeš ti - kao jedino preostalo korito naše reke nabujalog evroentuzijazma - pored svih svojih briga naći vremena da na našu ljubav i na naše vapaje odgovoriš pozitivno. U suprotnom bi ti, svojom nežnom ali nemilosrdnom rukom, dosula još soli na ranu srca našeg, što krvari još od tvoje poslednje posete Beogradu. Naše oči pune žudnje i čežnje, u kojima se smenjuju čas dubina strepnje čas plitkoća nade, gledaju samo u tvom pravcu. I nikako da te se nagledaju dovoljno, meseče naše evropske plime. Jer, znamo mi, Evropa je lepa samo dok se čeka, dok od samo nagoveštaj da.

U predvečerje odluke o statusu kandidata za Srbiju,

U danima sve uspešnijih pregovora Beograda i Prištine,

U nedeljama izborne kampanje koja nije počela,

U sred ekonomske krize,

U ime onih koji bi da, ako mora, budu još malo na vlasti i onih koji bi da, ako ne mora, i ne dolaze na vlast,

U ime svih nas ostalih,

Angela, daj reci nam „Da“!